Andrić i Milica

Koliko vremena je trebalo, pa da Andrić, pred prijateljima kaže ono, o čemu je tako dugo ćutao?

Trideset godina poznanstva, i trideset godina čekanja, učinili su, u stvari, da on, nikada ne napiše svoj ljubavni roman, već da ga odživi.

Sa Milicom Babić-Jovanović sreo se u Berlinu. Tu je Andrić, posle diplomatskog službovanja u Marselju, Madridu, Briselu i Ženevi, krajem marta 1939, postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije.

Ateše za štampu, istog poslanstva, u to vreme, bio je Miličin suprug Nenad Jovanović. Budući da Andrić nije bio oženjen, on će, kako mi je ispričao Miličin drug iz detinjstva, docnije njen i Andrićev prijatelj, lekar dr Branko Jovanović, Milici da poveri ulogu domaćice na prijemima. On tada ima četrdeset i sedam. Ona trideset godina.

Tako će tu, u Berlinu, iz njihovog „specijalnog prijateljstva“ započeti Andrićeva ljubavna biografija, koja će nositi detalje romana o „velikim čekanjima“. Svu dramatičnost „ljubavnog trougla“, kad emocionalni problemi prerastaju u „saznanje srcem“, a sentiment tu vezu uvodi u dinamičan „ljubavni odnos bez senke i skandala“.

„Učinila si me čovekom“, „You made me a man“, govorio je Džems Džojs svojoj voljenoj Nori.

I Andrić je bio svestan da je, upravo, susret sa Milicom bio presudan da on ode iz Monterlanove „kuće neženja“ (Anri d Monterlan). Uradi ono što je, govorio je, za njega dobro. Iako u poznim godinama, i kada se za ljude njegovih stavova najmanje očekuje, uđe u brak sa ženom, koja je već samim svojim postojanjem opravdala sve, pa i njegovo pravo na građansku običnost. („Kad bi bilo drukčije svi bismo voleli iste žene“ – Gaetan Pikon).

Stvarna žena sa slatkom krvi, dragim imenom i navikama koje odgovaraju mojim. Sve je tu preda mnom i sve se može jesti i piti kao vino i voće. A u isto vreme, tu su moja glad i moja žeđ, ogromne do bezumlja, bez i najmanje nade da će ih ikada išta moći utažiti i ugasiti. Tako sam putovao svetom, najsrećniji čovek sa najlepšom ženom kakva se samo može sagledati u predvečerje dugog dana mog smotničkog leta punog odricanja… – Jelena žena koje nema (odlomak)

Kad se 1941. posle izbijanja Drugog svetskog rata, vraćaju iz Berlina, Andrić  je gotovo svako veče  u kući Jovanovića, u Mišarskoj 10 u Beogradu. Ovde stalno dolazi kada je Nenad u logoru Dahau, kad s Milicom tu stanuje njena majka Zorka i sestra Danka s decom. Porodica Jurišić.

Andrić će u Mišarsku 10 dolaziti i posle, kada se Nenad vrati. Tako mi je pričao Miličin drug iz Tuzle, Branko Jovanović, u atmosferi književnih polemika, uveliko će se raspravljati o Džojsu, Prustu. I, naravno, ličnost večeri, uvek će biti Nenad. On će bukvalno briljirati u nadmetanju s Andrićem, baš, kao što će umeti da se oduševljava njegovim delima. Da s Milicom bude prvi njegov kritičar, dok su knjige bile još u rukopisu.

U stvari, Andrić, svestan zbog čega posebno dolazi u Mišarsku, ponašaće se, reći će dr Branko Jovanović, kao čovek, koga svakog trenutka možete da pitate: „A zašto ste vi ovde?!“ Introvertan po prirodi, „on će, samo kad mora, da uđe u rasprave i razgovore. Mogao je celo veče da, pored prigušene lampe, odsedi, prateći svaki Miličin pokret, a to je mogao da primeti  samo upućen  u njegovu tajnu“.

