Документарни филм Алена Ренеа о Пикасовој слици „Герника“

 

 

Један од историјских ужаса који најављује све касније ужасе био је Шпански грађански рат у коме је страдала Герника, град на северу Шпаније, у Баскији, када је бомбардована, 26. априла 1937. године. Герника је постала симбол страдања цивила у ратним окршајима, што је кулминирало са II светским ратом.

Герника је имала важан стратешки положај, али није била војно брањена. Напад је извршен на град током пијачног дана када је на улицама било много цивила. Шпанска влада је касније поручила од Пабла Пикаса, уметника који је у то време живео и стварао у Паризу, слику која би овековечила тај ратни хорор.

Слика је била део изложбеног павиљона Шпаније на Светској изложби одржаној исте године у Паризу. Пикасо је почео са радом две недеље након догађаја, 11. маја 1937. и радио је два месеца. Платно је монументално и његова величина је симболична. Оно је високо 3.49 метара и широко 7.76 метара.

Пикасо је користио само црну и белу боју евоцирајући стил документарне фотографије. Његов кубистички поступак је приметан и он је уметнички рукопис који чини да дело не буде сагледано као пропагандно. Кроз укомпоноване фрагменте дело сведочи о мртвим телима, откинутим удовима, полуделој стоци.

Пикасо је поводом своје слике изјавио: „Мој протест огледа се у томе што сам приказао шта се дешава са телима, рукама, стопалима, коњским језиком, мајчиним грудима, очима у глави – моја слика је симболички одговор шта се десило са свима њима. Нашим очима ми присуствујемо њиховом болу.“

Ова објава садржи филм Алена Ренеа из 1950. године, песму Пола Елијара посвећену Герници и фотографије Доре Мар настајале у тренутку стварања Пикасовог платна у његовом атељеу на левој обали, у Rue des Grands Augustins. Рене је поред овог, аутор и филма о Ван Гогу и Француској библиотеци.

ПОЛ ЕЛИЈАР: ПОБЕДА ГЕРНИКЕ

1

Лепи свет зидина
Рудника и поља

2

Лица лепа у ватри лица лепа на зими
У беди у ноћи пуној повреда и удараца

3

Лица лепа за све
Ево празнине која вас гледа
Ваша смрт служиће за пример

4

Смрт оборено срце

5

Наплатили су вам хлеб
Небо земљу сан
И беду
Вашег живота

6

Говорили су да желе добру интелигенцију
Рационирали јаке осуђивали луде
Делили милостињу цепали пару надвоје
Поздрављали лешеве
Сатирали се од учтивости

7

Они су истрајни они су преувеличани они нису
од нашег света

8

Жене деца имају исто благо
Зелено лишће пролећа и чисто млеко
И истрајност
У чистим очима

9

Жене деца имају исто благо
У очима
Људи их бране како могу

10

Жене деца имају исте црвене руже
У очима
Свако показује своју крв

11

Страх и храброст живота и смрти
Смрт тако тешка и тако лака

12

Људи за које је ово благо испевано
Људи за које је ово благо сазидано

13

Реални људи за које безнађе
Храни ватру што прождире наду
Отворимо заједно последњи пупољак будућности

14

Парије смрт земља гнусоба
Наших непријатеља имају монотону
Боју наших ноћи
Наше ће бити право

Превео: Петар Вујичић

Фотографије: Дора Мар

Pet pesama Artura Remboa

PIJANI BROD

Dok nedavno silazih niz nehajne Reke,
Lađari me, osetih, prestadoše vući;
Njih, gole, o šarene pribiše direke,
Za mete ih uzevši, Indijanci bučni.

Nosač sukna engleskog i flamanskog žita,
Bezbrižan, bez posade bejah, u slobodi!
Reke me, kad prestade metež da mahnita,
Pustiše da zaplovim kud me želja vodi.

Gluvlji nego dečiji mozak, prošle zime,
Dok me zapljuskivala plima rasrđena,
Ja krenuh! I slavniji darmar zahvati me
Od onog što odnosi kopna odronjena. Nastavite sa čitanjem

Intervju sa Brankom Miljkovićem

Pablo Picasso Woman in Profile 1952

Razgovor sa pesnikom Brankom Miljkovićem povodom njegove dve najnovije knjige pesama: Poreklo nade i Vatra i ništa. NIN, septembar 1960.

Ko je naš najveći savremeni pesnik?

Nesumnjivo Vasko Popa.

Postoji li za vas poetska formula sveta? Ako postoji, recite je.

Sve istinske formule sveta su poetske. Često buljim u Ajnštajnove formule i verujem da se i one mogu prepevati. Savremena fizika bi mogla da uzme za epigraf Bodlerov stih: „Čovekov put vodi kroz šumu simbola.“ Moja formula: „Reči su moćni okvir sveta. Sve što se dešava, dešava se na području jezika i simbola, bilo da se radi o atomima ili o zvezdama.“

Ima li pesnika koji piše onako kako biste vi želeli da pišete?

Ne. Treba sve drukčije i ponovo reći. Poeziju treba pročistiti. Nema pesnika koga ne bih ispravio. Ono što mi kod najvećeg broja pesnika smeta jeste nedovoljna sažetost. Vaska Popu, pored ostalog, cenim upravo zbog te sažetosti. Samo ono što je sažeto, ne može se nanovo opevati.

Da li je poezija „neprekidna svežina sveta“?

Usvajam valerijevsku definiciju: „Poezija je patetika uma.“

Filozofija delegirana u poeziju, je li nužna, funkcionalna?

Savremena refleksivna poezija pretpostavlja misao oslobođenu racionalističkih eksplikacija, misao u odsustvu razuma, čistu i slobodnu misao. Posle nadrealista, misao je istinski zapevala.

Kakve su vaše veze sa nadrealizmom?

Rodbinske. Sebe smatram unukom nadrealista. Pokušavam da u svom pesničkom postupku izmirim simbolističku i nadrealističku poetiku.

Da li po vašem mišljenju literatura ide ispred kulture?

S obzirom da smo, ranije kao i danas, imali literarnih ostvarenja čiju potpunu važnost ne shvatamo, kojima nismo dorasli, ja bih rekao da je kod nas literatura još uvek iznad opšteg kulturnog nivoa. Međutim, po pravilu, kultura bi trebalo da prethodi literaturi, kao viši oblik njene materijalne baze.

