Зашто се јунакиња Кејт Шопен буди на погрешан начин?

Клод Моне, „Дама са сунцобраном“, 1886.

Према мишљењу ауторке овог интернет места, која је датим избором, као и именовањем прекуцаних фрагмената романа који следе, желела да своје читање учини креативним, Една Понтелије, јунакиња романа Буђење, се буди на погрешан начин јер њено буђење, њена еманципација и „отварање очију“ пред светом иду преко аутодеструктивне емотивности, а не преко афирмације онога што ју одређује као биће, у овом случају као уметницу.

Њен образовни процес, а ми остављамо могућност да је наш закључак престрог, није довршен јер је у потпуности плутајући, неодређен, баш као и нептунијанско царство пред којим она често стоји и размишља.

Буђење је процес. Стога, ни Една Понтелије се не буди одједном, и коначно. Међутим, тај процес, нама се чини, у њеном случају нема довољно снаге за одлучност. Една није задовољна улогом мајке и супруге али није ни довољно јака да подносе тежину стваралачког пута и живота који подразумева потпуно посвећење уметности јер ју емотивност, овде изједначена са бесконачношћу, флуидношћу и снагом мора, спутава.

Она ослобађање и „буђење“ води преко заљубљивања и маштања о предавању другом мушкарцу али се то, у случају овог романа, не показује као добар избор по њу. Ни наметнути друштвени стереотипи, али ни потпуно предавање чулности, нису начин да се биће афирмише и пробуди у новом веку који је женама понудио много избора али и изазова. Наставите са читањем

Fridrih Niče o klasičnoj muzici

Bartolomeo Manferi, „Dionis i satir“, 1620.

Bartolomeo Manfredi, „Dva satira“, 1620.

Učenik sam filozofa Dionisa, i pre bih još voleo da budem satir nego svetac.

Šta zapravo hoću od muzike? Da je vedra i duboka poput oktobarskog popodneva. Da je svoja, opuštena, nežna, slatka ženica sastavljena od podlosti i ljupkosti.

Nikada se neću složiti da Nemac može znati šta je muzika. One koje nazivamo nemački muzičari, na čelu sa najvećima, stranci su, Sloveni, Hrvati, Italijani, Holanđani – ili Jevreji: u ostalim slučajevima, Nemci od snažne rase, izumrli Nemci, poput Hajnriha Šica, Baha i Hendla.

Ja lično sam još uvek dovoljno Poljak da zbog Šopena žrtvujem ostatak muzike; iz tri razloga izuzimam Vagnerovu Zigfridovu idilu i možda nešto od Lista koji prednjači svim muzičarima otmenim orkestarskim akcentima; najzad, i sve ono što je raslo s one strane Alpa – na ovu stranu. Nastavite sa čitanjem

Новембар: Магла над лишћем – Џон Еткинсон Гримшо

LMG394625

Џон Еткинсон Гримшо

Џон Еткинсон Гримшо рођен је 9. септембра 1836. године у Лидсу. Један је од најпознатијих сликара викторијанског периода енглеског сликарства. Испрва бива под утицајем прерафаелита да би убрзо пронашао сопствени стил. Песници чијим се делима одушевљавао и која је илустровао били су Лонгфелоу и Тенисон, а сликар који се  дивио његовој уметности, онај који је, као и касније Васил Кандински, своје слике насловљавао као да су у питању музичка дела (композиција, хармонија, симфонија, ноктурно) био је Џејмс Мекнил Вистлер. Музикалност, чини се, својствена је и Гримшоовим новембарским пејсажима.

Препознајемо шест тематских целина у опусу Џона Еткинсона Гримшоа. Прву чине рани радови под утицајем прерафаелитске уметности, слике чија је тема митолошки или историјски приказ. Друга тематска целина односи се на приказ ентеријера, као и женске фигуре која је окружена многобројним предметима. Трећа се односи на Гримишоову фасцинацију кућама које су грађене пре доба у коме је стварао, вероватно у 18. веку. Основне су им одлике величина, реч је о вилама, као и позиционираност у предео ван града, загонетан пејсаж двосмислене светлости. Оне ме асоцирају на куће које се помињу у причама Едгара Алана Поа.

Стога, није случајно што су послужиле и редитељу Тиму Бартону као могућност за реконструкцију доба у коме се поједини његови филмови одигравају. Четврта тематска целина, такође од велике помоћи поменутом редитељу, јесу прикази улица, најчешће крај докова Лондона, Ливерпула и Лидса. Пету тематску целину у опусу сликара чине прикази бродова у луци, неки настали под утицајем цртежа и акварела Вилијaма Тарнера. Шеста, и последња тематска целина коју сам уочила, она која ће бити предмет овог текста и која стоји у вези са текстовима о Шопену и Флоберу, односи се на приказе уских улица, као и пејсажа којима су окружене. Оно што је од почетка стваралаштва одлика овог сликара јесте третман и приказ светлости која доприноси особеној атмосфери. Наставите са читањем

Новембар: Меланхолија и успомене – Гистав Флобер

Гистав Флобер

Ја волим јесен, то жалосно годишње доба као створено за успомене. Кад стабла више немају лишћа, кад небо задржава још и у сутону риђу шару, која позлаћује увелу траву, слатко је гледати како се гаси све оно што је још недавно горјело у вама.