U „Znakovima pored puta“, on kao da objašnjava te svoje godine. „Tajna se čuva najbolje“, kaže on, „kad smo po nečem – po čemu bilo i sami zainteresovani da se ne otkrije i ne objavi; a, najsigurnije čuva onaj koji to čini nesvesno. Inače, nikad čovek ne može biti siguran da će do kraja sačuvati ni svoju, ni tuđu tajnu; ona se krije godinama i godinama, a odaje se u jednom trenutku, koji poništava sve godine vernosti i ćutanja…“

Koliko ga „pitanje tajne“ opseda, posebno njegove lične koju trideset godina nosi, odaje nam u pasusima „Znakova“. „Ima i takvih slučajeva“, kaže Andrić, „da mi nosimo u sebi neku svoju tajnu kao skrivenu ranu, klecamo pod njom godinama, rešeni da sve podnesemo i umremo, ako treba, ali da se ne odamo. A pri tom i ne slutimo da ljudi oko nas odavno znaju za tajnu, poznaju je bolje nego mi sami, ali iz sažaljenja ili obzira ili ravnodušnosti nećee to da nam kažu ili pokažu.“

O slikama:

The origin of these disturbing images has been attributed to various sources in Magritte’s imagination. Like many of his Surrealist associates, Magritte was fascinated by „Fantomas“, the shadowy hero of the thriller series which first appeared in novel form in 1913, and shortly after in films made by Louis Feuillade. The identity of „Fantomas“ is never revealed; he appears in the films disguised with a cloth or stocking over his head. Another source for the shrouded heads in Magritte’s paintings has been suggested in the memory of his mother’s apparent suicide. In 1912, when Magritte was only thirteen years of age, his mother was found drowned in the river Sambre; when her body was recovered from the river, her nightdress was supposedly wrapped around her head.

Izvor: Gordana Brajović, „Andrić i Milica„, Narodna knjiga, Alfa, Beograd 2004.

Slike: Rene Magrit, „Ljubavnici“, 1928.   |   Citat: Rene Magritte

Napomena: Zahvaljujem se svojoj prijateljici, Ružici Medaković, na preporuci citiranog odlomka iz knjige Gordane Brajović.

Jedna pesma Kristofa Ransmajera

Biti sam pored jednog stenovitog zida
koji se uzdiže sve više i više
i ne obazire se uopšte na život,
biti tu jedini, u jednom preokrenutom,
vertikalno postavljenom kamenom svetu,
koji se ne završava čak ni na nebu,
već probija prekrivač od oblaka
i iscrpljuje se tek negde visoko gore
u nedglednosti, možda u nedostižnom,
to je još u irskim planinama u meni izazivalo nešto
što ni onda nisam umeo da nazovem drugačije nego jezom.

Ova jeza, taj strah
koji mora da se tada, kao i danas,
zapravo odnosio na smrt
uvek me je istom snagom odbijao,
ali i privlačio – mada sam znao
da moram ići dalje, peti se sve više,
slediti svoju rutu u nedogled
i tu granicu dahćući, vičući, pevajući, prevazići
ako želim da u u unutrašnjosti oblaka,
u uskovitnlanoj magli, kiši ili snegu
pronađem onaj mir,
koji se čak mogao pretvoriti u oduševljenje
ako me moja odluka da idem samo dalje!
dalje! dalje kroz gusti veo magle,
vrati ispod sunčanog ili bar vedrog,
prostranog, belog beskraja nazad,
u golu visinu.

Preveo Zlatko Krasni

Slika: Rene Magrit

Naslovne strane magazina „Minotaur“

Magazin „Minotaure“ izlazio je u Parizu između 1933. i 1939. godine gde su objavljivana dela umetnika objedinjenih oko Andre Bretona i nadrealističkog pokreta, tada aktuelnog u francuskoj kulturi. Osnivač magazina bio je Albert Skira, dok su urednici bili Breton i Pierre Mabille.

Magazin je za svaku naslovnu stranu posebno objavljivao dela tadašnjih najpoznatijih umetnika, od Dalija i Pikasa, preko Magrita, Matisa i Ernsta. Takav koncept morao je imati ozbiljnog finansijskog pokrovitelja koga su nadrealisti pronašli u Edvardu Džejmsu, čoveku koga je Magrit jednom prilikom i portretisao.

Treći i četvrti broj, naslovna strana André Derain, 1933.

Sedmi broj, naslovna strana Huan Miro, 1935.

Osmi broj, naslovna strana Salvador Dali, 1936.

Deveti broj, naslovna strana Anri Matis, 1936.

Deseti broj, naslovna strana Rene Magrit, 1937.

Dvanaesti i trinaesti broj, naslovna strana Diego Rivera, 1939.