Vi u svojoj prvoj knjizi („Uzalud je budim“, 1957) imate stih koji, ako se tačno sećam, glasi: „Sve što imamo to su naše reči.“ Ako biste morali da budete lišeni svih reči sem jedne, koju biste reč odabrali?

Odabrao bih jednu prejaku reč, kadru da iz sebe ponovo stvori čitav rečnik.

Koja je to reč?

Vatra. Vatra priprema pticu. Ptica je poklon za nebo. Itd.

Znači „Tako reči jedna drugu izmišljaju“, kako to vi kažete u pesmi „Kritika metafora“ (zbirka „Poreklo nade“).

Da, upravo tako.

Može li se na našem jeziku ispevati velika poezija?

Na svakom se jeziku može pisati velika poezija. Ne postoje veliki i mali narodi, ne postoje veliki i mali jezici. Postoje veliki i mali pesnici.

Koje dve pesme u našoj ranijoj poeziji smatrate najlepšim?

Santa Maria della Salute Laze Kostića i Možda spava Vladislava Petkovića Disa.

Može li poezija pomoći…?

Poezija ne pomaže, poezija miri.

Šta vas je, koji momenat iz života okrenuo ka poeziji?

Rano osećanje nemoći pred svetom nagnalo me je u poeziju. Čovek zagledan u svet ima pred sobom dve alternative: ili da oseti svoju ništavnost ili da se divi. Divljenje nas izjednačuje sa onim čemu se divimo. Poeziju sam počeo da pišem iz straha.

Šta vas je navelo da knjizi date naslov „Vatra i ništa“?

Mudra uspomena na mračnog pesnika iz Efesa. Zasnivajući poeziju na heraklitovski shvaćenom ontosu, pokušao sam da izbegnem eleaćanski apsurdnu zamrznutost koja se, recimo, javlja u mojim „Tragičnim sonetima“.

U kom okviru ste pokušali da otelotvorite heraklitovsko shvatanje pevanja i mišljenja?

U okviru klasičnog mita o vatri i ptici: Žar-ptici.

Koji ciklus iz svoje poslednje knjige „Vatra i ništa“ smatrate najboljim?

Ne samo ja, već i drugi drže da je najuspeliji „Utva zlatokrila“. U tom ciklusu su očigledna moja nastojanja da izgradim poeziju na nacionalnim simbolima.

U čemu je bila snaga tih simbola?

Njihova snaga bila bi u tome da odraze jedno pročišćeno narodno iskustvo i da svojom sugestivnošću sudbinski preurede narodnu uobrazilju. Vlastiti sistem simbola može se izgraditi samo na vlastitoj nacionalnoj mašti. Ukoliko se to ne uradi, nikada se nećemo moći osloboditi tutorstva helensko-rimske, romanske simbolike koja ne odgovara dublje paganskoj osnovi našeg senzibiliteta.

U knjizi „Poreklo nade“ imate ciklus pesama koji se zove „Kritika poezije“. Neuobičajeno, zar ne?

U tom ciklusu pokušao sam da pravim poeziju od njenih nedostataka.

Šta spremate u ovom trenutku?

Sa Milicom Nikolić prevodim stihove Mandeljštama i Hlebnjikova. Pored toga, pripremam bibliofilsko izdanje svojih stihova s ilustracijama R. Stevića Rasa.

Mislite li da će čovekov prodor u kosmos naći odjeka u poeziji? I zašto ga već nije našao?

Verovatno. Samo, pesnici su još uvek pod utiskom tragičnog Ikarovog leta.

Kakvo ste detinjstvo imali?

Tužno, ratno…

Kada ste se najviše uplašili?

Samo jednom, kad mi se učinilo da više neću napisati ni jednu pesmu.

Sad jedno savremeno pitanje, ali izvan umetnosti: idete li na fudbalske utakmice?

Ne.

Da li ste nešto zaboravili u životu?

Zaboravio sam mnogo toga. Pišem pesme da bih se setio šta sam sve to imao.

Da li biste voleli da ponovo učite da hodate i govorite?

Uvek se nanovo učim uspravnom hodu i govoru?

Šta vas nervira u životu?

Sporost.

Kad bi na vama izvršili takozvano biološko smrzavanje i probudili vas kroz dvadeset godina, šta biste učinili u tom trenutku?

Tražio bih da me ponovo zamrznu!

Vaša omiljena poslovica?

„Praznu glavu vetar nosi.“

Šta mislite o vremenu-sudiji?

Vreme je lažno, ali sud njegov je istinit.

Da li biste hteli da nam još nešto kažete o svojoj poeziji?

Mogao bih da kažem još mnogo štošta, ali mislim da to nije potrebno. Svako objašnjenje je uslovno i nije jedino. Ono što je pesnik želeo reći u pesmi, ni približno ne iscrpljuje njen smisao. Svaki bi pesnik mogao da kaže za sebe: Ko sam ja da govorim o svojoj poeziji.

Zašto ste svoju knjigu „Vatra i ništa“ posvetili kritičaru Petru Džadžiću?

Za svaki slučaj…

Kažite jedan svoj stih…

„Hoće li sloboda umeti da peva
kao što su sužnji pevali o njoj.“

Koja je umetnost, za vas, najveća?

Igra na trapezu.

Šta mislite o budućnosti poezije?

Sve što je ljudsko ima svoju budućnost. Budućnost poezije je budućnost čoveka. O propasti poezije govore oni koji se plaše progresa.

Izvor: Branko Miljković, „Pesme“, Prosveta, Beograd 1965.

Crtež: Pablo Pikaso, 1952.

