Arhive oznaka: Pablo Pikaso

Документарни филм Алена Ренеа о Пикасовој слици „Герника“

Objavljeno od strane

 

Један од историјских ужаса који најављује све касније ужасе био је Шпански грађански рат у коме је страдала Герника, град на северу Шпаније, у Баскији, када је бомбардована, 26. априла 1937. године. Герника је постала симбол страдања цивила у ратним окршајима, што је кулминирало са II светским ратом.

Герника је имала важан стратешки положај, али није била војно брањена. Напад је извршен на град током пијачног дана када је на улицама било много цивила. Шпанска влада је касније поручила од Пабла Пикаса, уметника који је у то време живео и стварао у Паризу, слику која би овековечила тај ратни хорор.

Слика је била део изложбеног павиљона Шпаније на Светској изложби одржаној исте године у Паризу. Пикасо је почео са радом две недеље након догађаја, 11. маја 1937. и радио је два месеца. Платно је монументално и његова величина је симболична. Оно је високо 3.49 метара и широко 7.76 метара.

Пикасо је користио само црну и белу боју евоцирајући стил документарне фотографије. Његов кубистички поступак је приметан и он је уметнички рукопис који чини да дело не буде сагледано као пропагандно. Кроз укомпоноване фрагменте дело сведочи о мртвим телима, откинутим удовима, полуделој стоци. Наставите са читањем

Vasko Popa: „Spisak“

Objavljeno od strane

Ciklus pesama „Spisak“ unutar pesničke zbirke Kora

PATKA

Gega se prašinom
U kojoj se ne smeju ribe
U bokovima svojim nosi
Nemir voda

Nespretna
Gega se polako
Trska koja misli
Ionako će je stići

Nikada
Nikada neće umeti
Da hoda
Kao što je umela
Ogledala da ore

KONJ

Obično
Osam nogu ima

Između vilica
Čovek mu se nastanio
Sa svoje četri strane sveta
Tada je gubicu raskrvavio
Hteo je
Da pregrize tu stabljiku kukuruza
Davno je to bilo

U očima lepim
Tuga mu se zatvorila
U krug
Jer drum kraja nema
A celu zemlju treba
Za sobom vući Nastavite sa čitanjem →

Intervju sa Brankom Miljkovićem

Objavljeno od strane

Pablo Picasso Woman in Profile 1952

Razgovor sa Brankom Miljkovićem povodom njegovih knjiga Poreklo nade i Vatra i ništa. objavljen je u nedeljniku NIN, septembra 1960. godine.

Ko je naš najveći savremeni pesnik?

Nesumnjivo Vasko Popa.

Postoji li za vas poetska formula sveta? Ako postoji, recite je.

Sve istinske formule sveta su poetske. Često buljim u Ajnštajnove formule i verujem da se i one mogu prepevati. Savremena fizika bi mogla da uzme za epigraf Bodlerov stih: „Čovekov put vodi kroz šumu simbola.“ Moja formula: „Reči su moćni okvir sveta. Sve što se dešava, dešava se na području jezika i simbola, bilo da se radi o atomima ili o zvezdama.“

Ima li pesnika koji piše onako kako biste vi želeli da pišete?

Ne. Treba sve drukčije i ponovo reći. Poeziju treba pročistiti. Nema pesnika koga ne bih ispravio. Ono što mi kod najvećeg broja pesnika smeta jeste nedovoljna sažetost. Vaska Popu, pored ostalog, cenim upravo zbog te sažetosti. Samo ono što je sažeto, ne može se nanovo opevati.

Da li je poezija „neprekidna svežina sveta“?

Usvajam valerijevsku definiciju: „Poezija je patetika uma.“

Filozofija delegirana u poeziju, je li nužna, funkcionalna?

