Putnik Ruso

Tema ovog eseja biće Rusoovo delo Sanjarije usamljenog šetača. Zbirka eseja, dnevnički zapis, nastavak Ispovesti? Sanjarije provociraju svojom žanrovskom nedefinisanošću.

Rusoova dela obeležila su misao i književnost 18. veka. Ona su inspirisala na političkom, etičkom, filozofskom, pedagoškom i književnom planu. Ruso političke inicijatore francuske revolucije inspiriše Društvenim ugovorom, Nova Eloiza njegov je odgovor na Ričardsonove epistolarne romane i paradigma je sentimentalnog romana, Ispovesti su piščev književni autoportret, a Sanjarije svedočanstvo o obožavanju prirode, samoće, tišine i izolacije.

Ruso insistira na povratku prirodi, na predcivilizacijsku spontanost i neiskvarenost. On doprinosi popularizaciji obrazovnog putovanja – sam je prepešačio Alpe. On ne obraća pažnju na spomenike i artefakte civilizacije, kao većina tadašnjih putnika, koliko na pejzaž kojim je okružen, uzvišenu sliku prirode Alpa. Njegove junakinje paradigme su junakinja sentimentalnih romana koje će poslužiti kao uzor za mnoge druge junakinje – madam de Turvel Šoderloa de Lakloa (Opasne veze), Stendalovu gospođu Renal (Crveno i crno), Floberovu gospođu Arnu (Sentimentalno vaspitanje), Tatjanu Larinu Alesandra Puškina (Onjegin).

Od Montenja i Paskala, pa do Rusoa, francusku književnost odlikovala su dela koja bismo mogli nazvati autobiografske apologije. One podrazumevaju, ne iznošenje činjeničnih detalja o sopstvenom životu, već samoposmatranje kroz romansiranu ili poetsku prizmu. Ruso je mizantrop koji voli ljude kroz ideal koji je sam stvorio o njima, ideal koji je neostvariv, stoga, iznevereni pojedinac povlači se u izolaciju. Bežeći od ljudi, on sklonište pronalazi u prirodi. Ruso nije panteista, on sebe ne izjednačava, poput Vordsvorta, sa najmanjom vlati trave oko sebe, niti pojmi sebe kao sićušni deo veće celine. Prirodno okruženje za njega je sklonište od civilizacijske buke i iskvarenosti.

Uzor svih kasnijih buntovnika kroz istoriju Ruso je pristalica ideje da je čovek rođen dobar ali da naknadno biva iskvaren civilizacijom i socijalnim prilikama kojima je izložen. Čovek se rađa dobar, ali je to poslednji put kada biva takav, smatra Ruso. Markiz de Sad svojim razmišljanjima i idejama parodira Rusoa. Njegova Julija parodičan je odgovor na Rusoovo istoimeno delo. U Francuskoj 18. veka dva potpuno suprotstavljena vida prirode i čoveka zastupaju markiz de Sad i Žan-Žak Ruso. Taj polaritet ujedno je i odlika složenosti veka čije je ishodište bila revolucija iz 1789. Čini nam se, s obzirom na njene rezultate, da je Donasjen Alfons Fransoa bolje razumeo određene konstante ljudske prirode.

Osamnaesti vek, „vek slobode“, naopako je usmerio svoje ideale, preokrenuvši ih u noćnu moru, nalik onoj na slici Hajnriha Fislija. Sloboda je nedostižna i iluzija koja se najlakše da osvojiti na barikadama. Šta je sa slobodom od prirode kojom smo uslovljeni i koja poriče tako cinično našu slobodnu volju? Iracionalno, sadizam, košmari, perverzije pojavljuju se kao teme 18. veka, u gotskim romanima, u knjigama markiza de Sada, na slikama Fislija, Blejka i Goje.

Liberteni dominiraju francuskim književnim i društvenim životom krajem 18. veka. Vikont de Valmon, junak romana Opasne veze, najpoznatiji je liberten književnosti toga doba, neodoljivi beskrupulozni zavodnik. Markiz de Sad neke od svojih najpoznatijih romana piše u istoj dekadi kada i Vordsvort neke od pesama koje će se naći u Lirskim baladama. To je samo jedan u nizu primera dvostrukih tokova i tendencija doba. Ruso svojim delom i idejama čini samo jednu stranu Meseca toga doba. Ne treba zaboraviti: francuska revolucija počela je u književnim salonima.

Francusko plemstvo slika je dekadencije i onoga što po Rusou, direktnom inspiratoru revolucije, stoji nasuprot prirodnom. Sadova dela i pojedini Fislijevi crteži svedoče o temama koje se odnose na perverznu seksualnost i uživanje u svireposti. Doba prosvećenosti obiluje elementima koji nemaju nimalo veze sa prosvećenošću. Kasno Gojino slikarstvo svedoči o tome, sa sve slikom Saturna koji proždire svoje dete, prizor koji je oslikao za trpezariju. Portrete plemstva smenili su prikazi užasa rata, ličnih nesreća i frustracija. Idealizacija antike smenjena je naglašavanjem epizoda nasilja i destrukcije.