Vasko Popa: „Spisak“

Ciklus pesama „Spisak“ unutar pesničke zbirke Kora

PATKA

Gega se prašinom
U kojoj se ne smeju ribe
U bokovima svojim nosi
Nemir voda

Nespretna
Gega se polako
Trska koja misli
Ionako će je stići

Nikada
Nikada neće umeti
Da hoda
Kao što je umela
Ogledala da ore

KONJ

Obično
Osam nogu ima

Između vilica
Čovek mu se nastanio
Sa svoje četri strane sveta
Tada je gubicu raskrvavio
Hteo je
Da pregrize tu stabljiku kukuruza
Davno je to bilo

U očima lepim
Tuga mu se zatvorila
U krug
Jer drum kraja nema
A celu zemlju treba
Za sobom vući

MAGARAC

Ponekad njače
Okupa se u prašini
Ponekad
Onda ga primetiš

Inače
Vidiš mu samo uši
Na glavi planete
A njega nema

SVINJA

Tek kada je čula
Besni nož u grlu
Crvena zavesa
Objasnila joj igru
I bilo joj je žao
Što se istrgla
Iz naručja kaljuge
I što je večerom s polja
Tako radosno jurila
Jurila kapiji žutoj

KOKOŠKA

Veruje
Samo veselom pijuku
Svojih žutih sećanja

Nestane
Pred snežnim granama
Što se za njom pružaju

Presahne
Ispod gladnih jezera
Što nad njom pružaju

Odskoči
Od svoje krvave glave
Koja je u noć gnjura

Odskoči
Na legalo da uzleti

MASLAČAK

Na ivici pločnika
Na kraju sveta
Žuto oko samoće

Slepa stopala
Sabijaju mu vrat
U kameni trbuh

Podzemni laktovi
Teraju mu korenje
U crnicu neba

Dignuta pseća noga
Ruga mu se
Prekuvanim pljuskom

Obraduje ga jedino
Beskućni pogled šetača
Koji mu u krunici
Prenoći

I tako
Dogoreva pikavac
Na donjoj usni nemoći
Na kraju sveta

KESTEN

Ulica mu propije
Sve zelene novčanice
Pištaljke zvoncad i trube
U krošnji mu gnezda svijaju
Proleće mu prste kreše

Živi od pustolovina
Svojih nedostižnih korena
I od divnih uspomena
Na iznenadne noći
Kad nestane iz ulice

Ko zna kuda ide

U šumi bi se izgubio
Ali se uvek pred zoru
U drvored na svoje mesto vrati

PUZAVICA

Najnežnija kći
Zelenog podzemnog sunca
Pobegla bi
Iz bele brade zida
Uspravila se nasred trga
U svoj svojoj lepoti
Zmijskom svojom igrom
Vihore zanela
Ali joj plećati vazduh
Ruke ne pruža

MAHOVINA

Žuti san odsutnosti
Sa naivnih crepova
Čeka

Čeka da se spusti
Na sklopljene očne kapke zemlje
Na ugašena lica kuća
Na smirene ruke drveća

Čeka neprimetno
Da na obudovljeni nameštaj pod sobom
Pažljivo navuče
Navlaku žutu

KAKTUS

Bode
Rumeni oblak dlana
I kiša laže

Bode užarene jezike
Mazgi i sunca
I nebo noževima ljubi

Senku svoju ne udaje
I vetar lepotom daljina vara

Bode podatna bedra
Iskusnih noći i nevinih talasa
Smeh svoj zeleni ne ženi
I vazduh ujeda

Stena koga ga je rodila
Ima pravo
Bode bode bode

KROMPIR

Zagonetno mrko
Lice zemlje

Ponoćnim prstima
Jezik večnog podneva
Govori

U zimnici uspomena
Iznenadnim svitanjima
Proklija

Sve to zato
Što mu u srcu
Sunce spava

STOLICA

Umor lutajućih bregova
Dao je oblik svoj
Telu njenom sanjivom

Večno je na nogama

Kako bi se rado
Sjurila niz stepenice
Ili zaigrala
Na mesečini temena
Ili prosto sela
Sela na tuđe obline umora
Da se odmori

TANJIR

Zev slobodnih usta
Nad vidikom gladi
Pod slepom mrljom sitosti

Mesečarski zev
Usred zubate plime
I sanjive oseke

Prezrivi porculanski zev

U zlatnom krugu dosade
Strpljivo očekuje
Neminovni kovitlac

HARTIJE

Duž plodnih pločnika
Gađenje skuplja
Preživele osmehe
Silovanih predmeta

Na blagim padinama vetra
Hvata
Čiste letove
Bez odlaska i povratka

Ispod veđa godišnjih doba
Kida
Jedino lišće
Verno granama odsutnim

Uzalud

BELUTAK

Bez glave bez udova
Javlja se
Uzbudljivim damarom slučaja
Miče se
Bestidnim hodom vremena
Sve drži
U svom strasnom
Unutrašnjem zagrljaju

Beo gladak nedužan trup
Smeši se obrvom meseca

*

ALEKSANDAR PETROV: PESNIČKI SVET KORE

Poezija „Kore“ nastala je u vremenskom razdoblju od 1943. do 1951. godine.

Prve pesme iz „Kore“ štampane su 1951. godine.

Zbirka pesama „Kora“ objavljena je 1953. godine.

U zbirci pesama „Kora“ nalaze se četri ciklusa pesama: „Opsednuta vedrina“, „Predeli“, „Spisak“, „Daleko u nama“.

Ciklus pesama „Spisak“ bi se tematski mogao podeliti na četri grupe: prvu obrazuju pesme o domaćim životinjama, drugu pesme o svetu flore, treću pesme o predmetima koje je čovek stvorio, a četvrtu samo jedna pesma o predmetu iz prirode.

Pesma „Patka“ mogla bi se uzeti kao karakteristična pesma ne samo za grupu pesama o domaćim životinjama već i za ceo ciklus pesama.

U pesmi se predstavlja sudbina jednog bića u nepodesnim uslovima života.

Smisao pesme otkriva se već u prvoj strofi: patka „u bokovima svojim nosi nemir voda“ a „gega se prašinom u kojoj se ne smeju ribe“. Zla sudbina patke („trska koja misi i onako će je stići“) proističe iz toga što joj je suđeno da svoj vek provodi u životnom medijumu koji joj ne odgovara i kojem neće nikada moći da se prilagodi.

Sudbina ostalih domaćih životinja takođe je tragična. Konj umesto četiri, što bi bilo prirodno, „bično osam nogu ima“. Sa tih osam nogu on drumom kojem kraja nema mora celu zemlju za sobom da vuče. Magarac se primećuje samo onda kada njače, „inače mu vidiš samo uši na glavi planete a njega nema“. Svinja će se pokajati što se istrgla iz „naručja kaljuge“ tek kad joj „besni nož u grlu“ i „crvena zavesa“ pred očima objasne zašto su je iza „kapije žute“ hranili i tetošili. Kokoška će pred čovekovim rukama („snežnim granama“) i ispod njegovih očiju („gladnih jezera“) uzalud pokušati da „odskoči od svoje krvave glave koja je u noć gnjura“.