Izvor slika: The Nonist

Nikita Stanesku: „Elegija osma hiperborejska“

I

Kazala mi je tada, videvši nepomične stvari
moga postojanja:
Želela bih da pobegnemo u Hiperboreju
i da te živog rodim
na snegu, kao srna,
dok trči i riče
kricima dugim, do noćnih zvezda.

Na mraz s nama i na led!
Obnažiću svoje telo
i u vode zaroniću, nebranjene duše,
za granicu svoju uzevši
morsko zverinje.

Okean će rasti, sigurno rasti
sve dok mu molekul svaki
ne bude bio kao oko jelena
ili
još i veći,
kao telo ajkule.

Ja ću roniti takvom uvećanom vodom,
o braunovske predele udarajući,
pokretima kao kod spora, očajna,
ići ću u cik-cak; udarajući
o velike, mračne, hladne molekule,
saborce Herkulove.

Bez mogućnosti davljenja i bez
mogućnosti hoda i letenja –
jedino u cik-cak i cik-cak i cik-cak,
zbliživši se s papratima
preko sudbine spora…

Želim da pobegnemo u Hiperboreju
i da te živog rodim,
u urliku, u trku, smoždena zupcima
modrog svoda,
na ispucalom ledu lednika
rasutih nad modrim nebesima.

II

Ona je najednom svetlost zapalila
kraj svoga kolena, vertikalno,
pod crvenim šeširom
virginalnim

Dobacila je do moga članka knjigu
klinastim pismom napisanu.
Anđeli, ispresovani kao cveće,
tresli su se, smrvljeni, na platformi.

Anđeli pocrneli među slovima,
između stranice odozgo i stranice odozdo,
istanjeni, bez vode u sebi i svežine,
sa strahotnim sečivima…

Da odsečem sebe od pogleda svojih
koji mi, bez volje moje, iznikoše –
kad tugu svoju, kao mušku togu,
kopčom od leda sada zakopčavam.

U Hiperboreju, tamo – ona mi kaza
i, hvatajući jedno drugo za potiljke
desnom rukom, onom kojom se ne leti,
zaronićemo u vodu ispod leda.

Hiperborejo, belo, crno,
zlatosrebro,
otkrovenje, neotkrovenje, tugo
u trku i blejanju.

III

Ona najednom podiže glavu:
ponad nje huje bele lopte
i oblaci se u zelene trake kidaju.

Javlja se sfera s tminama kao planine,
koju ptice, kljunova zarivenih u nju,
teškim lepetom krila okreću.

Svakako, ideal leta ispunjen je ovde.
Možemo videti ogromne rode, zarivene u stenu,
kako se lagano miču. Možemo videti
džinovske orlove, s glavama ukopanim u kamenje,
kako krilima zaglušno tuku i možemo videti
pticu veću od svih ostalih ptica,
s kljunom kao plava osa
oko koje se okreće,
s četri godišnja doba-sfera.
Svakako, ideal leta ispunjen je tu
i zelenkasti oreol predskazuje
ideal većma još ljut.

Preveo sa rumunskog Adam Puslojić

NIKITA STANESKU

Danas možda najistaknutije ime savremenog rumunskog pesništva, Nikita Stanesku debituje u „Tribini“ 1957. godine još kao student. Sarađuje intenzivno u listu „Gazeta literara“ („Književne novine“), gde ubrzo postaje i urednik.

Već od prve Staneskuove pesničke zborke, „Smisao ljubavi“, 1960, jasno je da će sedma decenija imati svoju generaciju pesnika i da će u toj generaciji Nikita Stanesku imati značajnu ulogu. Naredne Staneskuove zbirke, jedna za drugom, sve više će potvrđivati jednu novu objavu pesništva, oslobođenog balasta prošlosti kada je poezija imala podređenu ulogu okazionalnog tumačenja socijalnih zbivanja. To su „Vizija osećanja“, 1964, „Pravo na vreme“, 1965, „11 elegija“, 1966, „Jaje i sfera“, 1976, , „Alfa“, 1976, „Vertikalno crveno“, 1967, itd.. Ovaj pesnik objavio je i adva antologijska pregleda svoje poezije, u velikim tiražima, 1970. i 1975. 1972. Stanesku objavljuje „Knjigu za pročitavanje“, svoje subjektivno viđenje rumunske kulture i književne tradicije. Nikita Stanesku je dobitnik Herderove nagrade za književnost (1975) i trostruki dobitnik nagrade Saveza književnika Rumunije za poeziju. U Engleskoj, Švedskoj, SAD, Čehoslovačkoj, SSSR-u i Italiji objavljene su Staneskuove knjige u prevodu, a u našoj zemlji, pored izbora poezije sa naslovom „Nereči“ („Bagdala“, 1971), čak i dvojezično izdanje knjige „Beograd u pet prijatelja“ („Ugao“, Vršac, 1971). U Temišvaru je objavljeno dvojezično izdanje izbora iz Staneskuovog pesništva (1973) pod naslovom „Dozivanje imena“, sa prevodom na srpskohrvatski i u izboru Adama Puslojića.