Управо сам се вратио са своје шетње по празним ливадама рубом хладних јарака, у којима се огледају врбе; вјетар је звиждао у њиховим огољеним гранама, каткад би занијемио, па би онда одједаред опет почео; тад би листићи, који су запели за шикарје, поново задрхтали, трава би се тресла сагибајући се к земљи. Све би се чинило као да постаје бљеђе и смрзнутије; на обзору би се плоча сунца губила у бијелој боји неба и прожимала би га уоколо с оно мало мало живота што већ издише. Било ми је студено, и готово ме хватао страх.

Заклонио сам се иза брдашца с тратином, вјетар је престао. Не знам зашто, само док сам ту сједио на земљи, не мислећи ни на што и гледајући у даљини дим, који се узвијао из колиба са сламнатим кровом, читав се мој живот поставио испред мене као сабласт, а горки мирис дана којих више нема вратио ми се с воњем осушене траве и отпалог грања; моје су убоге године опет пролазиле преда мном као ношене зимом у тужној вијавици; нешто их је ужасно котрљало у мом сјећању с више бијеса него што је вјетрић вијао лишће по мирним стазама: нека их је чудновата иронија додиривала и вртјела за забаву пред мојим погледом, а онда би све скупа одлијетале и губиле се у безбојном небу.

Жалосно је ово годишње доба у којем смо сада; рекло би се да ће се живот зачас удаљити са сунцем, срси вам пролазе срцем као и кожом, сви се гласови гасе, обзори блиједе, све ће заспати или умријети. Гледао сам малочас гдје се враћају краве, оне су мукале  окрећући се према западу сунца, дјечак који их је драчом тјерао пред собом цвокотао је под својим платненим одијелом, оне су се склизале на блату силазећи низ гору и гњечиле оне јабуке што су остале у трави. Сунце је бацало посљедњи збогом иза брежуљака којима су се губили обриси, свијетла су се палила у кућама у долини, а мјесец, звијезда росе, звијезда сунца, почињао се откривати међу облацима и показивати своје блиједо лице.

Текст посвећен Фредерику Шопену наставља се са управо прочитаним цитатом из дела Новембар француског писца Гистава Флобера. Дело је написано после књиге Мемоари једног лудака, када је уметник имао двадесет година, а објављено после пишчеве смрти. На претходно одслушане ноте, надовезују се ноте које текст поседује, а које су присутне и на нивоу звучања и у самом садржају. Средства којима је „музика“ оба дела формирана различита су. Ипак, она стварају хармонију, утисак богат сликама и емоцијама. А можда и тишином. Наставите са читањем

Новембар: Ноктурна – Фредерик Шопен

Ежен Делакроа, „Портрет Фредерика Шопена“, 1838.

Поједина уметничка дела својом темом, предметима које приказују, психолошком карактеризацијом јунака, употребом боја и тонова асоцирају атмосферу која доприноси естетским расположењима реципијента уметности. Та расположења, као и асоцијације на које одређено дело наводи, нису иста код сваког примаоца естетског садржаја. Она су условљена његовим животним и образовним искуством, као и сензибилитетом који је увек јединствен када је реч о доживљају уметности. Има онолико верзија уметничког дела колико има и оних који га посматрају, читају, слушају.

Једно дело може се формално и садржински тумачити, анализирати и доживљавати у поређењу са другим делом, а да се на тај начин његов интегритет јединственог, самосталног и непоновљивог уметничког ентитета не наруши. У контексту једног, може се анализирати и доживљавати друго уметничко дело. Заједно посматрана дела се допуњују, стварајући тако нов и, на неки начин, синестезијски доживљај у свести посматрача. Неопходна је међусобна надградња уметничких дела. Филозофски, естетички и књижевно-теоријски приступ при одређењу дела намеће се као очекиван, али њему помоћ и користан инструмент анализе може бити друго и уметничко дело које је по својим карактеристикама упоредиво са предметом тумачења.

Музичке композиције често слушаоце наводе на размишљања у сликама, било да су оне предметне или апстрактне. Музичке композиције, такође, својим садржајем допуњују или евоцирају пасусе, боје и облике из других области људског и уметничког стваралаштва као што су сликарство, књижевност и филм. Музичко уметничко дело може у свест призвати слике пејсажа, једна музичка композиција може евоцирати дела сликарства и књижевности чија је тема, односно често присутан мотив, пејсаж. Наставите са читањем