Zanimljivo je uočiti različito ponašanje domaćih životinja u tragičnim okolnostima: patka je pomirena sa svojom sudbinom (čovek će je „ionako stići“); konj je pokušao da pregrize „stabljiku kukuruza“, pomoću koje mu se čovek između vilica nastanio, ali mu je od te davnašnje pobune („tada je gubicu raskrvario“) ostala samo „tuga u očima lepim“; magarac samo ponekad iskazuje svoj protest; svinja svoj položaj shvata tek u trenutku smrti; pobuna kokoške je stravična i metafizička, jer počinje već posle smrti.

Ne manje je tragična sudbina i većine članova biljneg sveta. Maslačak raste na opasnoj ivici između donjeg i gornjeg sveta („na donjoj usni nemoći, na kraju sveta“). Zato ga jedne sile („slepa stopala“) sabijaju u „kameni trbuh“, a druge sile („podzemni laktovi“) teraju da raste u visinu. Pored toga, on je i predmet ruganja („dignuta pseća noga ruga mu se prekuvanim pljuskom“). Kesten je zarobljen u čudovišnom svetu grada, kao zatvorenik je uvršten u drvored i prinuđen je da se povinuje tamničarskom životnom redu. Puzavica „najnežnija kći zelenog podzemnog sunca“, primorana je da čami u „beloj bradi zida“. Kaktus živi u prostoru gde i „kiša laže, i nebo noževima ljubi, i vetar lepotom daljina vara“, gde „i vazduh ujeda“. Krompir je sahranjen u pomrčinu.

I pripadnici tog sveta flore imaju različito držanje u svetu-tamnici. Maslačka obrađuje i uteši „beskućni pogled“ šetača. Kesten živi izmišljenim noćnim pustolovinama u slobodi. Puzavica mašta o čarobnoj igri, lepoti i slavi. Kaktus, poučen okrutnom prirodom koja ga je rodila, zatvara se u svoj bodljikavi oklop, odbija svaki dijalog sa svetom u kojem postoji. Krompir, i u uslovima ponoćnog mraka, potvrđuje se kao biće, stvara novi život i poriče realnost sveta koji ga okružuje.

U nemilom svetu poseban je status i posebno držanje mahovine. Ona ne samo da se ne oseća ugroženom već, kao neki grobar, samo čeka trenutak svog potpunog i konačnog trijumfa („da na obudovljeni nameštaj pod sobom pažljivo navuče navlaku žutu“).

Svet predmeta, koje je čovek stvorio, takođe poznaje iskušenja i stradanja neslobode. Stolica, stvorena po meri tuđeg umora, osuđena je da večno stoji na nogama. Životni prostor tanjira je „nad vidikom gladi“ i „pod slepom mrljom sitosti, usred zubate plime i sanjive oseke“. Hartije su žrtve gađenja, koje ih „skuplja, hvata, kida, duž plodnih trotoara, na blagim padinama vetra, ispod veđa godišnjih doba.“

Individualnog stava nisu lišeni ni ovi predmeti. Stolica čezne da potrči ili da zaigra, ili da jednostavno sedne i da se odmori. Tanjir svojim „prezrivim porculanskim zevom“ iskazuje i prezir, i dosadu, i strpljenje u očekivanju smrti („neminovni kovitlac“). Hartije, svojim „čistim letovima bez odlaska i povratka“, pokazuju neku zanesenu i uzaludnu vernost „granama odsutnim“ i nepostojećim.

U ciklusu „Spisak“, ‘Belutak’ nije samo tematski posebna pesma, već je u tom celom biča i oduhotvorenih elemenata zemaljskog sveta belutak svet za sebe i po sebi. Po tome kako se rađa („uzbudljivim damarom slučaja“), po tome kako se „miče“ („bestidnim hodom vremena“), po tome, najzad, što „sve drži u svom strasnom unutrašnjem zagrljaju“, belutak ne samo da nije potčinjen bilo kome već na ceo svet oko sebe ironično gleda sa visine svog zazidanog kosmosa („beo gladak nedužan trup smeši se obrvom meseca“).

Izvor: Vasko Popa, „Kora“, Nolit, Beograd 1969.

Slika: Pablo Pikaso

Margerit Jursenar o smislu putovanja

Za Jursenar

Odlomak iz intervjua koji je Margerit Jursenar dala Matjeu Galeju, a koji je objavljen u knjizi „Širom otvorenih očiju“.

Vi ste po temperamentu dosta avanturističkog duha?

Idem napred, to je sve. Međutim, svako putovanje, svaka avantura (u pravom smislu te reči „ono što dolazi“) udvostručuje se unutrašnjim istraživanjem. Ono što radimo i što mislimo, to je kao unutrašnja i spoljašnja linija jedne vaze: jedna drugu oblikuju.

Da li biste prebacili Vašim savremenicima da previše sede kod kuće?

Jure putevima ali šta vide duž tih puteva? U svakom slučaju klonim se Francuza koji kažu da im je Francuska dovoljna, i Amerikanaca koji kažu da se jedino kod kuće dobro osećaju. Srećom, ta vrsta odumire, a zamenjuje je druga koja loše i na brzinu proputuje dalekim zemljama. Na putovanju, kao i u svemu, potrebne su protivrečne sposobnosti: zanos, stalna pažnja, izvesna lakoća,

„Jer pravi putnici su samo oni koji odlaze
Da bi otišli, laki kao baloni..“ (Bodler)

želja da se uživa u spoljnjem prizoru stvari, ali i odlučna namera da se ide i s onu stranu tog prizora, da bismo videli stvarnost koja je često skrivena. Svaki putnik je Odisej; dužan je da bude i Protej.

Pojedini veliki umovi nisu uopšte napuštali svoju sobu. Dekartov topli kutak, Montenjeva radna soba..

Oba čoveka koja pominjete dosta su putovala. Dekart je 1618. ratovao u Holandiji, a 1619. posetio je Dansku i Nemačku, a tokom sledeće dve godine ponovio je otprilike isto veliko putovanje po Centralnoj Evropi, zatim boravio skoro dve godine u Italiji, pre nego što se nastanio u Holandiji narednih dvadeset godina, i na kraju je umro u Stokholmu. Da je živeo i razmišljao „u toplom kutku“, kao što kaže legenda koja sve pojednostavljuje, u takvom kutku se (odnosno u sobi u kojoj se nalazila peć) grejao u mnogim mestima severne Evrope. Što se tiče Montenja, povod njegovog sedamnaestomesečnog putovanja po Švajcarskoj, Tirolu i Italiji bili su zdravstveni razlozi, ali je on toliko pohvalno govorio o putovanju, da se morala osetiti njegova radost što se popeo u sedlo.