Jedno pismo Branka Miljkovića

Rene Magritte

Petar Džadžić, priređivač pesama Branka Miljkovića, u predgovoru Prosvetinog izdanja iz 1965. godine priložio je pismo koje je dobio od pesnika neposredno pred njegovu smrt. U predgovoru su priložene fotokopije dva lista koja sam ja objavila na kraju teksta.

„Navešću ovde sadržaj (i podneću faksimil) jednog od poslednjih, ili tačnije rečeno pretposlednjeg pisma koje mi je Branko uputio iz Zagreba, mesec dana pred smrt: neka to bude izjašnjenje jedinog i pravog svedoka o događajima koji su se bližili raspletu, o petom činu koji je počinjao. Da kažem i to da je njegov odlazak iz Beograda u Zagreb (mogu reći da to znam bolje od drugih) uzrokovan ljubavnim jadom, koji, mislili smo, njegovi prijatelji, ipak će preboleti. Postojala je jedna žena: uvek postoji jedna žena, koju možemo i ne možemo identifikovati, i koja nanosi pesniku poraz, onda kada mu je taj poraz potreban.“ Petar Džadžić

Dragi prijatelju,

ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se više nikad neću oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba moga duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sada moje pesme traže moju glavu. Više nema ko sa njima da me pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored Nje najopasnije misli pretvarale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego što sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik tj. onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednost i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta Žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda makoliko veliki bio. Izgubivši nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih: „Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik.“ Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim, ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.

Želi ti sve najbolje

Branko

Izvor: Branko Miljković, „Pesme“, izbor i predgovor Petar Džadžić, Prosveta, Beograd, 1965.

1

Pismo Branka Miljkovića Petru Džadžiću, prva strana

Pismo Branka Miljkovića Petru Džadžiću, druga strana

Rene Magrit na fotografijama Duejn Majkla

Duane Michals

Duane Michals

Duane Michals

Duane Michals

Duane Michals

Duane Michals

Duane Michals

Duane Michals

Duane Michals

Duane Michals

Duane Michals

Duane Michals

Duane Michals

Duane Michals

Duejn Majkl, američki fotograf, seća se svog prvog susreta sa blegijskim nadrealističkim slikarem, Rene Magritom.

If I indulge myself to memory, I can still feel the knot of excitement that gripped me as I turned the corner into Rue Mimosas, looking for the house of Rene Magritte.

It was August, 1965. I was thirty-three years old and about to meet the man whose profound and witty surrealist paintings had contradicted my assumption about photography.

Artists and poet I admire always seem to be not real. They are like fictional characters who exist only in printed pages or as a painting on walls. Althought some painters are more celebrities than artists, those rare mystical ones are different. Their art appears here and there like gifts left by an unseen Santa Claus. Magritte’s art was a great gift for me.

I had no idea what he looked like and I realized that I might pass him on the street unaware.

When I pushed the buzzer by the name Magritte, I was not totally sure why I was there.
Being older, I understand a little better, I know that there are some few people in our lives who are great givers, not just mentors in the usual sense. They open our lives, give without taking and free us in the process. They do this unbeknownst. They do it by the example of their lives and in the power of their art. The power and integrity of Magritte’s vision had brought me there to thank him.

On the afternoon that I said my last farewells to Rene and Georgette Magritte, I felt a sense of melancholy knowing that something wonderful had come to an end.
A year and a half later, Magritte died. – Duane Michals

Ogledala: Horhe Luis Borhes i Rene Magrit

Nedavno sam naišla na ovaj dokumentarni film i odlučila da je posredstvom njega predstavljanje umetnika, za početak, sasvim dovoljno. Već u prvim minutima filma – delom biografije, delom kritičkog osvrta, delom glorifikacije – naratorka napominje da je Horhe Luis Borhes kao dete imao veliki strah od ogledala jer je mislio da u trenutku ogledanja neće videti svoj lik već tuđi. Dakle, nije rečeno da ga neće prepoznati, već da ga neće videti. Nažalost, strah se obistinio mnogo godina kasnije kada je piščevo, od oca nasleđeno progresivno slepilo, zaposelo i njegove oči.