Savremena refleksivna poezija pretpostavlja misao oslobođenu racionalističkih eksplikacija, misao u odsustvu razuma, čistu i slobodnu misao. Posle nadrealista, misao je istinski zapevala. Nastavite sa čitanjem →

Margerit Jursenar o smislu putovanja

Objavljeno od strane

Za Jursenar

U nastavku sledi odlomak iz intervjua koji je Margerit Jursenar dala Matjeu Galeju, a koji je objavljen u knjizi „Širom otvorenih očiju“.

Vi ste po temperamentu dosta avanturističkog duha?

Idem napred, to je sve. Međutim, svako putovanje, svaka avantura (u pravom smislu te reči „ono što dolazi“) udvostručuje se unutrašnjim istraživanjem. Ono što radimo i što mislimo, to je kao unutrašnja i spoljašnja linija jedne vaze: jedna drugu oblikuju.

Da li biste prebacili Vašim savremenicima da previše sede kod kuće?

Jure putevima ali šta vide duž tih puteva? U svakom slučaju klonim se Francuza koji kažu da im je Francuska dovoljna, i Amerikanaca koji kažu da se jedino kod kuće dobro osećaju. Srećom, ta vrsta odumire, a zamenjuje je druga koja loše i na brzinu proputuje dalekim zemljama. Na putovanju, kao i u svemu, potrebne su protivrečne sposobnosti: zanos, stalna pažnja, izvesna lakoća,

„Jer pravi putnici su samo oni koji odlaze
Da bi otišli, laki kao baloni..“ (Bodler)

želja da se uživa u spoljnjem prizoru stvari, ali i odlučna namera da se ide i s onu stranu tog prizora, da bismo videli stvarnost koja je često skrivena. Svaki putnik je Odisej; dužan je da bude i Protej. Nastavite sa čitanjem →

Ženski portreti Pabla Pikasa

Objavljeno od strane

Image result for picasso, my grandfather [book]

Ženski portreti Pabla Pikasa odličan su pokazatelj promena i razvoja (koji je sa promenama podrazumevan) u opusu španskog slikara. Na priloženoj fotografiji vidimo prvu suprugu Pabla Pikasa u njegovom ateljeu, okruženu svojim portretima. Pikaso je tokom svog rada za modele uglavnom – mada, ima i izuzetaka – uzimao žene sa kojima je imao afere, veze i, kasnije, brakove. Među njegove modele izdvajaju se Fernanda Olivije, Eva Gul, Gabi Lespinaz, Olga Hohlova (njegova prva žena), Mari Valter, Dora Mar, Li Miler, Nuš Elijar, Fransoaza Žilo, Ženevjeva Lapor, Silvet David, Žaklina Rok (druga Pikasova supruga).

Sve one inspirisale su na različite načine eksperimentisanje i pomeranje granica u domenu žanra ženskog portreta. Ne samo što je isti izgubio mnoga, tradicijom već definisana figurativna obeležja, već je istom, od strane slikara, prošireno područje po kojem bi se kretale, stapale i međusobno definisale boje.

Najzad, forme koje se menjaju i ponavljaju, forme koje su čas apstraktne, čas kubističke, čas impresionističke a čas figurativne, odaju utisak kao da ih je stvarao umetnik bez plana. Ipak, taj umetnik je jednom prilikom izjavio: „Ako tačno znate šta ćete da radite, zašto onda to radite? Pošto znate, taj posao je besmislen. Bolje radite nešto drugo.“ Shodno tome, Pikaso je, očigledno, voleo da počinje da radi ne znajući šta tačno želi da postigne. Ili je i to samo još jedna od mnogih manipulativnih odlika savršenog retora i Volšebnika umetnosti 20. veka? Nastavite sa čitanjem →

Pablo Pikaso o umetnosti

Objavljeno od strane

cavetocanvas: “ Pablo Picasso in his studio, c. 1910-11 ”

Ne podnosim ljude koji pričaju o lepoti. Šta je lepo? Slikarstvo se bavi problemima! Slike nisu ništa osim istraživanje i eksperiment. Nikada ne stvaram sliku kao umetničko delo. Sve je u istraživanju. Ja stalno istražujem, i u tom stalnom traženju, postoji logični razvoj. Zato numerišem i datujem slike. Možda će mi jednog dana neko biti zahvalan zbog toga. Slikanje je stvar inteligencije. To vidite kod Manea. Svaki potez njegove četkice je inteligentan. Inteligenciju na delu vidite i u filmu o Matisu, gde on crta, okleva, i onda se izražava jednim sigurnim potezom.