Putovanje je iskustvo, kao što je iskustvo ostajanje u nekom kutku zemlje, kao što je to i prijateljstvo, posmatranje, ljubav, rad, bolest, pa i baštovanstvo i kuvanje. Zašto praviti diskriminaciju među njima?

Izvor: Margaret Jursenar, „Širom otvorenih očiju“ (razgovori sa Matjeom Galejem), prevod: Stanko Džeferdanović, Politika, Beograd, 2004.

Ženski portreti Pabla Pikasa

Image result for picasso, my grandfather [book]

Ženski portreti Pabla Pikasa odličan su pokazatelj promena i razvoja (koji je sa promenama podrazumevan) u opusu španskog slikara. Na priloženoj fotografiji vidimo prvu suprugu Pabla Pikasa u umetnikovom ateljeu, okruženu svojim portretima. Pikaso je tokom svog rada za modele uglavnom – mada, ima i izuzetaka – uzimao žene sa kojima je imao afere, veze i, kasnije, brakove. Među njegove modele izdvajaju se Fernanda Olivier, Eva Guel, Gaby Lespinasse, Olga Khokhlova (prva Pikasova žena), Marie-Therese Walter, Dora Maar, Lee Miller, Nusch Éluard, Francoise Gilot, Genevieve Laporte, Sylvette David, Jacqueline Roque (druga Pikasova žena).

Sve one inspirisale su na različite načine eksperimentisanje i pomeranje granica u domenu žanra portreta. Ne samo što je isti izgubio mnoga, tradicijom već definisana figurativna obeležja, već je istom, od strane slikara, prošireno područje po kojem bi se kretale, stapale i međusobno definisale boje. Ako mene pitate, nije intezitet – podjednako stvaralački i seksualni – presudan kada se posmatraju ovi portreti koliko su boje, njihov intezitet i međusobni uticaj.

Najzad, forme koje se menjaju lako i vraćaju ciklično, forme koje su čas apstraktne, čas kubističke, čas impresionističke a čas realistički figurativne odaju utisak kao da je u pitanju umetnik bez plana. Ali taj isti umetnik je jednom prilikom izjavio: „Ako tačno znate šta ćete da radite, zašto onda to radite? Pošto znate, taj posao je besmislen. Bolje radite nešto drugo.“. Shodno tome, Pikaso je, očigledno, voleo da počinje da radi ne znajući šta tačno želi da postigne. Ili je i to samo još jedna od mnogih manipulativnih odlika savršenog retora i Volšebnika umetnosti slikarstva 20. veka?

Pablo Pikaso o umetnosti

cavetocanvas:
“ Pablo Picasso in his studio, c. 1910-11
”

Ne podnosim ljude koji pričaju o lepoti. Šta je lepo? Slikarstvo se bavi problemima! Slike nisu ništa osim istraživanje i eksperiment. Nikada ne stvaram sliku kao umetničko delo. Sve je u istraživanju. Ja stalno istražujem, i u tom stalnom traženju, postoji logični razvoj. Zato numerišem i datujem slike. Možda će mi jednog dana neko biti zahvalan zbog toga. Slikanje je stvar inteligencije. To vidite kod Manea. Svaki potez njegove četkice je inteligentan. Inteligenciju na delu vidite i u filmu o Matisu, gde on crta, okleva, i onda se izražava jednim sigurnim potezom.

Slike su bile pravljene uvek na isti način – kao što su aristokrate pravile decu: sa čobanicama. Nikad ne slikate portret Partenona, nikad ne slikate stolicu u stilu Luja XV. Slikate selo južne Francuske, kesu duvana, staru stolicu.

Govori se da je naturalizam suprotan modernom slikarstvu. Voleo bih da znam da li je iko ikad video prirodno umetničko delo. Priroda i umetnost su potpuno različite i nikada ne mogu biti iste. Umetnošću saopštavamo sopstvenu ideju o tome šta priroda nije.

Nema trenutka u kome se može reći: „Uradio sam dobar posao i sutra je nedelja. Čim stanete, morate opet da počnete. Možete da odložite platno i kažete da na njemu više nećete raditi. ALi nikada ne dolazite do kraja.

Ako tačno znate šta ćete da radite, zašto onda to radite? Pošto znate, taj posao je besmislen. Bolje radite nešto drugo.

Za razliku od muzike, u slikarstvu se ne rađa čudo od deteta. Ono što se podrazumeva preranom genijalnošću je genijalnost detinjstva. Ona jenjava sa odrastanjem. Možda takvo dete jednog dana postane pravi slikar, možda čak i veliki slikar. Ali, morao bi da počne od početka. Što se mene tiče, ja nisam posedovao tu genijalnost. Moji prvi crteži nikada nisu mogli da budu na izložbi dečjih crteža. Nedostajala mi je nespretnost deteta i njegova naivnost. U sedmoj godini sam pravio akademske crteže, čija me je preciznost prepala.

Sa ponosom mogu da kažem. Nikada nisam mislio da je slikarstvo umetnost koja ima za cilj da razonodi i zabavi. Pošto su olovka i boja moje oružje, želeo sam das njima prodrem sve dublje i dublje u spoznaju sveta, da bi nas ta spoznaja svakog dana sve više oslobađala… Da, svestan sam da sam se svojom umetnošću borio kao pravi revolucionar.

Nisam pesimista. Ne prezirem umetnost. Ne bih mogao da živim a da njoj nisam posvećen. Volim je kao jedini cilj svog života. Uživam u svemu što radim a što ima veze sa njom. Ali ipak ne vidim zašto bi svi bili obuzeti umetnošću, svi tražili njenu verodostojnost, i tako otvorili vrata gluposti. Muzeji su gomila laži, a ljudi koji od umetnosti prave posao su prevaranti.

Umetnik prima sva osećanja koja odasvud dolaze: sa neba, sa zemlje, sa komadića papira, od obrisa u prolazu, od paukove mreže. Zato ne smemo da pravimo razliku među stvarima. Kada su stvari u pitanju, nema klasnih razlika. Uzimamo ono što je za nas dobro gde god da ga nađemo – osim u sopstvenim delima. Užasavam se od kopiranja samog sebe. Ali, kada mi pokažu stare crteže, na primer, nemam ništa protiv da od njih uzmem sve što želim.

