Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Petar Vujičić

ZBIGNJEV HERBERT: „PETRU VUJIČIĆU“

U biti nema se za čim žaliti
znaš to dobro Petre
ne govorim to Tebi nego kroz Tebe drugima

kroz pola vijeka znao si bolje moje misli
nego ja sam
prevodio si ih strpljivo Nastavite sa čitanjem

Hazarska princeza Ateh

CRVENA KNJIGA (HRIŠĆANSKI IZVORI O HAZARSKOM PITANJU)

ATEH (IX vek) – hazarska princeza čije je učešće u polemici oko hazarskog pokrštavanja bilo presudno. Njeno ime se tumači kao naziv za četiri stanja svesti kod Hazara. Na svakom kapku nosila je tokom noći po jedno slovo ispisano poput onih što se konjima ubeležavaju na kapke pred trku. Nastavite sa čitanjem

Rajner Marija Rilke: „Soneti Orfeju“ (II deo)

II
Kao što slikaru katkad ruka u hitnji poleti
ka bližem listu, što stvarni potez izmami:
tako ogledala često u sebe preuzmu sveti
jedinstven osmeh devojaka, u polutami,

il’ kad kušaju jutro, same, ili kada
prislužničkim ih sjajem miluju sveće.
A kasnije, tek lagan odblesak pada
preko disanja što prava im lica kreće. Nastavite sa čitanjem

Teodor Holst: „Neptun“

Engleski kompozitor Gustav Teodor Holst (1874-1934), slušalačkoj publici najpoznatiji je po seriji kompozicija The Planets. Svita od osam kompozicija, koje nose nazive po pojedinim planetama, prvi put je izvedena 1918. godine u Londonu. Kompozicija „Neptun“ slična je Sen-Sansovoj kompoziciji „Akvarijum“ u okivru njegovog muzičkog ciklusa Karneval životinja. Nastavite sa čitanjem

Orhan Pamuk: „Zašto sam ja to što jesam?“

Odlomak iz romana Bela tvrđava

Najzad, on bespomoćno upita: „Pa dobro, šta da radim?“ Rekoh mu da razmišlja o tom pitanju „zašto sam ja to što jesam“, ali to nisam kazao kao da mu delim savet; pošto mu ja ne bih mogao pomoći u tome, sve je bilo na njemu. „Šta da učinim, dakle, da se pogledam u ogledalo?“ upitao je podrugljivo. Ali nije izgledao kao da mu je bilo lakše. Ćutao sam kako bih mu dao vremena da razmišlja. Ponovio je: Nastavite sa čitanjem

Ogledala u Bergmanovim filmovima i jedna pesma Silvije Plat

 

Neumorni proučavalac ženske psihe i njenog načina (nesvesnog) funkcionisanja suprotstavio je, ili pak približio, predmetu iracionalnog – ogledalu – mnoge svoje junakinje. Taština nad taštinama iliti vanitas vanitatum, delfijsko Spoznaj samog sebe ili, kao na slici Marije Magdalene Žorža de la Tura, sva simbolička značenja žene pred ogledalom uzeta su u obzir i smeštena u filmski kontekst. U pozadini čujemo pesmu „Ogledalo“ Silvije Plat. Nastavite sa čitanjem

Seksualne persone Gajta Gazdanova

Unknown Photographer

Fotografija: Tod Hido

Dobro sam zapamtio film koji smo gledali, prezime glavnog glumca i njegove mnogobrojne avanture. To je bilo utoliko čudnije što sam nekoliko minuta posle početka predstave dodirnuo Lidinu toplu ruku i pred očima mi se zamutilo. Shvatao sam da se dešava nešto nepopravljivo i nisam mogao da se zaustavim. Desnom rukom sam obgrlio njena ramena, koja su mi se meko i gipko primakla, i od tog trenutka sam potpuno izgubio vlast nad sobom. Nastavite sa čitanjem

Seksualne persone Maria Vargasa Ljose

Unknown Photographer

One su već svlačile jedna drugu i pri tom su se milovale, ali pokreti su im bili prežestoki da bi bili iskreni, njihovi zagrljaji prebrzi ili prespori ili skučeni, i previše nagao bes s kojim su nasrtale njihove usne i on: ubiću ih ako, ubio bi ih da su. Ali nisu se smejale: bile su se ispružile, isprepletale, poluodevene, napokon ćutljive, ljubile su se, tela su im se dodirivala sa uzdržanom sporošću. Osetio je da ga bes napušta, da su mu ruke vlažne od znoja, gorko prisustvo pljuvačke u ustima. Nastavite sa čitanjem

Žorž de la Tur i Franc Šubert: Devojka i Smrt

Georges de la Tour – Marie Madeleine, 1638-48.

