Johan Štraus: „Egipatski marš“

 

Povodom otvaranja Sueckog kanala krajem 1869. godine, austrijski kompozitor Johan Štraus komponovao je ovo muzičko delo, jedno od mnogobrojnih nacionalnih marševa koje je uvrstio u svoj muzički katalog.

Teško je rečima približiti kako muzika deluje ali, recimo, da ovu kompoziciju doživljavam kao ceremonijalno, duhovito, vedro i slavljeničko delo. Orijent je baš u tom periodu bio tema evropske umetnosti, a naročit odraz dobija u romanu „Salambo“ Gistava Flobera iz 1862. godine.

Напокон сама

Henri de Toulouse-Lautrec,

Анри де Тулуз-Лотрек, 1896.

Кицоши и сељаци – хтела сам да видим да ли су сви исти; пробала сам страст мушкараца с белим и дебелим рукама, с косом обојеном и слепљеном на слепоочницама; имала сам бледе дечаке, плаве, феминизиране као девојке, који су умирали на мени; и старци су ме прљали својим оронулим радостима, а посматрала сам будећи се и њихове смежуране груди и угашене очи. На дрвеној клупи, у сеоском кабареу, између бокала вина и луле дувана, жестоко ме љубио и човек из народа; примила сам од њега неку интезивну радост и лежерно понашање; али нитков не води љубав ништа боље од племића, а сламарица није нимало топлија од дивана. Да бих им улила више страсти некима сам се подала као робиња и нису ме због тога више волели; за будале сам се спуштала на нискости и бешчасти а заузврат они су ме мрзели и презирали, а ја сам желела да устотстручим своја миловања и да их преплавим срећом. Надајући се, на крају, да наказни људи могу боље да воле него други и да се рахитичне природе за живот хватају страшћу, подавала сам се грбавцима, црнцима, кепецима; приређивала сам им ноћи на којима би им позавидели милионери, али можда сам их плашила јер су ме брзо напуштали. Ни сиромашни, ни богати, ни лепи, ни ружни нису могли да ми пруже љубав коју сам од њих тражила; – Гистав Флобер, „Новембар“ (одломак)

У претходном тексту о Тулуз-Лотреку акценат је био на жовијалној атмосфери ноћних балова, кабареа и кафеа на Монмартру које је сликар посећивао. Овога пута биће речи о другачијем тематском опусу, подједнако заступљеном у Лотрековом стваралаштву: реч је куртизанама којима је Лотрек био окружен. Плес, галама, отварања шампањца и кан-кан музика припадали су ноћи. За јутра би преостајале самоћа и тишина. Као и увек, суптилна психолошка студија крије се иза представљених физиономија, грубе линије, експресивно изобличена лица, згужвана и омлитавела тела нису приказана тако да би била сама себи сврха, у сврху мимезе и цинизма. Ноћне сцене замењене су дневним, светлост сада наборе истиче другачије.

Сликарево око окренуто је борделу. Врхунац тог интересовања била је серија литографија штампаних 1896. године под називом Оне (Еlles). Албум се појавио у тиражу од сто примерака и није се уклапао у ондашње одлике еротских графика. На насловној страни није била нага жена већ обучена, и то док се чешља. Лотрек прави одступ од тадашњих приказивачких конвенција ласцивности и еротске графике. Он није злонамерни воајер. Сликар представља куртизане током јутра, док обављају мале ритуале који су можда једино време које оне заиста посвећују себи.

Када већ говоримо о јутру и његовим непроцењивим тренуцима, светлости која охрабрује, тишини која обнавља, сетимо се уводног дела филма Сати. Контекст другачији, суштина је иста. Јутро је доба повратка. Овде рефлексију о сопству, уместо женских приказаних прилика, на себе, попут неке покајничке одговорности, прихвата сам сликар. Видећемо лења буђења, мисли уперене у празне просторе сопствених домета, умивања и прања као понављања ритуалних образаца (пр)очишћења и поново задобијене невиности, намештања постељине, размењивања нежности, безличне разговоре током безличних поднева, ишчекивања смисла и (не)истине да јутро ће променити све.  Наставите са читањем

Експресионистички утисци о досади: Aлексеј фон Јавленски

Alexej_von_Jawlensky_-_Schokko_mit_Tellerhut

Алексеј фон Јавленски, „Дама са шеширом“, 1910.

