Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Petar Vujičić

ZBIGNJEV HERBERT: „PETRU VUJIČIĆU“

U biti nema se za čim žaliti
znaš to dobro Petre
ne govorim to Tebi nego kroz Tebe drugima

kroz pola vijeka znao si bolje moje misli
nego ja sam
prevodio si ih strpljivo Nastavite sa čitanjem

Hazarska princeza Ateh

CRVENA KNJIGA (HRIŠĆANSKI IZVORI O HAZARSKOM PITANJU)

ATEH (IX vek) – hazarska princeza čije je učešće u polemici oko hazarskog pokrštavanja bilo presudno. Njeno ime se tumači kao naziv za četiri stanja svesti kod Hazara. Na svakom kapku nosila je tokom noći po jedno slovo ispisano poput onih što se konjima ubeležavaju na kapke pred trku. Nastavite sa čitanjem

Rajner Marija Rilke: „Soneti Orfeju“ (II deo)

II
Kao što slikaru katkad ruka u hitnji poleti
ka bližem listu, što stvarni potez izmami:
tako ogledala često u sebe preuzmu sveti
jedinstven osmeh devojaka, u polutami,

il’ kad kušaju jutro, same, ili kada
prislužničkim ih sjajem miluju sveće.
A kasnije, tek lagan odblesak pada
preko disanja što prava im lica kreće. Nastavite sa čitanjem

Teodor Holst: „Neptun“

Engleski kompozitor Gustav Teodor Holst (1874-1934), slušalačkoj publici najpoznatiji je po seriji kompozicija The Planets. Svita od osam kompozicija, koje nose nazive po pojedinim planetama, prvi put je izvedena 1918. godine u Londonu. Kompozicija „Neptun“ slična je Sen-Sansovoj kompoziciji „Akvarijum“ u okivru njegovog muzičkog ciklusa Karneval životinja. Nastavite sa čitanjem

Orhan Pamuk: „Zašto sam ja to što jesam?“

Odlomak iz romana Bela tvrđava

Najzad, on bespomoćno upita: „Pa dobro, šta da radim?“ Rekoh mu da razmišlja o tom pitanju „zašto sam ja to što jesam“, ali to nisam kazao kao da mu delim savet; pošto mu ja ne bih mogao pomoći u tome, sve je bilo na njemu. „Šta da učinim, dakle, da se pogledam u ogledalo?“ upitao je podrugljivo. Ali nije izgledao kao da mu je bilo lakše. Ćutao sam kako bih mu dao vremena da razmišlja. Ponovio je: Nastavite sa čitanjem

Ogledala u Bergmanovim filmovima i jedna pesma Silvije Plat

 

Neumorni proučavalac ženske psihe i njenog načina (nesvesnog) funkcionisanja suprotstavio je, ili pak približio, predmetu iracionalnog – ogledalu – mnoge svoje junakinje. Taština nad taštinama iliti vanitas vanitatum, delfijsko Spoznaj samog sebe ili, kao na slici Marije Magdalene Žorža de la Tura, sva simbolička značenja žene pred ogledalom uzeta su u obzir i smeštena u filmski kontekst. U pozadini čujemo pesmu „Ogledalo“ Silvije Plat. Nastavite sa čitanjem

Seksualne persone Gajta Gazdanova

Unknown Photographer

Fotografija: Tod Hido

Dobro sam zapamtio film koji smo gledali, prezime glavnog glumca i njegove mnogobrojne avanture. To je bilo utoliko čudnije što sam nekoliko minuta posle početka predstave dodirnuo Lidinu toplu ruku i pred očima mi se zamutilo. Shvatao sam da se dešava nešto nepopravljivo i nisam mogao da se zaustavim. Desnom rukom sam obgrlio njena ramena, koja su mi se meko i gipko primakla, i od tog trenutka sam potpuno izgubio vlast nad sobom. Nastavite sa čitanjem

Seksualne persone Maria Vargasa Ljose

Unknown Photographer

One su već svlačile jedna drugu i pri tom su se milovale, ali pokreti su im bili prežestoki da bi bili iskreni, njihovi zagrljaji prebrzi ili prespori ili skučeni, i previše nagao bes s kojim su nasrtale njihove usne i on: ubiću ih ako, ubio bi ih da su. Ali nisu se smejale: bile su se ispružile, isprepletale, poluodevene, napokon ćutljive, ljubile su se, tela su im se dodirivala sa uzdržanom sporošću. Osetio je da ga bes napušta, da su mu ruke vlažne od znoja, gorko prisustvo pljuvačke u ustima. Nastavite sa čitanjem

Žorž de la Tur i Franc Šubert: Devojka i Smrt

Georges de la Tour – Marie Madeleine, 1638-48.