Kad zrelo razmislite, postoji samo nekoliko tema. NJih svi stalno ponavljaju. Venera i Amor postaju Bogorodica i Dete, pa majka i dete, ali to je uvek ista tema. Mora da je divno izmisliti neku novu temu. Uzmimo van Goga. Svakidašnje stvari, poput krompira. Naslikati tako nešto, kao svoje stare cipele! To je nešto.

Mislim da u umetnosti nema ni prošlosti ni budućnosti. Ako umetničko delo ne može da opstane u sadašnjosti, onda ono i nije umetničko delo. Umetnost starih Grka, Egipćana, velikih slikara prošlosti, nije umetnost prošlosti; možda je danas življa nego ikad. Umetnost se ne razvija sama od sebe, ideje se menjaju, a sa njima i načini njihovog izražavanja.

Ljudi kažu da tražim. Ja ne tražim. Ja pronalazim.

Od svih ovih stvari – gladi, bede i nerazumevanja – slava je najstrašnija. Tako Bog kažnjava umetnika. To je tužno. To je istinito. Uspeh je veoma važan! Često se govori da bi umetnik trebalo da radi za sebe, za „ljubav umetnosti“, da tako kažem, i da prezire uspeh. To je pogrešno! Umetniku je potreban uspeh. I ne samo da bi živeo, već i da bi mogao da stvara. I bogatom slikaru je potreban uspeh. Malo ljudi razume bilo šta o umetnosti, a osećaj za slikarstvo nije svakome dat. Većina sudi o umetnosti na osnovu njenog uspeha. Pa zašto prepustiti uspeh „uspešnim“ slikarima? Svaka generacija je imala svoje. Ali gde piše da uspeh pripada samo onima koji laskaju publici? Želeo sam da dokažem da se može biti uspešan uprkos svemu i svakome, bez ustupaka. Znate šta? Moj uspeh u mladosti je bio moj štit. Plavi i Ružičasti period su bili paravan, iza kojega sam se osećao bezbedno.

Kad slikam činiju, želim da vam pokažem da je ona, naravno, okrugla. Ali, ritam slike, kompozicija celine, mogu da me nagnaju da prikažem kružne oblike kao kvadratne. Kad malo razmislite, ja sam verovatno umetnik bez stila. „Stil“ je obično nešto što sputava umetnika i tera ga da stvari vidi na jedan određen način, ista tehnika, ista rešenja, godina za godinom, nekada i za ceo život. Odmah ga prepoznate, on uvek nosi isto odelo, ili odelo istog kroja. Naravno, postoje slikari koji imaju svoj stil. Ipak, ja sam po malo propalica, u trenutku dok me vidite, ja sam se već promenio, ja sam negde drugde. Ne mogu da se skrasim i zato nemam stila.

Uvek sam slikao svoje doba. Nikada se nisam opterećivao traganjem. Slikam ono što vidim, nekad na jedan način, nekad na neki drugi. Nikad se ne premišljam niti eksperimentišem. Kad osetim da nešto želim da kažem, kažem to onako kako mislim da bi trebalo. Nema međustanja u umetnosti. Postoje samo dobri umetnici i manje dobri umetnici.

Umetnik i njegov pas: Pikaso, Kafka, Barili

Man Rej,

Pablo Pikaso sa svojim psom (fotografisao Man Rej)

Franc Kafka sa psom

Franc Kafka sa svojim psom

Milena Pavlović-Barili sa svojim psom

Milena Pavlović-Barili sa svojim psom

Serija objava Umetnik i njegov pas odnosi se na različite forme umetnosti – fotografije, slikarstvo, književnost – koje predstavljaju određenog umetnika sa njegovim psom. Verujem da je odnos umetnika i životinja, u ovom slučaju psa, u drugom mački, ili papagaja, ili majmuna, ili ribica u akvarijumu (kao u slučaju Fride Kalo ili Anri Matisa) veoma važan i kreativno podsticajan.

Serija nema za cilj da svaku vrstu psa detaljno predstavi ili da se bavi životinjama u užem smislu reči, donoseći prikaze o rasi ili naglašavajući sam kontekst u kome je neko delo na kome je pas nastalo. Naprotiv. U pitanju je samo naglašavanje nečega što je česta pojava, a što ljubiteljima umetnosti treba predstaviti, čega oni često nisu svesni. Pas je čovekov najbolji, najodaniji, najpouzdaniji prijatelj.

Nastanak serije, ideja da tako nešto objavljujem, lične je prirode. Svojevremeno, imala sam dva psa. Prvo mužjaka pinči čivavu pa ženku nemačkog ovčara. Oba psa bila su prisutna u mom životu, ne u isto vreme, tokom rane osnovne škole i, kasnije, tokom srednje škole. Imali smo i jednoj papagaja, aru, i nekoliko puta ribice. Svi su, u svoje vreme, nestali iz našeg (porodičnog) života.

Životinje su ljubav, koju možemo dobiti, ali i ljubav koju moramo pružiti, koju kroz ispunjavanje obaveze moramo dokazivati. To je veliki rizik. Pošto već osam godina živim sama nisam se usudila da i jednu jedinu životinju nabavim, a želela bih. Ljudska sebičnost može ih povrediti, oni u potpunosti zavise od nas. Zašto da svoju usamljenost (taj osećaj kad kasno sa posla dođeš u prazan stan) lečim tako što bih njih učinila usamljenima? Moje životne faze bile su takve da životinju nisam mogla da imam. Ukoliko bih birala, volela bih da imam dvorište za dva dalmatinca, jednog nemačkog špica, dva zeca i puno, puno povrća. Ipak, nema izgleda za tako nešto u skorijoj budućnosti. Do tada, virtuelni svet nastavlja da pruža utehu.

Seksualne persone Pabla Pikasa

Pablo Picasso - Erotic Drawing

Moja je nesreća – i možda moja radost – što stvari koristim kako mi strasti zapovedaju. Kako je jadna sudbina slikara koji obožava plavuše a ne sme da ih unese u sliku jer ne idu uz korpu sa voćem! Kako je strašno slikaru koji prezire jabuke a stalno mora da ih slika jer idu uz stolnjak. U svoje slike unosim sve što mi se sviđa. Stvari – utoliko gore po njih; one moraju s tim da se pomire.