Žorž de la Tur, „Marija Magdalena“, 1640.

hksa

Žorž de la Tur, „Marija Magdalena“, 1625-50.

Jer sad vidimo kao u ogledalu, kao u zagonetki, a onda ćemo licem u lice; sad znam delimično, a onda ću poznati kao što bejah poznat. (1 Kor. 13.12)

Dva platna francuskog slikara Žorža de la Tura i koncert za gudački kvartet austrijskog kompozitora Franca Šuberta, uprkos viševekovnoj razlici, kao i strukturalnim odlikama, spaja zajednička tema: dolazak Smrti po mladu devojku. Od mita o Hadu i Persefoni pa sve do srednjovekovnih i ranorenesansnih prikaza smrti koja u obličju kostura obavija pohotnim rukama mlado telo devojke koja se ogleda, Nastavite sa čitanjem

Ogledala: Horhe Luis Borhes i Rene Magrit

Nedavno sam naišla na ovaj dokumentarni film i odlučila da je posredstvom njega predstavljanje umetnika, za početak, sasvim dovoljno. Već u prvim minutima filma – delom biografije, delom kritičkog osvrta, delom glorifikacije – naratorka napominje da je Horhe Luis Borhes kao dete imao veliki strah od ogledala jer je mislio da u trenutku ogledanja neće videti svoj lik već tuđi. Nastavite sa čitanjem

Oгледало и сенка Вивијен Мајер

Аутопортрет Вивијен Мајер

Огледало и сенка, speculum и umbra, два су честа мотива на аутопортретима Вивијен Мајер. Шта им је заједничко? Светлост, појава која доприноси свакој уметности, али ниједној коначна реализација не зависи од ње у мери у којој зависи фотографији.

Одувек сам се питала, разгледајући фотографије атељеа уметника, зашто у њима ретко има огледала. Оно је, поред радног стола, основни предмет који би сваки уметник требало да има у својој соби. Огледало није инструмент подилажења таштини већ неопходан елемент сценографије. Оно подстиче илузију да се двострукост може измирити: истовремено поседовати и не поседовати.

Огледало умножава светове и симболички ствара растојања између њих. Оно је сценски простор унутар сценског простора, свет у који се не може прећи а у који се непрестано завирује. Је ли свет иза огледала искривљење реалности или алтернатива искривљеној (изопаченој) реалности? Гледати у себе, у обрисе свог тела и лица а видети другога: огледало као општи принцип маске. Испред позорнице стоји огледало, глумац посматра себе док глуми. У каквој су вези персона (маска) и огледало? „Ја, то су други“, поручује огледало. Када уметник стане пред њега, самоотуђење постаје начин самостварања. Отуда аутопортрети.

Аутопортрет Вивијен Мајер

Аутопортрет Вивијен Мајер

Аутопортрет Вивијен Мајер

Аутопортрет Вивијен Мајер

Аутопортрет Вивијен Мајер

Свет иза огледала свет је сенки. Сенка, или umbra, није представа нелагоде колико је антиципација исте. Захваљујући светлости, сенка је испрва била човеково прво огледало. Сенка, форма меких контура, за човека који би је пред собом угледао, била је оваплоћење магијског чина, религиозног искуства, почетак самоспознаје.

Сенка представља и почетак спознаје сопствене коначности али, истовремено, и сопствене бесконачности: њу је немогуће нагазити. Сенка је одраз облика који се прикривају тако што нам се експлицитно откривају, желећи да буду препознати.

Сенка је старије огледало од самог огледала (предмета), она одражава облике корисећи се другачијом технологијом. Сенка је средство илузије саме природе док је огледало човеково (иако му је и ту природа вишеструко помогла, али сам је морао пронаћи пут до ње). Узајамну везу сенке, огледала и човека који разговара сам са собом открива нам уметност.