Tokom 18. veka neoklasicistička umetnost stvara se uporedo sa protoromantičarskom. Subjektivna intima umetnika biva razotkrivena – nalazimo da je bila ogoljeno sirova, košmarna, puna sujeverja, straha, seksualnih fantazija, iracionalnog. Goja, Blejk, Fisli i David su slikari u čijem se stvaralaštvu uočavaju paradoksalni elementi. Uživanje u svireposti kroz poniženje tela predstavlja uživanje u poniženju duha u veku koji je, konačno, raskinuo okove sujeverja i dogmatičnih učenja crkve. Raskidanju tih okova najviše je doprineo razvoj nauke. Čovek 18. veka, nag poput Blejkovog Albiona, emaniro je iz sebe svetlost, ona mu je bila inherentna. Ali, kao i svaka svetlost, tako je i ova podrazumevala senku.

Favorizacija nasilja jeste filozofska provokacija 18. veka. Rusoovo gađenje nad civilizacijom i iskvarenim čovekom podstaknuto je „defoovskim“ tipom ljudi kojim njegovo doba obiluje. Danijel Defo uvodi u književnost nov tip junaka. Mol Flanders i Robinzon Kruso simbolizuju rađanje modernog kapitalizma, sebičnost, samodovoljnost, otuđenje, naglašenu samovolju i sebičnu individualnost. Ti ljudi nisu, važno je napomenuti, bili deo plemstva već buržoazije. Ruso predviđa ekspanziju takvih karakternih osobina usled civilizacijskog konteksta koji preovlađuje dobom i, stoga, on na ličnom (intelektualnom) planu sprovodi ideju promene: povratak prirodi, jednostavnosti, neiskvarenosti, detinjstvu. Beg iz grada, beg od kapitala.

Ruso prvi otvara važno društveno poglavlje koje je aktuelno i do naših dana: napuštanje grada. Povratak prirodi je novi oblik pobune. Njegov junak je posvećen hodanju, on je pre onaj koji hoda nego onaj koji putuje. On dok hoda nema cilj. Takav oblik kretanja uslovljava takav obilik misli čijoj artikulaciji najviše odgovara književna forma koju pisac, na kraju, i koristi: esej.

Sanjarijama Ruso nastavlja sa potragom za odgovorom na ključno pitanje – ko sam ja? Za Rusoa slika prirode je polazište za razmišljanja, ne o samoj prirodi i njenim pojavama, već o sebi. Naš junak je pravi protoromantičarski heroj, egocentrik koga priroda uvek vraća njemu samom.

Rusoova razmišljanja i asocijacije nisu neposredno preneti na papir, tokom njegovih šetnji. One su, kao i u slučaju pejzažnog slikarstva, nastajale u radnoj sobi, one su naknadno uobličena kontemplacija. Neposrednost i spontanost bitna su odlika doživljaja prirode, ali ne i pisanja o njoj. Ruso se kroz šetnje prepušta pasivnosti koja je za njegove savremenike bila bespredmetna delatnost. Ruso dozvoljava mašti da se raspline i mislima koje su bez čvrstog uporišta da se zagube u mišljenju. U trenutku sanjarenja, hodač je i pasivni posmatrač. U trenutku artikulacije svojih sanjarija, njegov duh biva aktivan. Ima, stoga, razlike između sanjarija u prirodi i priča o sanjarijama.

Za putnika i lutalicu kakav je bio Ruso kretanje je posledica unutrašnjeg nemira. Sve što je van njegovog bića, van sfere subjektivnog, nije mu bitno ukoliko nije podsticaj za razmišljanje o sebi. Tu dolazimo do razlika između Rusoovog i Vordsvortovog poimanja prirode koji su mnogi skloni da uporede. Obojica joj se vraćaju obožavajući izolaciju koju im ona omogućava. Rusoa priroda podstiče da se još jednom vrati sebi dok Vordsvorta priroda podstiče, ne da razmišlja o sebi, već da nju problematizuje, njenu sliku podjednako koliko i njen unutrašnji zakon i sistem delovaja. Vordsvort sebe doživljava kao nerazdvojivi deo čitavog sistema prirode (koji je sveobuhvatniji pojam od onog koji se isključivo odnosi na pejzaž), kao fragment veće celine kojom hoda i koju posmatra. On sebe poima u zajedništvu sa Prirodom, kao njen neodvojivi deo, dok, prema Rusou, priroda bez njega ne postoji, on se nameće kao superiorniji jer kao subjekt-posmatrač on prirodu svojom kreativnom kontemplacijom, svojim stvaralačkim posmatranjem, oduhovljuje.

