Путник Тарнер

img_20200125_005102_383

Вилијам Тарнер, „Аутопортрет“, 1799.

I Хронологија путовања Вилијама Тарнера (1775-1851)

Вилијам Тарнер, енглески сликар доба романтизма, рођен је у Лондону 23. апрла 1775. године. Чињеница да је Тарнер рођен истог дана када и највећи енглески бард, Вилијам Шекспир, додатно га, симболички, приближава најзначајнијим именима британске културе. У наставку следе сва сликарева путовања. Она су, у ствари, његова права биографија.

1791 – Путује по западу Енглеске

1792 – Путује по јужном и централном Велсу.

1794 – Путује по северном Велсу и кроз Мидлендс.

1795 – Путује по јужној Енглеској и јужном Велсу.

1797 – Путује по северној Енглеској и Језерској области.

1798 – Путује по северном Велсу.

1799 – Путује по западу земље, Ланканширу, и северном Велсу.

1801 – Путује по Шкотској.

1802 – Путује по Швајцарској.

1805 – Прва изложба у споственој галерији у Лондону. Пре тога излагао је 1790. и 1796. у Краљевској академији (Royal Academy).

1807 – На Краљевској академији постаје професор перспективе.

1808 – Путује по Велсу.

1812 – Пише песму „Falacies of Hope“.

1813-1814 – Путује западом земље.

1815-1816 – Путује Јоркширом.

1817 – Путује Белгијом, Холандијом и Немачком.

1818 – Посећује Единбург.

1819 – Први пут посећује Италију (Венецију, Фиренцу, Рим, Напуљ). Излаже преко шездесет акварела у Лондону.

1821 – Посећује Париз и северну Француску. Интензивно слика катедрале.

1822 – Посећује Единбург.

1824 – Путује југоисточном Енглеском, као и областима река Меусе и Моселе на Континенту. Наставите са читањем

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Petar Vujičić

ZBIGNJEV HERBERT: „PETRU VUJIČIĆU“

U biti nema se za čim žaliti
znaš to dobro Petre
ne govorim to Tebi nego kroz Tebe drugima

kroz pola vijeka znao si bolje moje misli
nego ja sam
prevodio si ih strpljivo

u Čika Ljubinoj ulici
u bijelom Gradu
na rijeci koja ponovo krvari

razgovarali smo dugo
preko Alpa, Karpata, Dolomita

a sada u starosti
stvaram kseniju
i to je ksenija za tebe

slušao sam starca koji je recitovao Homera
poznavao sam ljude prognane kao Dante
u pozorištu sam gledao sve Shakespeareove komade
pošlo mi je za rukom
može se reći rođen pod sretnom zvijezdom

objasni to drugima
imao sam divan život

patio sam Nastavite sa čitanjem

Hazarska princeza Ateh

CRVENA KNJIGA (HRIŠĆANSKI IZVORI O HAZARSKOM PITANJU)

ATEH (IX vek) – hazarska princeza čije je učešće u polemici oko hazarskog pokrštavanja bilo presudno. Njeno ime se tumači kao naziv za četiri stanja svesti kod Hazara. Na svakom kapku nosila je tokom noći po jedno slovo ispisano poput onih što se konjima ubeležavaju na kapke pred trku. Slova su bila iz zabranjene hazarske azbuke u kojoj svako pismeno ubija čim se pročita. Slova su ispisivali slepi, a ujutru su pre umivanja dvorkinje služile princezu žmureći. Tako je ona bila zaštićena od neprijatelja dok spava. A to je za Hazare značilo vreme kada je čovek najneotporniji. Ateh je bila veoma lepa i pobožna, slova su joj savršeno pristajala, a na njenom stolu stajalo je uvek sedam vrsta soli i ona je pre no što bi uzela komad ribe umakala prste uvek u drugu so. Tako se molila. Kaže se za nju da je imala i sedam lica, kao sedam soli. Prema jednom predanju, ona je svako jutro uzimala ogledalo i sedala da slika: jedan rob ili robinja, uvek novi ili nova, dolazili su da poziraju. A ona je svakog jutra od svog lica stvarala novo, dotad neviđeno lice. Prema drugim pričama Ateh uopšte nije bila lepa, ali je svoje lice pred ogledalom uvežbala da uzme takav izraz i da tako rasporedi crte da stekne lep oblik. Ta uvežbana lepota iziskivala je od nje ogroman fizički napor i čim bi princeza ostala sama i opustila se, njena lepota bi se rasula kao njena so. U svakom slučaju, jedan romejski (vizantijski) car nazvao je u IX veku „hazarskim licem“ čuvenog filosofa i patrijarha Fotija, što je moglo značiti ili srodničke odnose patrijarhove sa Hazarima ili licemerje.

