Документарни филм Алена Ренеа о Пикасовој слици „Герника“

 

Један од историјских ужаса који најављује све касније ужасе био је Шпански грађански рат у коме је страдала Герника, град на северу Шпаније, у Баскији, када је бомбардована, 26. априла 1937. године. Герника је постала симбол страдања цивила у ратним окршајима, што је кулминирало са II светским ратом.

Герника је имала важан стратешки положај, али није била војно брањена. Напад је извршен на град током пијачног дана када је на улицама било много цивила. Шпанска влада је касније поручила од Пабла Пикаса, уметника који је у то време живео и стварао у Паризу, слику која би овековечила тај ратни хорор.

Слика је била део изложбеног павиљона Шпаније на Светској изложби одржаној исте године у Паризу. Пикасо је почео са радом две недеље након догађаја, 11. маја 1937. и радио је два месеца. Платно је монументално и његова величина је симболична. Оно је високо 3.49 метара и широко 7.76 метара.

Пикасо је користио само црну и белу боју евоцирајући стил документарне фотографије. Његов кубистички поступак је приметан и он је уметнички рукопис који чини да дело не буде сагледано као пропагандно. Кроз укомпоноване фрагменте дело сведочи о мртвим телима, откинутим удовима, полуделој стоци. Наставите са читањем

Уметник и његов пас: Пикасо, Кафка, Барили

Man Rej,

Пабло Пикасо са својим псом. Фотографија Мана Реја.

Franc Kafka sa psom

Франц Кафка са својим псом

Milena Pavlović-Barili sa svojim psom

Милена Павловић Барили са својим псом

Серија објава Уметник и његов пас односи се на различите форме уметности – фотографију, сликарство, књижевност – које представљају одређеног уметника са његовим псом. Верујем да је однос уметника и животиња, у овом случају пса, у другом мачки, или папагаја, или мајмуна, или рибица у акваријуму (као у случају Фриде Кало или Анри Матиса) веома важан и креативно подстицајан.

Серија нема за циљ да сваку врсту пса детаљно представи или да се бави животињама у ужем смислу, доносећи приказе о раси или наглашавајући сам контекст у коме је неко дело на коме је пас настало. У питању је само наглашавање нечега што је честа појава, а што љубитељима уметности треба представити. Пас је човеков најоданији пријатељ.

Сексуалне персоне Пабла Пикаса

Пабло Пикасо, „Пар и мачка“, 1903.

Моја је несрећа – и можда моја радост – што ствари користим како ми страсти заповедају. Како је јадна судбина сликара који обожава плавуше а не сме да их унесе у слику јер не иду уз корпу са воћем! Како је страшно сликару који презире јабуке а стално мора да их слика јер иду уз столњак. У своје слике уносим све што ми се свиђа. Ствари – утолико горе по њих; оне морају с тим да се помире.

Ових неколико цртежа Пабла Пикаса, за које би се рекло да на њих ни сам уметник није нарочито обраћао пажњу, сведоче о сексуалности која је, очито, била покретачка снага сликара. Цртежи нису ни студије акта, а ни прикази опсцености, а уколико их и има, они су у наговештају. Парови су приказани кроз скицу и – издалека.

Да је писац, Пикасо би догађај од описао у три реченице, фактографски: „Био сам са. Било је. Отишао сам.“ Претпостављамо да би све стало у три утиска и било би више запажања контура самог сусрета него атмосфере. На овај начин не желим да пружим квалитативну оцену сликаревог емотивног стања. Дела ми казују да је овде у питању кроки приказ физичког сусрета. Ово су узгредни радови и, као што сам написала, пре (ликовни) дневник самог уметника. Где би Пикасо био без својих љубавница?

Уз серије цртежа о Минотауру, као и неке скулптуре, ово је један од занимљивијих сегмената Пикасовог стваралаштва. Љуба Поповић је у једном интервјуу рекао да је Пикасо уметнички пролив. Не знам да ли је то тако, нарочито када се одгледа филм Алена Ренеа о Пикасовој Герници или прочитају његова схватања уметности. Пикасо се мењао, много истраживао, расипао се. И, најгоре, био је по сваку цену нов. Ново није гарант квалитета. Ново може бити потпуна бесмислица. Ново није априори позитивна естетска категорија. Наставите са читањем

Пећинска уметност и цртежи Пабла Пикаса

Цртежи бикова Пабла Пикаса

Непрегледан амбис времена простире се између пећинских слика насталих пре осамнаест хиљада година и литографија Пабла Пикаса старих шездесет шест година. Налик мосту над поменутим амбисом, Пикасов циклус од једанаест литографија, којима као уметник прелази пут од пуне фигурације ка потпуној апстракцији, и то баш на примеру фигуре бика, показује суштинску одлику уметности: безвременост.

Прелазећи поменути пут Пикасо контрастира слике бикова из Алтамире, пећине на северу Шпаније, и Ласка, пећине на југу Француске. Прва поменута пећина била је откривена 1832. године, друга, сасвим случајно, 1940. Слике бикова у Алтамири стилски се значајно разликују од слика у пећини Ласко јер су стварани са више волумена, техником која истиче обла тела бизона, коња, јелена и других говеда које је тадашњи човек познавао. За разлику од циклуса из Алтамире, у пећини Ласко акценат је на линији пре него на боји и волумену. Ова, свакако врло условна подела, сведочи o временскoj дистанци која је постојала између настајања слика у поменутим пећинама.

Прве фазе (цртеже) Пикасовог бика можемо стилски упоредити са приказима бикова из Алтамире. Бикови у каснијој фази Пикасовог дела имају облик остварен са пар потеза, скоро апстрактном линијом која  је више у функцији наговештаја. У тој фази Пикасо као да парира прадавном сликару из пећине Ласко. Oно што је старије у хронолошком смислу, у Пикасовом делу је млађе и представља завршну фазу. Тако се круг затвара. Најстарији и најмлађи облици уметности заправо су истоветна форма. Сваки уметник својим делима понавља прастаре обрасце. Сваки уметник кроз чин стварања, баш као и прадавни човек, спушта се у пећину.

Ова ликовна уобличења налазе се дубоко у пећинама, на зидовима до којих не допире светлост. Тим просторима нису се  кретале нити су за себе тражиле склониште животиње које је тадашњи сликар приказао. Пећине у којима су откривени цртежи нису била ни станишта намењена свакодневном животу. Човек није стварао цртеже на мокром пећинском камењу да би имао пред собом призоре којима би се дивио у часовима доколице. Контемплативно посматрање слика навика је новијег датума која подразумева одговарајуће услове културе које тадашњи човек није могао имати. Он је био део инстинктивног света и није, као данас, био на врху пирамиде исхране, већ је био плен, баш као што су биле и животиње које је представљао. Наставите са читањем