Aлексеј фон Јавленски рођен је у Русији 13. марта 1864. године. Прешавши из Москве у Минхен 1896, руски сликар je своје стваралаштво везао за деловање минхенске експресионистичке групе Плави јахач. Заједно са дрезденском групом уметника, који су заједнички излагали под називом Мост, ова група стваралаца била је стожер немачке авангардне уметности почетком 20. века. На новом подручју Јавленски се сусреће са низом уметника, међу којима је био и његов сународник Васил Кандински. Кандински је током свог стваралачког пута прелазио више фаза, крећући се праволинијском путањом од фигурације ка апстракцији, од вибрирајућег, оштрог и отвореног потеза четкице оку посматрача до математичке прецизности композиције, музичке уједначености тонова боје. Слично се, само на примеру женских портрета, може рећи за Јавленског.

Група Плави јахач добила је име према боји коју је Франц Марк често употребљавао, а која је за Кандинског имала значење духовности, неистражених области и мистичних дубина људске душе, спиритуалности и тежње ка неимењивим облицима бесконачности. Оно што је била тежња припадника минхенске експресионистичке групе јесте да се кроз уметност сликарства, помоћу средстава која су њој својстевена, изрази Дух. Далеко артикулисанији и теоријски утемељенији од дрезденске групе, њихова уметност упоредива је са теоријским ставовима које објављују у алманасима и каталозима својих изложби. Први светски рат прекида деловање групе. Франц Марк и Аугуст Маке гину у рату, Кандински и Јавленски се враћају у Русију. Специфично за Јавленског јесте његова посвећеност жанру портрета кроз који је пружао свој допринос уметничкој тежњи за дескрипцијом људског духа бојом и формом.

Сусрела сам се први пут са сликарством Алексеја фон Јавленског посредством романа Госпођа Бовари Гистава Флобера. Једном уметничком делу увек је неопходно друго дело као огледало и посредник. Касније сам постепено откривала биографске и стваралачке детаље који су били у вези са поменутим сликарем, али први пут када сам угледала његову слику, одлучила сам, у ствари, да купим књигу. Јавленски је био тај који је пресудио у Флоберову корист. Упркос великој понуди одабрала сам оно издање чија ми се наслована страна више свидела, или да будем прецизнија, чија ми се слика свидела на тој, у суштини, лоше дизајнираној насловној страни. Био је 30. март 2005, дан неуобичајено топао за то доба године, што је додатно иритирало и наглашавало моје већ постојеће незадовољство одређеним приликама.  Флоберово дело неизоставно ми се  читало тих дана (које сам, купивши га, ипак, одложила на страну). Наставите са читањем

Путник – јунак њиховог доба. Анализа односа Путника и природе у књижевности и сликарству романтизма

Каспар Давид Фридрих, „Путник у мору магле“, 1818.

Ја сам путник и планинар, говорио је своме срцу, не волим равнице и чини се да не могу дуго седети на миру.

И ма шта ми још буде наишло као судбина и доживљај у томе ће бити пешачења и планинарења: на крају човек доживљава још једино самог себе. –  Фридрих Ниче

Мотиви путника и путовања не јављају се први пут у уметности романтизма, као ни тема узајамног односа путника и предела. Слика природе коју путник пред собом посматра, доживљава и кроз посматрање снагом своје имагинације изграђује, чест је мотив романтичарске књижевности и он је тема овог рада.

Мотив путника архетипски је мотив светске књижевности. Од Гилгамеша, Јасона, Одисеја, библијских јунака, Синбада, па све до Фауста, Дон Кихота, Дон Жуана, Гуливера, Робинзона, капетана Ахаба и Нема, јунаци који су представљени као путници, било копном или морем, одувек су присутни у литератури. Али, ни у једном другом раздобљу или књижевном правцу, нису тако као у романтизму изједначени путник и путовање, путник и природа.

У другим раздобљима путовање се схвата инструментално, оно је средство којим писац жели да постигне неки други циљ који је изван циља психолошког и образовног развоја јунака, као и напредовања у његовој самоспознаји. У предходним (па и потоњим) књижевним раздобљима, писац карактеришући јунака као путника не подразумева и метафоричност коју реч „путник“ подразумева. Путници тада нису и путници у унутрашњем, егзистенцијалном смислу, њихова духовна динамика није морала бити подударна њиховој физичкој динамици. Не можемо бити искључиви у оваквим тврдњама и морамо имати на уму да увек постоје одступања од оваквих ставова, али они, ако не у потпуности примењиви на свако дело ван периода романтизма, јесу оправдани  у вези са многима. Наставите са читањем