Ovih nekoliko crteža Pabla Pikasa, za koje bi se reklo da na njih ni sam umetnik nije naročito obraćao pažnju, svedoče o seksualnosti koja je, očito, bila pokretačka snaga slikara. Crteži nisu ni studije akta, a ni prikaz opscenosti, a ukoliko ih i ima, one su nagoveštene. Parovi su prikazani kroz skicu i izdaleka.

Da je pisac, Pikaso bi događaj od opisao u tri rečenice, faktografski. Bio sam sa … bilo je …  otišao sam oko … Pretpostavljam da bi sve kod njega stalo u tri utiska i, pre zapažanja kontura, nego atmosfere. Na ovaj način ne želim da pružim kvalitativnu ocenu njegovog emotivnog stanja, posebno zato što za to nemam prava, a ni dokaza. Dela mi to kazuju, ali ni ona pouzdano. Ovo su uzgredni radovi i, kao što sam napisala, pre (likovni) dnevnik samog umetnika.

Uz serije crteža o Minotauru, kao i neke skulpture, ovo je jedan od zanimljivijih segmenata Pikasovog stvaralaštva. Ljuba Popović je u jednom intervjuu rekao da je Pikaso umetnički proliv. Ne znam da li je to tako, naročito kada se odgleda film Alena Renea o Pikasovoj Gernici ili pročitaju njegova shvatanja umetnosti. Problem sa njim je što se stalno menjao, mnogo istraživao, raspiao se. I, najgore, bio je po svaku cenu nov. Novo nije garant kvaliteta u umetnosti. Novo može biti potpuna besmislica.

Kubistička faza je očajno loša, to je zaista proliv. Primer novine po svaku cenu, bolesti od koje je čitava umetnost 20. veka patila. Plavi i ružičasti periodi su šarmantni, ali da se zadržao na njima, danas bi bio potpuno zaboravljen slikar koji je pokušao da kopira Manea i da figure prikazuje kako lebde u prostoru. Prelazi su mu najbolje vidljivi na ženskim portretima. Tu je panorama promena i stilova najuočljivija.

Mnogi koje poznajem ne žele za Pikasa ni da čuju. Možda ovi erotski crteži budu ohrabrenje, uz slike bikova, pomenuti film o Gernici i njegova razmišljanja o umetnosti, da mu opet priđu, ovoga puta iz drugog pravca. Ne kao velemajstoru, već istražitelju. Neumornom radniku.

Kubistički postupak Vilijama Foknera

Pablo Picasso - Figure dans un Fauteuil (Seated Nude, Femme nue assise), 1909-10.

Pablo Pikaso, Ženski portret, 1910.

Just as Picasso and Braque fragment their canvases in an attempt to capture the subject from many perspectives at once, Faulkner shifts his narrative voice from one character to another, surrounding the plot from all sides while interrupting its flow. – Lindsay Gellman

Nedavno sam naišla na članak Lindzi Gelman koji je objavljen u Pariskoj Reviji u kome autorka termin „sintetički kubizamn“ transponuje  sa slikarstva na literaturu. Kao što su slikari poput Braka i Pikasa kombinovali različite tehnike i materijale da bi stvorili novu perspektivu posmatranja, tako je, prema autorki, i američki pisac Vilijamn Fokner postupio u literaturi kroz narativne tokove i tehnike, stvarajući karaktere koji bi, baš kao i portreti Brakovbih i Pikasovbih figura, imali razbijenu tekstualnu strukturu. U nastavku slede neki od najzanimljivijih delova teksta Lindzi Gelman.

Faulkner himself had an eye for art and a flair for visual expression; he drew and painted as a young man. And Picasso’s (and his contemporary Georges Braque’s) cubist project resonated with him. Beginning roughly after Picasso’s revolutionary „Les Demoiselles d’Avignon in 1907 and ending about 1912, Picasso and Braque mainly produced paintings now classified as analytic cubism, representing a subject from multiple perspectives simultaneously. In May of 1912, Picasso glued a piece of oilcloth, printed with a pattern of woven chair caning, onto a canvas he had painted with a still life. Synthetic cubism—the incorporation of found objects in a work to create a modernist collage—was born. (It died two years later.)

Some critics argue that Faulkner deliberately modeled the structure of his earlier works, like „The Sound and the Fury“ and „As I Lay Dying“ along analytic-cubist lines. Just as Picasso and Braque fragment their canvases in an attempt to capture the subject from many perspectives at once, Faulkner shifts his narrative voice from one character to another, surrounding the plot from all sides while interrupting its flow. But little attention has been paid to whether Faulkner continues to trace the cubist trajectory in his later work (or, put differently, whether cubism remains a helpful interpretive framework for Faulkner’s mature fiction). Was he a synthetic cubist, too?

Albert Gleizes - Man on a Balcony (Portrait of Dr. Théo Morinaud), 1912.

Albert Gleizes,Muškarac na balkonu, 1912.

Albert Gleizes, Portrait de Jacques Nayral, 1911.

Albert Gleizes, Portret muškarca, 1911.

Пећинска уметност и цртежи Пабла Пикаса

Pablo Picasso – Stages of Bull

Непрегледан амбис времена простире се између пећинских слика насталих пре осамнаест хиљада година и литографија Пабла Пикаса старих шездесет шест година. Налик мосту над поменутим амбисом, Пикасов циклус од  једанаест литографија, којима он као уметник  прелази пут од пуне фигурације ка  потпуној апстракцији, и то баш на примеру фигуре бика а не, рецимо, људског лица, показује суштинску одлику уметности – безвременост.

Прелазећи већ поменути пут Пикасо као да контрастира слике бикова из Алтамире, пећине на крајњем северу Шпаније, и Ласка, пећине на југу Француске. Прва поменута пећина била је откривена између 1826. и 1832. године, друга, сасвим случајно, тек 1940. Цртежи бикова у Алтамири стилски се значајно разликују од  цртежа у пећини Ласко јер су стварани са више волумена, техником која истиче обла тела бизона, коња, јелена и других говеда које је тадашњи човек познавао. За разлику од циклуса из Алтамире, у пећини Ласко акценат је на линији пре него на боји и волумену. Ова, свакако врло условна подела, сведочи o временскoj дистанци која је постојала између настајања циклуса у поменутим пећинама.