Сенка Вивијен Мајер

Сенка Вивијен Мајер

Сенка Вивијен Мајер

Сенка Вивијен Мајер

Сенка Вивијен Мајер

Сенка Вивијен Мајер

Сенка Вивијен Мајер

Сенка Вивијен Мајер

Сенка Вивијен Мајер

Аутопортрет Вивијен Мајер

Живимо у добу визуелних уметности, пре свега фотографије и филма. Изложени смо информацијама ускладиштеним у визуелној форми, и често, а на основу метода погрешно, одређеним феноменима културе приступамо са тог аспекта. Ово је доба потпуне секуларизације уметности. Инструменти стварања, као и галеријски простори, удаљени од нас на неколико кликова. То је добро и корисно. Међутим, све је могуће без превише труда. Нема ишчекивања, радозналости, истраживачког рада. Уметник који је предмет интересовања не живи дуго у нама јер већ у наредном тренутку нећемо одолети да другој асоцијацији уступимо неколико сати свог дана, асоцијацији која ће само, као када домине једна на другу почну да належу, повлачити за собом другу асоцијацију, па трећу, па четврту, а сума свих биће нераспоређене информације, ретко било какво кохерентно знање. Можда је доба у коме се остварујемо превредновало вредности па је допринело да информација постане знање. Онда, испада да је и у том случају, баш као и у модном, мање заправо више?

Уметница о којој говоримо није желела да буде препозната, нити је желела да излаже. Допрли смо до њених дела захваљујући интернету, највећем и најпосећенијем излагачком простору данашњице. Вивијен Мајер рођена је 1. фебруара 1926. године у Њујорку. Период ране младости проводи у Европи. По повратку у Америку живи у Њујорку где ради као дадиља. Из Њујорка прелази у Чикаго, издржавајући се и у том граду на исти начин, задржавајући навике пасионираног читања дневне штампе, сакупљања исечака, ходања бескрајним и динамичним улицама на којима би фотографисала, уметнички документујући скривене тренутке мегаполиса. Употребљене филмове није развијала већ би их остављала у шкољци, до краја живота их уопште не развијајући. Истрошивши један филм, уметница би га заменила другим док би искоришћени материјал завршавао у кутији за одлагање старих ствари. На улицама поменутих градова настају њене фасцинантне фотографије које би се дале описати називима романа Албера Косрија – Људи које је бог заборавио, Боје прљавштине, Сироти и горди.

Њене фотографије израз су снажне укорењености у динамику, дух и структуру града. Оне нису само поетична слика недавне прошлости већ су, у најбољем смислу речи, документ посредством кога се допире до одређеног историјског тренутка. Фотографије Вивијен Мајер историја су посведочена, не по неком општем мерилу, већ по Вивијен Мајер. Опште сазунајемо на основу појединачног. Уметница није забележила историју, она ју је створила. Њене фотографије визуелни су наратив, рељеф, замрзнут тренутак живота града и његових становника. Збир малих, свакодневних, личних историја које нас могу вратити нама самима, а првенствено научити нас да у контексту других, боље упознамо сопствени град. Оно што уметницу не чини припадницом свог времена јесте свако игносрисање могућности да се скрене пажња на себе и своје дело посредством изложби, штампања монографија. Као што сам нагласила, доба у коме живимо, доба у коме је Вивијен живела и стварала, доба је изложености, доба апсолутне демократизације уметничког резултата. Ова уметница је волела да посматра, али не и да сама буде посматрана.

Гледање се учи, оно је процес, резултат упорног менталног тренинга. Фотограф и воајер пар екселанс, Вивијен нас учи да је гледање вештина. Простор иза кључионице, простор је испред огледала. Сочиво фото-апарата ономе ко уме да гледа поклања начин да изађе из света, а да истовремено остане у свету. Стога, Мајерова је прави пример некога ко је припадао свету, а да је све време био на удаљености од њега. Вивијен Мајер откривена је 2010. године. Тада сам први пут, посредством блога младића који је на аукцији купио њене филмове, открила уметност ове жене. Њене фотографије су опчињавајуће, на основу њих се може написати безброј кратких прича, стилске вежбе ради.

Све фотографије Вивијен Мајер можете погледати ОВДЕ