Slike su bile pravljene uvek na isti način – kao što su aristokrate pravile decu: sa čobanicama. Nikad ne slikate portret Partenona, nikad ne slikate stolicu u stilu Luja XV. Slikate selo južne Francuske, kesu duvana, staru stolicu.

Govori se da je naturalizam suprotan modernom slikarstvu. Voleo bih da znam da li je iko ikad video prirodno umetničko delo. Priroda i umetnost su potpuno različite i nikada ne mogu biti iste. Umetnošću saopštavamo sopstvenu ideju o tome šta priroda nije.

Nema trenutka u kome se može reći: „Uradio sam dobar posao i sutra je nedelja. Čim stanete, morate opet da počnete. Možete da odložite platno i kažete da na njemu više nećete raditi. ALi nikada ne dolazite do kraja.

Ako tačno znate šta ćete da radite, zašto onda to radite? Pošto znate, taj posao je besmislen. Bolje radite nešto drugo.

Za razliku od muzike, u slikarstvu se ne rađa čudo od deteta. Ono što se podrazumeva preranom genijalnošću je genijalnost detinjstva. Ona jenjava sa odrastanjem. Možda takvo dete jednog dana postane pravi slikar, možda čak i veliki slikar. Ali, morao bi da počne od početka. Što se mene tiče, ja nisam posedovao tu genijalnost. Moji prvi crteži nikada nisu mogli da budu na izložbi dečjih crteža. Nedostajala mi je nespretnost deteta i njegova naivnost. U sedmoj godini sam pravio akademske crteže, čija me je preciznost prepala. Nastavite sa čitanjem →

Уметник и његов пас: Пикасо, Кафка, Барили

Objavljeno od strane
Man Rej,

Пабло Пикасо са својим псом. Фотографија Мана Реја.

Franc Kafka sa psom

Франц Кафка са својим псом

Milena Pavlović-Barili sa svojim psom

Милена Павловић Барили са својим псом

Серија објава Уметник и његов пас односи се на различите форме уметности – фотографију, сликарство, књижевност – које представљају одређеног уметника са његовим псом. Верујем да је однос уметника и животиња, у овом случају пса, у другом мачки, или папагаја, или мајмуна, или рибица у акваријуму (као у случају Фриде Кало или Анри Матиса) веома важан и креативно подстицајан.

Серија нема за циљ да сваку врсту пса детаљно представи или да се бави животињама у ужем смислу, доносећи приказе о раси или наглашавајући сам контекст у коме је неко дело на коме је пас настало. У питању је само наглашавање нечега што је честа појава, а што љубитељима уметности треба представити. Пас је човеков најоданији пријатељ.

Сексуалне персоне Пабла Пикаса

Objavljeno od strane

Моја је несрећа – и можда моја радост – што ствари користим како ми страсти заповедају. Како је јадна судбина сликара који обожава плавуше а не сме да их унесе у слику јер не иду уз корпу са воћем! Како је страшно сликару који презире јабуке а стално мора да их слика јер иду уз столњак. У своје слике уносим све што ми се свиђа. Ствари – утолико горе по њих; оне морају с тим да се помире.

Ових неколико цртежа Пабла Пикаса, за које би се рекло да на њих ни сам уметник није нарочито обраћао пажњу, сведоче о сексуалности која је, очито, била покретачка снага овог сликара. Цртежи нису ни студије акта, а ни прикази опсцености, а уколико их и има, оне су наговештене. Парови су приказани кроз скицу и – издалека.