Prema Daubmanusu nijedno nije slučaj. Hazarskim licem nazivana je osobina svih Hazara, pa i princeze Ateh, da svakoga dana osvanu kao neko drugi, pod sasvim novim i nepoznatim licima, tako da imaju muke i s najbližim srodnicima da se prepoznaju. Putnici beleže, opet, da su hazarska lica sva ista i da se nikad ne menjaju i da otuda dolazi do teškoće i zabuna. Bilo da je ovako ili onako, stvar izlazi na isto i hazarsko lice je pojam lica koje se teško pamti. Tako se može objasniti i legenda prema kojoj je princeza Ateh imala drugo lice za svakog učesnika u hazarskoj polemici na kaganovom dvoru, ili da su čak postojale tri princeze Ateh – jedna za islamskog, druga za hrišćanskog i treća za hebrejskog misionara i tumača snova. Činjenica je, međutim, da njeno prisustvo na hazarskom dvoru nije zabeležio onovremeni hrišćanski izvor pisan na grčkom i preveden na slovenski jezik (Žitije Konstantina Solunskog – sv. Ćirila), ali je prema Hazarskom rečniku jedno vreme u grčkim i slovenskim monaškim krugovima postojalo nešto kao kult princeze Ateh. Taj kult nastao je u vezi s verovanjem da je Ateh u polemici porazila hebrejskog teologa i primila hrišćanstvo zajedno sa kaganom, za kojeg se opet ne zna je li joj bio otac, suprug ili brat. Sačuvane su u prevodu na grčki i dve molitve princeze Ateh, koje nisu nikada bile kanonizovane, ali ih Daubmanus navodi kao Očenaš i Raduj se, Marijo! hazarske princeze. Prva od te dve molitve glasi:

Na našem brodu, moj oče, posada mili poput mrava: oprala sam ga jutros kosom i oni puze po čistim katarkama i svlače u svoj mravinjak zelena jedra kao slatke listove loze; dumendžija pokušava da izvali krmu i uprti je na leđa, kao plen od kojeg će jesti i živeti čitava sedmica; oni najslabiji potežu slanu užad i nestaju s njom u utrobi naše ploveće kuće. Samo ti, moj oče, nemaš pravo na njihovu vrstu gladi. U tom proždiranju brzine, tebi, moje srce, koje si mi jedini otac, pripada najbrži deo. Ti se hraniš raskomadanim vetrom.

Druga molitva princeze Ateh kao da objašnjava povest njenog hazarskog lica: Nastavite sa čitanjem

Rajner Marija Rilke: „Soneti Orfeju“ (II deo)

II
Kao što slikaru katkad ruka u hitnji poleti
ka bližem listu, što stvarni potez izmami:
tako ogledala često u sebe preuzmu sveti
jedinstven osmeh devojaka, u polutami,

il’ kad kušaju jutro, same, ili kada
prislužničkim ih sjajem miluju sveće.
A kasnije, tek lagan odblesak pada
preko disanja što prava im lica kreće.

Šta su sve oči nekad u crnim kaminima starim
viđale, dok se ugljevlje dugo, sve slabije, žari:
zauvek izgubljeni, pogledi ovi ginu.

Ah, da li iko može gubitke zemljine znati?
Jedino onaj ko se uprkos tome lati
da pesmom veliča srce, rođeno za celinu.

III
Ogledala, po svom biću šta ste?
Niko još ovo svesno ne ispita.
Međuprostori vremena, što kao da ste
prepuni samih rupa iz sita.

Vi što i praznu dvoranu naginjete ko čašu –
kada se dan, ko beskrajna šuma, mrači…
I luster se kroz nepristupačnost vašu
kao jelen šesnaestorog provlači.

Katkad ste krcata slika. Poneko
kao da uđe u vas, pa se rasplinu –
druge plašljivo skrenuste da minu.