Сходно томе, прве фазе (цртеже) Пикасовог бика можемо стилски упоредити са приказима бикова из Алтамире. Бикови у каснијој фази Пикасовог дела имају облик остварен са пар потеза, скоро апстрактном линијом која  је више у функцији наговештаја. У тој фази Пикасо као да парира прадавном сликару из пећине Ласко. Oно што је старије у хронолошком смислу, у Пикасовом делу је млађе и представља завршну фазу. Тако се круг затвара. Најстарији и најмлађи облици уметности заправо су истоветна форма. Сваки уметник својим делима понавља прастаре обрасце. Сваки уметник кроз чин стварања, баш као и прадавни човек, спушта се у пећину.

Ова ликовна уобличења налазе се дубоко у пећинама, на зидовима до којих не допире светлост. Тим просторима нису се  кретале нити су за себе тражиле склониште животиње које је тадашњи сликар приказао. Пећине у којима су откривени цртежи нису била ни станишта намењена свакодневном животу у којима би био могућ  заклон. Човек испрва није стварао цртеже на мокром пећинском камењу да би имао пред собом лепе призоре којима би се дивио у часовима доколице. Посматрање слика навика је новијег датума која подразумева одговарајуће услове културе које тадашњи човек није могао имати. Он је био део инстинктивног света и није, као данас, био на врху пирамиде исхране, већ је био плен, баш као што су биле и животиње које је представио.

Пећина је први човеков храм. Религијску компоненту уметности од уметничке компоненте религиозности дели један потез линије. Религијска претпоставка за настанак пећинских цртежа извесна је, али не и једина могућа опција за објашњење порекла прадавне уметности. Ова дела истовремено су и прва манифестација човекове воље за стварањем облика, фиксирањем стварности и свог, још увек несређеног и магијског начина поимања света. Можемо само да замишљамо, и никад са довољно маште, како су изгледали процеси осликавања пећинских зидова. Да ли су били део магијског ритуала, симболичко обележје култа који би могао бити повезан и са примитивним обредима жртвовања и сакаћења?  Зашто је тадашњи човек залазио тако дубоко у утробу земље, зашто се крио? Да ли је случајност што је улаз у пећину на западној страни света одакле се јасно види залазак Сунца?

Длан  је симбол ствараоца а пећински човек  потписивао се дланом. Унутар пећина остали су многобројни отисци руку различитих величина. Њихови обриси нису на сваком месту потпуни, анатомија појединих неправилна је и сведочи о осакаћеним деловима тела. Homo sapiens утискајући своје дланове о зидове пећина себе поима као Homo faberа, човека који ствара,  човека који својим разумом и рукама полако успева да надмудри, савлада и потчини свет око себе.  Те руке обликоване су тешким напором у оквиру елементарне борбе за опстанак. Она, као што видимо, није искључивала стварање ни онога што ћемо ми, много миленијума касније, називати уметност.

Циклус из пећине Ласко одговара периоду између 14000. и 13500. године пре нове ере. На зидовима пећине су, осим бикова, представљени још и дивљи коњи, носорози и јелени. Најимпресивнија просторија пећине  је  сала бикова на чијим је неравним зидовима представљено шест бикова обликованих црним контурама. Ваздушасте црвене површине око њих стварају утисак рељефа.

Цртежи у пећини  Алтамире, иако откривени пре оних у пећини Ласко, заправо су млађег датума. Радови у Алтамири настајали су између 14000. и 9500. године пре нове ере. Зидове Алтамире украшавају бизони, углавном непокретни, збијеног облика. Зидове Ласка украшавају бикови апстрактног облика и у кретању, они су представљени линијом која наглашава динамику, као да се крећу у крду.

Пикасо је инспирисан радовима најстаријих мајстора. Од 5. децембра 1945. до 17. јануара 1946. он ствара једанаест литографија којима представља  фигуру бика у различитим фазама – од потпуне и јасне фигурације до крајње и заоштрене апстракције.  Предмет посматрања је исти али су форме којима је он предочен  знатно другачије. Уколико упоредимо прву и последњу представу видећемо радикалну разлику. У питању је промишљање форме кроз афирмисање исте предметне појаве, као и анализа могућности представљања појавног света који је, чини се, исти а, заправо, увек другачији. У питању је дисциплиновање руке и афирмација ока. Шта друго сликар и може да чини у напору унапређивања сопствене вештине?

Први приказ бика реалистична је и уобичајена представа животиње која је, као што видимо, од уметности пећинског доба, па све до уметности Египта, Крита и остатка медитеранског света одувек имала снажно симболичко значење. На трећој литографији делови тела животиње испресецани су на начин на који би то један месар учинио. И сам Пикасо се шалио на рачун ове аналогије. На шестој литографији глава бика је сведена на круг, рогови су скоро неприметни. На седмој и осмој литографији видимо како је труп бика знатно умањен у односу на приказе из предходних фаза. Од девете литографије па до последње једанаесте присуствујемо скоро потпуној апстракцији, умањеним и сведеним линијама које су у функцији наговештаја. Ми једино на основу претходних литографија, као и вешто исцртаних рогова, знамо да је реч о бику.

Из фазе  у фазу Пикасо редукује садржај сводећи појавну фигуру на пар линија. Уметност по њему и јесте низ редуковања, никако додавања, о чему најбоље сведочи и развојни пут којим се кретао, пролазећи кроз мноштво фаза које су подразумевале истраживање облика који би, из године у годину, баш као и у случају овог циклуса, бивали све поједностављенији. Пикасо никада није отворено говорио шта фигура бика за њега представља. Њено присуство може бити одраз патриотског односа према  домовини Шпанији. Ипак, бик није само симбол Шпаније, нити би се Пикасо усудио да тако снажан симболички потенцијал животиње сведе искључиво на ту релацију. У контексту његовог дела бик може представљати и бруталност, снажну пожуду, неконтролисану сексуалну моћ, али и форму у којој су геометријски облици праве линије и круга, оштрог и заобљеног, мушког и женског – хармонично усклађени.

Препорукe: 1 , 2

Pablo Picasso – Bull Plate 1

Pablo Picasso – Bull Plate 2

Pablo Picasso – Bull Plate 3

Pablo Picasso – Bull Plate 4

Pablo Picasso – Bull Plate 5

Pablo Picasso – Bull Plate 6

Pablo Picasso – Bull Plate 7

Pablo Picasso – Bull Plate 8

Pablo Picasso – Bull Plate 9

Pablo Picasso – Bull Plate 10

Pablo Picasso – Bull Plate 11

Pablo Picasso

Edward Quinn – Picasso in Бull Мask