Nikada nisam toliko mislio, toliko postojao, toliko bio svoj, ako tako smem da kažem, kao dok sam putovao sam i pešice. Hodanje na neki način podstiče i oživljava ideje: gotovo da ne mogu ni da mislim kada stojim u mestu; potrebno je da moje telo bude u pokretu da bi pokrenulo moj duh. Pogled na polja, prijatni prizori koji se ređaju jedan za drugim, čist vazduh, dobar apetit, zdravlje koje stičem hodajući, sloboda ptice, udaljenost od svega što me čini zavisnim, od svega što me podseća na moj položaj, sve to oslobađa moju dušu, daje veću smelost mojim mislima, baca me na neki drugi način u ogromni svet bića koja mogu da spajam, da biram, da prisvajam po sopstvenom nahođenju i bez straha. Gospodarim čitavom prirodom; lutajući od predmeta do predmeta, moje se srce spaja, poistovećuje se onima koji mu se dopadaju, okružuju se dražesnim slikama, opija prijatnim osećanjima.

Talasanje vode koja pokreće čamac motiv je koji se javlja na više mesta u književnosti romantizma. Šum i kretanje podsticajni su za razmišljanje junaka koji leži u čamcu na sredini jezera i obamrlih čula prepušta se talasanju vode, poetskoj slici u funkciji deskripcije njegovih misli. To je scena koja se javlja kod Rusoa, u Vordsvortovom Preludiju, u Frankenštajnu Meri Šeli. Treba se setiti i Tatjane Larine dok čita Rusoovu Novu Eloizu u filmu Marte Fajns. Ona je tokom sunčanog dana u čamcu. No, pažnju joj, toga puta, odvlače Onjegin i Lenski koji bacaju kamenčiće u vodu na obližnjem doku. Ruso je pisao:

Iskrao bih se dok smo još bili za stolom, uskakao u čamac, odvezao se, kada je voda bila mirna, do sredine jezera i tu, ispružen koliko sam dug, očiju uprtih u nebo, puštao da me voda lagano nosi i zanosi, katkad i više časova, udubljen u hiljadu nerazgovetnih ali čarobnih sanjarija, bez ikakvog određenog ili postojanog predmeta, ali za mene neuporedivo privlačnijih od svega što ljudi nazivaju zadovoljstvima života. Uživao bih u tome da plovim duž zelenih obala ostrva čija su me prozirna voda i sveža senovitost često mamile na kupanje. Ali najčešće bih otplovio od velikog do malog ostrva, gde bih se iskrcao i provodio podne katkad u već utvrđenim šetnjama.

Sličan doživljaj čitamo i u romanu Frankenštajn. Evo citata koji bi bio podudaran:

Često bih kada bi ostali članovi porodice otišli na spavanje uzimao čamac i provodio na vodi mnogo časova. Ponekad me je, kad bih razapeo jedra, nosio vetar; a ponekad sam, doveslavši do sredine jezera, puštao čamac da plovi kako hoće i predavao se svojim tužnim razmišljanjima.

Ruso predstavlja paradoksalnost romantičarskih heroja: on se distancira od društva, istovremeno žaleći zbog nemogućnosti da se uklopi u širu društvenu zajednicu. Celokupna Rusoova „Prva šetnja“ zapravo je lament, žaljenje zbog prezrenosti i odbačenosti od strane drugih ljudi.

Najzad sam, eto, sam na zemlji. Nemam više ni brata, ni bližnjega, ni prijatelja – nikoga, osim sebe. Najdruželjubiviji i najblagodarniji među ljudima bio je jednodušno prognan iz njihovog društva. U svojoj savršenoj mržnji oni su tražili muke koje bi bile najokrutnije za moju osetljivu dušu i grubo su prekinuli sve spone koje su me za njih vezivale. A ja sam ljude mogao da volim uprkos njima. Od moje ljubavi mogli su da pobegnu samo prestajući da budu ljudi. Najzad su za mene samo stranci, neznanci – ništavni, jer su sami tako hteli. Ali odvojen od ljudi i od svega, šta sam zapravo? Preostaje mi još to da ispitam.

Ruso, tako, ispisuje apologiju i lament svakog budućeg Putnika doba romantizma.

Iskustvo mi je pokazalo da je izvor istinske sreće u nama samima i da ljudi ne mogu da učine nesrećnim onoga ko odista želi da bude srećan. Ushićenja, zanose koje sam ponekad osećao šetajući sam, dugovao sam, dakle, svojim progoniteljima, da njih nije bilo, nikada ne bih otkrio ni upoznao blaga koja nosim u sebi.

Citati:

Žan-Žak Ruso, Sanjarije usamljenog šetača, prevela Mira Vuković, Kultura, Beograd, 1984.

Meri Šeli, Frankenštajn, prevela Maja Pantić, Čarobna knjiga, Beograd, 2004.

Slike: Žorž-Frederik Mejer, Žan-Žak Ruso sa buketom, 1778; Moris Kventin de la Tur, Portret Žan-Žak Rusoa, 1753; Kaspar David Fridrih, Pejzaž, 1820.

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.