Piščeve oči bile su ogledalo koje je vremenom gubilo moć refleksije što je doprinelo da on u jednom trenutku, ako ne tuđi, a ono ne uspe da ugleda sopstveni lik. Takođe, slepilo ga je uverilo da su oči, baš kao i naziv jedne slike Rene Magrita – lažno ogledalo. Ovi zaključci vratili su me dvema temama. Prvoj: belgijskom slikaru Rene Magritu i njegovim opsesivnim ispitivanjem mogućnosti spoznaje stvarnosti a zatim i mitološkom predlošku koji svaki veliki umetnik ima implementiranog u sopstvenu sudbinu.

Ako je impresionizam termin koji se prvenstveno odnosi na slikarstvo, a veštački je transponovan na određene artefakte književnosti, tako bismo mogli, svesni uslovnosti svake kategorizacije i termina u oblasti umetnosti, da slikarstvu Rene Magrita, za trenutak, dodelimo poziciju među umetnicima magijskog realizma (pojam koji se uglavnom vezuje za latino-američku književnost druge polovina 20. veka). Magrit nije nekoherentan, njegov „narativni tok“ je diskurzivan, njegove slike su čulno opipljive i konkretne ali su „rešenja“ (da, slike su nalik rebusima, zagonetkama, ukrštenim rečima) krajnje začudna i, često, bizarna.

Ne govorim da je to slučaj sa Borhesovom esejističkom fikcijom, za koju smatram da je nisam na najbolji način razumela, u stvari – mislim da je nisam razumela uopšte. No, element razumevanja dela nema veze sa estetskom komponentom čiji je magnet daleko prilvačniji i koji često u potpunosti svojom snagom prevazuđe momenat razumevanja kao racionalnog raščlanjenja delova kompozicije kako bi se razumela celina. Ali, vratimo se Magritu i otkrijmo zašto me je Borhesovo slepilo, kao i motiv ogledala podsetio na dve slike Rene Magrita.

René Magritte - The False Mirror, 1935.

René Magritte – The False Mirror, 1935.

René Magritte - Not To Be Reproduced (Portrait of Edward James), 1937.

René Magritte – Not To Be Reproduced (Portrait of Edward James), 1937.

Umetnici u fokusu bili su savremenici – Magrit je rođen 1898, a Borhes, baš kad i Nabokov, 1899. godine. Prvu sliku, False Mirror, Magrit stvara 1935. godine. Tridesetih godina u Buenos Airesu, svom rodnom gradu, Borhes piše i aktivno učestvuje u literarnom životu Argentine. Sliku Lažno ogledalo, na kojoj je prikazano veliko oko, a u čijem središtu su oblaci, prvi put sam videla, ne slučajno, na stranicama srednjoškolske knjige za filozofiju koje su se odnosile na britanske empiriste. Može li se čulima spoznati svet, kakva je razlika i relacija pri gnoseološkim procesima između čula, razuma i uma? Sva ta pitanja nekako su mi se kasnije nametala, bez očekivanja konkretnog i konačnog odgovora, i kada bih se susretala sa Magritovom i Borhesovom umetnošću. Oko, ispostavlja se, jeste, ne lažno, već potpuno neadekvatno ogledalo koje, u Borhesovom slučaju, vraća na temu prokletstva umetnika koji nosi breme svojevrsnog mitskog obrasca. Betoven je bio kompozitor i, istovremeno, potpuno gluv. Borhes, pisac i, istovremeno, slep. Dakle, oko je u slučaju argentinskog pisca svakako bilo lažno ogledalo ali, istovremeno, neophodno. On je, kao i mnogi pisci uostalom, prevashodno bio čitalac. Ogromno čitalačko iskustvo bilo je odlučujući faktor za njegovu umetnost.