Al’ Najlepša će ostati, sve dok, preko,
od narcisa što u njih uđe meko
uzdržani joj obrazi ne sinu. Nastavite sa čitanjem

Orhan Pamuk: „Bela tvrđava“ (odlomak)

Najzad, on bespomoćno upita: „Pa dobro, šta da radim?“ Rekoh mu da razmišlja o tom pitanju „zašto sam ja to što jesam“, ali to nisam kazao kao da mu delim savet; pošto mu ja ne bih mogao pomoći u tome, sve je bilo na njemu. „Šta da učinim, dakle, da se pogledam u ogledalo?“ upitao je podrugljivo. Ali nije izgledao kao da mu je bilo lakše. Ćutao sam kako bih mu dao vremena da razmišlja. Ponovio je: „Treba li da se gledam u ogledalo?“ Odjednom me je obuzeo bes, pomislio sam kako sam nikud neće moći da stigne. Želeo sam da to shvati, došlo mi je da mu u lice kažem kako bez mene uopšte neće moći da razmišlja ni o čemu, ali nisam imao hrabrosti; zato mu samo tromo rekoh da se pogleda u ogledalo. Ne, nije hrabrost bila u pitanju, jednostavno, nisam bio u stanju. Razjaren, zalupio je vrata vičući na izlazu: ti si glupak.

Tri dana kasnije, kad sam ponovo načeo ovu temu, videvši da on opet hoće da razgovara o „njima“, poželeo sam da nastavim igru; jer, bilo kako bilo, premda je zahtevala dosta razmišljanja, ova je igra u tom trenutku makar ulivala nadu. Rekoh mu kako se „oni“ odista gledaju u ogledalu, i to zapravo mnogo više nego što to ljudi ovde čine. Ne samo palate kraljeva, princeza i plemića, već su čak i kuće običnih ljudi ispunjene brižljivo uramljenim i o zidove pažljivo okačenim ogledalima; ali nisu oni u tome napredovali samo zbog toga, već zato što su neprestano razmišljali o sebi. „Napredovali u čemu?“ upitao je sa radoznalošću i naivnošću koje su me iznenadile. Pomislio sam da je poverovao u ono što sam kazao od reči do reči, ali se on zatim osmehnuo: „Hoćeš da kažeš, gledaju se u ogledalo od jutra do mraka?“ Bio je to prvi put da se rugao onome što sam ja za sobom u svojoj domovini ostavio. Besno sam smišljao šta bih mogao reći da ga povredim i bez ikakvog razmišljanja i vere u to što ću izgovoriti, smesta rekoh da čovek jedino sam može da razmišlja o tome šta je, ali da on za to nema hrabrosti. Prijalo mi je kada sam video kako mu se lice, kao što sam i želeo, iskrivilo u bolnom grču.

Ovo me je zadovoljstvo skupo koštalo. Ne zbog toga što je pretio da će me otrovati, već zato što je, nekoliko dana kasnije, zahtevao da ja pokažem tu hrabrost za koju sam rekao da je on nema. Najpre sam hteo da čitavu stvar okrenem na šalu, kao i gledanje u ogledalo, šala je bila i to da čovek sopstvenim razmišljanjem može stići do odgovora o tome šta je; to sam izgovorio onako u besu da bih ga naljutio; ali izgledalo je da mi ne veruje: pretio je da će mi, ne dokažem li svoju hrabrost, smanjiti obroke i da će me, što je još gore, zaključavati u sobu: razmišljao sam; treba samo da na parčetu hartije ispišem ko sam; videće on kako se to radi, videće koliko sam hrabar. Nastavite sa čitanjem

Ogledala, snovi, ženska tela i zvuci u Bergmanovim filmovima

Četiri video eseja u ovoj objavi jesu kompilacije scena iz različitih Bergmanovih filmova, koji sadrže različite motive, koje sam naslovom naznačila, a koji, kada se ovako kompilirano posmatraju, predstavljaju uvid u nekoliuko bitnih motiva za stvaralaštvo neumornog filmskog proučavaoca ljudskh emocija, psihe i njenog načina funkcionisanja.

Bergman je suprotstavio, ili približio, simboličkom predmetu iracionalnog, ogledalu, mnoge junakinje. Taština nad taštinama ili vanitas vanitatum, delfijsko Spoznaj samog sebe ili, kao na slici Marije Magdalene Žorža de la Tura, sva simbolička značenja žene pred ogledalom uzeta su u obzir i smeštena u filmski kontekst.

