Fridrih Niče o klasičnoj muzici

Bartolomeo Manferi, „Dionis i satir“, 1620.

Bartolomeo Manfredi, „Dva satira“, 1620.

Učenik sam filozofa Dionisa, i pre bih još voleo da budem satir nego svetac.

Šta zapravo hoću od muzike? Da je vedra i duboka poput oktobarskog popodneva. Da je svoja, opuštena, nežna, slatka ženica sastavljena od podlosti i ljupkosti.

Nikada se neću složiti da Nemac može znati šta je muzika. One koje nazivamo nemački muzičari, na čelu sa najvećima, stranci su, Sloveni, Hrvati, Italijani, Holanđani – ili Jevreji: u ostalim slučajevima, Nemci od snažne rase, izumrli Nemci, poput Hajnriha Šica, Baha i Hendla.

Ja lično sam još uvek dovoljno Poljak da zbog Šopena žrtvujem ostatak muzike; iz tri razloga izuzimam Vagnerovu Zigfridovu idilu i možda nešto od Lista koji prednjači svim muzičarima otmenim orkestarskim akcentima; najzad, i sve ono što je raslo s one strane Alpa – na ovu stranu. Nastavite sa čitanjem

Новембар: Магла над лишћем – Џон Еткинсон Гримшо

LMG394625

Џон Еткинсон Гримшо

Џон Еткинсон Гримшо рођен је 9. септембра 1836. године у Лидсу. Један је од најпознатијих сликара викторијанског периода енглеског сликарства. Испрва бива под утицајем прерафаелита да би убрзо пронашао сопствени стил. Песници чијим се делима одушевљавао и која је илустровао били су Лонгфелоу и Тенисон, а сликар који се  дивио његовој уметности, онај који је, као и касније Васил Кандински, своје слике насловљавао као да су у питању музичка дела (композиција, хармонија, симфонија, ноктурно) био је Џејмс Мекнил Вистлер. Музикалност, чини се, својствена је и Гримшоовим новембарским пејсажима.

Препознајемо шест тематских целина у опусу Џона Еткинсона Гримшоа. Прву чине рани радови под утицајем прерафаелитске уметности, слике чија је тема митолошки или историјски приказ. Друга тематска целина односи се на приказ ентеријера, као и женске фигуре која је окружена многобројним предметима. Трећа се односи на Гримишоову фасцинацију кућама које су грађене пре доба у коме је стварао, вероватно у 18. веку. Основне су им одлике величина, реч је о вилама, као и позиционираност у предео ван града, загонетан пејсаж двосмислене светлости. Оне ме асоцирају на куће које се помињу у причама Едгара Алана Поа.

Стога, није случајно што су послужиле и редитељу Тиму Бартону као могућност за реконструкцију доба у коме се поједини његови филмови одигравају. Четврта тематска целина, такође од велике помоћи поменутом редитељу, јесу прикази улица, најчешће крај докова Лондона, Ливерпула и Лидса. Пету тематску целину у опусу сликара чине прикази бродова у луци, неки настали под утицајем цртежа и акварела Вилијaма Тарнера. Шеста, и последња тематска целина коју сам уочила, она која ће бити предмет овог текста и која стоји у вези са текстовима о Шопену и Флоберу, односи се на приказе уских улица, као и пејсажа којима су окружене. Оно што је од почетка стваралаштва одлика овог сликара јесте третман и приказ светлости која доприноси особеној атмосфери. Наставите са читањем

Новембар: Ноктурна – Фредерик Шопен

Ежен Делакроа, „Портрет Фредерика Шопена“, 1838.

Поједина уметничка дела својом темом, предметима које приказују, психолошком карактеризацијом јунака, употребом боја и тонова асоцирају атмосферу која доприноси естетским расположењима реципијента уметности. Та расположења, као и асоцијације на које одређено дело наводи, нису иста код сваког примаоца естетског садржаја. Она су условљена његовим животним и образовним искуством, као и сензибилитетом који је увек јединствен када је реч о доживљају уметности. Има онолико верзија уметничког дела колико има и оних који га посматрају, читају, слушају.

Једно дело може се формално и садржински тумачити, анализирати и доживљавати у поређењу са другим делом, а да се на тај начин његов интегритет јединственог, самосталног и непоновљивог уметничког ентитета не наруши. У контексту једног, може се анализирати и доживљавати друго уметничко дело. Заједно посматрана дела се допуњују, стварајући тако нов и, на неки начин, синестезијски доживљај у свести посматрача. Неопходна је међусобна надградња уметничких дела. Филозофски, естетички и књижевно-теоријски приступ при одређењу дела намеће се као очекиван, али њему помоћ и користан инструмент анализе може бити друго и уметничко дело које је по својим карактеристикама упоредиво са предметом тумачења. Наставите са читањем