Drugu Magritovu sliku, onu koja sa leđa prikazuje Edvarda Džejmsa, britanskog pesnika i pokrovitelja nadrealista, koji u ogledalu ne vidi svoj lik, već svoja leđa, možemo uporediti sa strahom mladog Borhesa da neće ugledati svoj lik u ogledalu. Prema Magritu, koji samom slikom referira na Poovo delo Avanture Gordona Pima (uočiti naslov knjige pored ogledala), pojedinac neće ugledati tuđi lik u ogledalu već, zapravo, neće ugledati svoj. Ogledalo, još jedno oko, ispostaviće se kao instrument spoznaje sopstvene facijalne fizionomije izneveriće i još jednom dokazati da je istina iz ili iza ogledala diskutabilna svar. Ne zato što je istina o sebi ili svetu, očekivana posredstvom njega, mogućnost za relativizaciju, već zato što je istina ovde uvučena u jedan specifičan kontekst – kontekst umetnosti. Samo ogledalo, pojedinac koji se ogleda u njemu, jeste metafora umetnosti i fikcije. To je relacija koju sam želela da uspostavim između ova dva umetnika ne pružajući konkretno rešenje. Analogija je moja, kurziv je moj, da citiram Ninu Berberovu. Ono podvučeno, uočeno kao mogućnost za poređenje je isključivo moja maštarija koja u kritici, tom najlažnijem ogledalu, nalik venecijanskim opsenama Hofmana, najbeskrupuloznije zavodi.

Jorge Luis Borges in 1921 at age 22

Jorge Luis Borges in 1921.

René Magritte, 1914. (at the age of 16)

René Magritte in 1914.

Rene Magrit i Žoržet Berže

Ljubav belgijskog slikara Rene Magrita i njegove supruge Žoržet na osnovu ovih fotografija čini se drugačijom u odnosu na motiv koji je slikar često ponavljao na svojim platnima: par koji se ljubi ima belim velom prekrivena lica. Otudjenje, nemogućnost konačne spoznaje drugog, usled nemogućnosti spoznaje sebe, ironična distanca u odnosu na shvatanje „romantične ljubavi“, nešto „daleko u nama“ koje se opire potpunoj predaji drugome – sve to mogu biti interpretacije čuvene Magritove slike Les amants, ali, naravno, ne i jedine, prihvatljive i dovoljno ubedljive.

Slikar se možda, baš kao i junak Čehovljeve pripovetke, „samo šalio“Ljubavna priča Žoržet i Rene Magrita ekvivalentna je odnosu Salvadora i Gale Dali, ali sa manje dramatike i medijske pompe. Naredne fotografije, kao i odlomak koji opisuje kako se par upoznao, jedna su strana ogledala. Druga strana, kada se isto izvrne, jeste Magritovo zagonetno, bizarno i neobjašnjivo zbunjujuće slikarstvo. Kamingsova pesma o sećanju i poljupcu, nastala u približno isto vreme kada i pomenuta slika, na sebi svojstven način, miri strane ogledala: onu koja odražava stvarnost i onu koja odražava umetnost.

At the age of 15, Magritte met Georgette Berger, the girl who would be his future wife, model and creative muse. Here’s an account of the meeting from Marcel Paquet: „The monotony of everyday life in Charleroi was interrupted not only by the pleasures of the cinema but also by the annual fair, which took place at the Place du Manege opposite the Musee des Beaux-Arts, in direct proximity to the Palais des Beaux-Arts, home of one of Magritte’s most famous frescoes, The Ignorant Fairy. The fair of 1913 was to confer a lustre upon his life for ever more. A merry-go-round salon stood between the stalls and various amusements, a fairground institution which is no longer to be found. After a turn on the wooden horses, the boys and girls would walk around hand in hand, to the strains of a Limonaire organ. This merry-go-round was among those places where boys and girls met to embark upon their first flirtations. Magritte, who was fifteen that year, invited a little girl not yet even thirteen to a round: Georgette. Her father was a butcher in Marcinelle. Love was clearly already in the air at their first rendezvous: while life was to separate the two of them for some time, they would find each other again in the end, thereafter never to be parted.“ […] In 1920 he met Georgette Berger again after she moved to Brussels with her sister. Georgette worked at Maison de la Culture, also as a wallpaper artist, and they rekindled their interest in each other. She became his only model and muse. *

up into the silence the green
silence with a white earth in it

you will(kiss me)go

out into the morning the young
morning with a warm world in it

(kiss me)you will go

on into the sunlight the fine
sunlight with a firm day in it

you will go(kiss me

down into your memory and
a memory and memory

i)kiss me,(will go)

– E.E. Cummings