 

 

U pozadini scena mogli smo čuti pesmu Ogledalo Silvije Plat. Stvaralaštvo ove američke pesnikinje neobično je blisko Bergmanovim stvaralačkim preokupacijama.

Posrebreno sam i egzaktno. Nemam predrasuda.
Što god vidim odmah progutam.
Onakvo kakvo je, nezamućeno ljubavlju ili nedopadanjem.
Nisam okrutno, samo istinoljubivo –
Oko malenog boga, četvorougaono.
Vreme provodim uglavnom meditirajući o suprotnom zidu.
Ružičast je, s flekama. Tako ga dugo gledam
Da pomišljam da je delić moga srca. Ali on treperi.
Stalno nas razdvajaju lica i pomrčina.

Sad sam jezero. Jedna žena se svija nada mnom
Tražeći moje potvrde za ono što stvarno jeste.
Zatim se okreće onim lažovima, svećama i luni.
Vidim joj leđa i verno ih odslikavam.
Nagrađuje me suzama i pokretima ruku.
Važno sam joj. Dolazi i odlazi.
To njeno lice svakog jutra smenjuje tamu.
U meni je mladu devojku utopila, i iz mene se jedna starica
Iz dana u dan diže prema njoj, kao strasna riba.

Prevela Ljiljana Đurđić

Sledeći video esej jeste o prikazu snova u filmovima švedskog reditelja. Autor i narator Majkl Koreski. Nastavite sa čitanjem

Сексуалне персоне Гајта Газданова

Unknown Photographer

Фотографија: Тод Хидо

Добро сам запамтио филм који смо гледали, презиме главног глумца и његове многобројне авантуре. То је било утолико чудније што сам неколико минута после почетка представе додирнуо Лидину топлу руку и пред очима ми се замутило. Схватао сам да се дешава нешто непоправљиво и нисам могао да се зауставим. Десном руком сам обгрлио њена рамена, која су ми се меко и гипко примакла, и од тог тренутка сам потпуно изгубио власт над собом. Када смо изашли из биоскопа и скренули у прву улицу – ја нисам могао да говорим од узбуђења, она исто тако није рекла ни реч – ухватио сам је око струка, њене усне су се приближиле мојима, њено тело се припило уз мене и осетио сам како ме је кроз лаку тканину опекла врелина која избија из њега. Право изнад моје главе светлела је реклама хотела. Ушли смо унутра, и пратећи собарицу, која је из неког разлога носила црне чарапе, попели смо се уз степенице. „Број девет“ – рекао је доле мушки глас.

Изнад кревета је у зид било уграђено велико правоугаоно огледало, наспрам кревета стајао је параван са огледалима, нешто дубље у соби – орман са огледалима, и кроз неколико минута на свим тим сјајним површинама одразила су се наша тела. У тој фантастичној многобројности одраза било је нечег апокалиптички-светогрдног и помислио сам на Откривење светог Јована. Наставите са читањем

Сексуалне персоне Мариа Варгаса Љосе

Unknown Photographer

Оне су већ свлачиле једна другу и при том су се миловале, али покрети су им били прежестоки да би били искрени, њихови загрљаји пребрзи или преспори или скучени, и превише нагао бес с којим су насртале њихове усне и он: убићу их ако, убио би их да су. Али нису се смејале: биле су се испружиле, испреплетале, полуодевене, напокон ћутљиве, љубиле су се, тела су им се додиривала са уздржаном спорошћу. Осетио је да га бес напушта, да су му руке влажне од зноја, горко присуство пљувачке у устима. Сада су мировале, заробљене у огледалу на тоалетном столу, једна рука је била на копчи грудњака, неки прсти су се пружали испод једног жипона, једно колено било је уклештено између две бутине. Чекао је, напет, са лактовима притиснутим на наслоне фотеље. Нису се смејале, да, заборавиле су на њега, нису гледале у његов кутак и он је прогутао пљувачку. Онда му се учинило да се буде, као да их наједном има више, и његове очи брзо су прелазиле са са једног на друго огледало и кревет да не изгубе ни једну од вредних, ослобођених, спретних фигурица које су раскопчавале бретелу, срозавале чарапу, свлачиле гаћице, и помагале се и вукле и све у тишини. Делови одеће падали су на тепих и талас нестрпљења и топлоте доспео је до кутка у коме је био он. Наставите са читањем

Жорж де ла Тур и Франц Шуберт: Девојка и Смрт

Georges de la Tour – Marie Madeleine, 1638-48.