Да је писац, Пикасо би догађај од описао у три реченице, фактографски: „Био сам са… Било је… Отишао сам…“ Претпостављам да би све код њега стало у три утиска и, пре запажања контура, него атмосфере. На овај начин не желим да пружим квалитативну оцену његовог емотивног стања. Дела ми казују да је овде у питању приказ физичког крокија, али ни она не казују поуздано. Ово су узгредни радови и, као што сам написала, пре (ликовни) дневник самог уметника.

Уз серије цртежа о Минотауру, као и неке скулптуре, ово је један од занимљивијих сегмената Пикасовог стваралаштва. Љуба Поповић је у једном интервјуу рекао да је Пикасо уметнички пролив. Не знам да ли је то тако, нарочито када се одгледа филм Алена Ренеа о Пикасовој Герници или прочитају његова схватања уметности. Пикасо се стално мењао, много истраживао, распиао се. И, најгоре, био је по сваку цену нов. Ново није гарант квалитета у уметности. Ново може бити потпуна бесмислица. Ново није априори позитивна естетска категорија. Наставите са читањем

Пећинска уметност и цртежи Пабла Пикаса

Objavljeno od strane

Цртежи бикова Пабла Пикаса

Непрегледан амбис времена простире се између пећинских слика насталих пре осамнаест хиљада година и литографија Пабла Пикаса старих шездесет шест година. Налик мосту над поменутим амбисом, Пикасов циклус од  једанаест литографија, којима он као уметник  прелази пут од пуне фигурације ка  потпуној апстракцији, и то баш на примеру фигуре бика а не, рецимо, људског лица, показује суштинску одлику уметности – безвременост.

Прелазећи већ поменути пут Пикасо као да контрастира слике бикова из Алтамире, пећине на крајњем северу Шпаније, и Ласка, пећине на југу Француске. Прва поменута пећина била је откривена између 1826. и 1832. године, друга, сасвим случајно, тек 1940. Цртежи бикова у Алтамири стилски се значајно разликују од  цртежа у пећини Ласко јер су стварани са више волумена, техником која истиче обла тела бизона, коња, јелена и других говеда које је тадашњи човек познавао. За разлику од циклуса из Алтамире, у пећини Ласко акценат је на линији пре него на боји и волумену. Ова, свакако врло условна подела, сведочи o временскoj дистанци која је постојала између настајања циклуса у поменутим пећинама.

Сходно томе, прве фазе (цртеже) Пикасовог бика можемо стилски упоредити са приказима бикова из Алтамире. Бикови у каснијој фази Пикасовог дела имају облик остварен са пар потеза, скоро апстрактном линијом која  је више у функцији наговештаја. У тој фази Пикасо као да парира прадавном сликару из пећине Ласко. Oно што је старије у хронолошком смислу, у Пикасовом делу је млађе и представља завршну фазу. Тако се круг затвара. Најстарији и најмлађи облици уметности заправо су истоветна форма. Сваки уметник својим делима понавља прастаре обрасце. Сваки уметник кроз чин стварања, баш као и прадавни човек, спушта се у пећину.

Ова ликовна уобличења налазе се дубоко у пећинама, на зидовима до којих не допире светлост. Тим просторима нису се  кретале нити су за себе тражиле склониште животиње које је тадашњи сликар приказао. Пећине у којима су откривени цртежи нису била ни станишта намењена свакодневном животу у којима би био могућ  заклон. Човек испрва није стварао цртеже на мокром пећинском камењу да би имао пред собом лепе призоре којима би се дивио у часовима доколице. Посматрање слика навика је новијег датума која подразумева одговарајуће услове културе које тадашњи човек није могао имати. Он је био део инстинктивног света и није, као данас, био на врху пирамиде исхране, већ је био плен, баш као што су биле и животиње које је представио. Наставите са читањем