Žorž de la Tur, „Marija Magdalena“, 1640.

hksa

Žorž de la Tur, „Marija Magdalena“, 1625-50.

Jer sad vidimo kao u ogledalu, kao u zagonetki, a onda ćemo licem u lice; sad znam delimično, a onda ću poznati kao što bejah poznat. (1 Kor. 13.12)

Dva platna francuskog slikara Žorža de la Tura i koncert za gudački kvartet austrijskog kompozitora Franca Šuberta, uprkos viševekovnoj razlici, kao i strukturalnim odlikama, spaja zajednička tema: dolazak Smrti po mladu devojku. Od mita o Hadu i Persefoni pa sve do srednjovekovnih i ranorenesansnih prikaza smrti koja u obličju kostura obavija pohotnim rukama mlado telo devojke koja se ogleda, Nastavite sa čitanjem

Ogledala: Horhe Luis Borhes i Rene Magrit

Nedavno sam naišla na ovaj dokumentarni film i odlučila da je posredstvom njega predstavljanje umetnika, za početak, sasvim dovoljno. Već u prvim minutima filma – delom biografije, delom kritičkog osvrta, delom glorifikacije – naratorka napominje da je Horhe Luis Borhes kao dete imao veliki strah od ogledala jer je mislio da u trenutku ogledanja neće videti svoj lik već tuđi. Nastavite sa čitanjem

Oгледало и сенка Вивијен Мајер

Аутопортрет Вивијен Мајер

Огледало и сенка, speculum и umbra, два најприсутнија мотива на аутопортретима Вивијен Мајер. Шта им је заједничко? Светлост, појава која доприноси свакој уметности, али ниједној коначна реализација не зависи од светлости у мери у којој зависи фотографији.

Одувек сам се питала, разгледајући фотографије атељеа уметника, зашто у њима врло ретко има огледала.  Оно је, поред радног стола, основни предмет који би сваки уметник требало да има у својој соби. Огледало није инструмент подилажења таштини већ неопходан елемент сценографије. Оно подстиче илузију да се двострукост може измирити – истовремено поседовати и не поседовати.

Огледало умножава светове и симболички ствара растојања између њих. Оно је сценски простор унутар сценског простора, свет у који се не може прећи а у који се непрестано завирује. Је ли свет иза огледала изопачавање реалности или алтернатива изопаченој реалности? Гледати у себе, у обрисе свог тела и лица а видети другога. Огледало као општи принцип маске.  Испред позорнице стоји огледало, глумац себе посматра (док глуми?).

Стајати испред огледала исто је што и заједно глумети са сопственом сенком. „Ја, то су други“ поручује свако огледало ономе ко стане испред њега. Огледало је саће, унутар једне целине много је других. Када уметник стане пред огледало самоотуђење постаје једини начин самостварања. Отуда аутопортрети.

Аутопортрет Вивијен Мајер

Аутопортрет Вивијен Мајер

Аутопортрет Вивијен Мајер

Аутопортрет Вивијен Мајер

Аутопортрет Вивијен Мајер

Аутопортрет Вивијен Мајер

Свет иза огледала свет  је сенки. Сенка, или umbra, није толико представа нелагоде колико је антиципација исте. Захваљујући светлости сенка је испрва била човеково прво огледало. Сенка, форма меких контура, за човека који би је пред собом угледао била је оваплоћење магијског чина, религиозног искуства, почетка самоспознаје.

Сенка представља почетак спознаје сопствене коначности и, истовремено, сопствене бесконачности – њу је немогуће нагазити. Она је одраз светова, облика постојања који се прикривају, а ипак, откривајући нам се, желећи да буду препознати.

Сенка је старије огледало од самог предмета, она рефлектује облике у другачијој техници од оне на коју смо навикли. Сенка је природнино средство илузије, огледало је човеково. Узајамну везу између сенке, огледала и човека који разговара наглас сам са собом уметност открива, али на исти тајновити начин на који то чине огледала и сенке разоткривајући, уз помоћ светлости, нечије лице.

Сенка Вивијен Мајер

Сенка Вивијен Мајер

Сенка Вивијен Мајер

Сенка Вивијен Мајер

Сенка Вивијен Мајер

Сенка Вивијен Мајер

Сенка Вивијен Мајер

Сенка Вивијен Мајер

Сенка Вивијен Мајер

Аутопортрет Вивијен Мајер

Ово је доба визуелних уметности, највише фотографије и филма. Стога, пренатрпани смо информацијама ускладиштеним у визуелној форми, и врло често, а на основу метода погрешно, одређеним феноменима културе приступамо са тог аспекта. Ово је доба потпуне секуларизације уметности када су инструменти стварања, као и виртуелни галеријски простори, удаљени од нас на пар кликова. То је добро и корисно. Са друге стране, све је лако доступно и могуће без имало труда. Нема ишчекивања, радозналости, истраживачког рада. Уметник који је предмет интересовања не живи дуго у нама јер већ у наредном тренутку нећемо одолети да другој асоцијацији уступимо неколико сати свог дана, асоцијацији која ће само, као када домине једна на другу почну да падају, повлачити за собом другу сасоцијацију, па трећу, па четврту, а сума свих биће нераспоређене информације, врло ретко било какво кохерентно знање. Најзад, можда је доба у коме се као бића остварујемо превредновало вредности па је допринело да информација заправо постане знање. Онда испада да је и у том случају, баш као и у модном, мање заправо више?