Жорж де ла Тур, „Марија Магдалена“, 1640.

hksa

Жорж де ла Тур, „Марија Магдалена“, 1850.

Јер сад видимо као у огледалу, као у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам делимично, а онда ћу познати као што бејах познат. (1 Кор. 13. 12)

Два платна француског сликара Жоржа де ла Тура и концерт за гудачки квартет аустријског композитора Франца Шуберта, упркос вишевековној разлици, као и одликама које им законитости њихових уметности намећу, спаја заједничка тема: долазак Смрти по младу Девојку. Током средњевековних и ренесансних приказа Смрти која у обличју костура обавија похотним рукама младо тело Девојке која се огледа, дивећи се својој лепоти, тренутак препознавања два учесника био је очигледан. Посматрача на ликовном приказу ништа није могло изненадити, навикнутог на иконолошки код који је имао две етичке поруке. Прва: vanitas, или таштина, сујета, празнина, таштина празнине, празнина таштине, очигледна у чину огледања и самодивљења, смртни је грех. Друга је, пак, гласила: memento mori.

Временом, уметници су правили одступе од уобичајених приказа сусрета и традицију учвршћивали односно настављали тако што су од ње правили одступ. Натурализам нема застрашујућу функцију баш зато што је експлицитан и очигледан. Поруке ранијих слика биле су недвосмислене. Долазак Смрти замењен је контемплацијом о истој или истом (смрт је именица женског рода у српском језику али је Смрт у традицији персонификована као мушкарац) која је у делима барокних мајстора суптилније представљена кроз приказ мртвачке главе над којом Девојка размишља. Над смрћу, окружена предметима као што су крст, бич, огледало, свећа и књигама, контемплира хришћанска светица Марија Магдалена коју препознајемо по пуштеној коси и откривеном рамену. У питању је библијска блудница из Магдале, једна од највернијих Христових следбеница.

Две слике као да имају наративни след, као да су два кадра који, смењујући један другог, откривају поступан процес спознаје и прихватања. На првој слици Маријин поглед уперен је у неодређену тачку. Пламен свеће, упадљив, који читавој слици даје особиту атмосферу, не скреће јој пажњу, иако има функцију елемента који дозива. Она једном руком придржава лобању која јој је на бутинама (Магдалени су ноге откривене, као и део недара), друга рука јој је на образу, што је у традицији била поза меланхолика и оних који контемплирају над судбином или неминовностима које их очекују. Наставите са читањем

Огледала: Хорхе Луис Борхес и Рене Магрит

Недавно сам наишла на овај документарни филм и одлучила да је посредством њега представљање уметника, за почетак, довољно. Већ у првим минутима филма – делом биографије, делом критичког осврта, делом глорификације – нараторка напомиње да је Хорхе Луис Борхес као дете имао велики страх од огледала јер је мислио да у тренутку огледања неће видети своје већ туђе лице. Није речено да га неће препознати, већ да га неће видети. Нажалост, страх се обистинио много година касније када је пишчево, од оца наслеђено прогресивно слепило, запосело и његове очи.

Пишчеве очи биле су огледало које је временом губило моћ рефлексије што је допринело да он, у једном тренутку, ако не туђи, а оно не успе да угледа сопствени лик. Такође, слепило га је уверило да су очи, баш као и назив једне слике Рене Магрита – лажно огледало. Ови закључци вратили су ме двема темама. Првој: белгијском сликару Магриту и његовим опсесивним испитивањем могућности спознаје стварности а, затим, и митолошком предлошку који сваки велики уметник има уграђеног у сопствену судбину.

Ако је импресионизам термин који се првенствено односи на сликарство, а у међувремену је транспонован на одређена дела књижевности, тако бисмо могли, свесни условности сваке категоризације и термина у области уметности, да сликарству Рене Магрита, за тренутак, доделимо позицију међу уметницима магијског реализма (појам који се везује за латино-америчку књижевност друге половина 20. века). Магрит није некохерентан, његов „наративни ток“ је дискурзиван, његове слике су чулно опипљиве и конкретне али су „решења“ (да, слике су налик ребусима, загонеткама, укрштеним речима) крајње зачудна и, често, бизарна. Наставите са читањем