Једна слика – бескрајан низ комбинација речи, дубока шкриња симбола. Речи које одређена слика или фотографија поседују зависе од посматрача. Тако је и у случају складиштења визуелних информација до којих захваљујући интернету допиремо. Фотографија има онолико речи колико субјект који је реципира може да оствари захваљујући сопственом искуству до кога асоцијативни лук, њоме подстакнут, допире. Наравно, нису асоцијације једина реакција у процесу рецепције уметничког дела, ствар је сложенија. Но, све до сада написано јесте у вези са текстом, али не и примарна тема истог. У вези је утолико што је Вивијен Мајер целог свог живота носила фото-апарат са собом, не одлажући га чак и током званичног радног времена. Напротив, баш тада, настајале су неке од њених најбољих фотографија. Уметница о којој говоримо није желела да буде изложена али, иронично, допрли смо до њених дела првенствено захваљујући интернету, највећем и најпосећенијем излагачком простору данашњице и, наравно, тек пошто је умрла.

Вивијен Мајер рођена је 1. фебруара 1926. године у Нјујорку. Период ране младости проводи у Европи. По повратку у Америку живи у Нјујорку где ради као дадиља. Из Нјујорка прелази у Чикаго, издржавајући се и у том граду на исти начин, задржавајући исте старе навике пасионираног читања дневне штампе, сакупљања исечака, ходања бескрајним и динамичним улицама на којима би фотографисала, уметнички документујући скривене тренутке града. Употребљене филмове није развијала већ би их остављала у шкољци, до краја живота их уопште не развијајући. Истрошивши један филм, уметница би га моментало заменила другим док би искоришћени материјал завршавао у кутији за одлагање старих ствари. На улицама поменутих градова настају њене фасцинантне фотографије које би се дале описати називима романа Албера Косрија – Лјуди које је бог заборавио, Боје прљавштине, Сироти и горди.

Вивијен Мајер суштински јесте и није припадала добу у коме је стварала. Са једне стране, њене фотографије израз су снажне укорењености у динамику, дух и структуру града. Оне нису само поетична слика недавне прошлости већ су, у најбољем смислу те речи, документ посредством кога се допире до одређеног историјског тренутка, између осталог. Индивидуално увек побеђује над општим, а не обрнуто како је немачки филозоф тврдио, јер фотографије Вивијен Мајер историја су по Вивијен Мајер.

Уметница није забележила историју, напротив, она ју је створила. Тако је са свим великим уметницима фотографије које по сличности и фото-документаристици могу поредити са Вивијен Мајер (Бресоном нарочито). Нјене фотографије визуелни су наратив, рељеф, замрзнут тренутак живота града и његових становника. Збир малих, свакодневних, личних историја које нас могу вратити нама самима, а првенствено научити нас да у контексту других, боље упознамо сопствени град.

Оно што уметницу не чини припадником свог времена јесте потпуна опскурност, свако игносрисање могућности да се скрене пажња на себе и своје дело посредством изложби, штампања монографија или макар делимичног прелиставања свог албума пред другима. Као што сам већ нагласила, доба у коме живимо, доба у коме је Вивијен живела и стварала, доба је изложености, доба апсолутне демократизације уметничког резултата. Но, уметница је волела друге да посматра, али не и да сама буде посматрана. Иронично, али ми јој на овај начин заправо противречимо.

Гледање се учи, оно је процес, резултат упорног менталног тренинга. Фотограф, воајер пар екселанс учи нас да је гледање заправо вештина. Простор иза кључионице, простор је испред огледала. Сочиво фото-апарата ономе ко уме да гледа поклања начин да изађе из света, а да истовремено остане у свету. Стога, Мајерова је прави пример некога ко је итекако припадао свету, а да је сво време заправо био на великој удаљености од њега.

Вивијен Мајер је откривена 2010. године. Тада сам први пут, посредством блога младића који је на аукцији купио њене филмове, открила уметност ове жене. Нјене фотографије су опчињавајуће, на основу њих се може написати безброј кратких прича, стилске вежбе ради.

Све фотографије Вивијен Мајер можете погледати ОВДЕ