i, tužan, ja lutam posle čarobnog sna..

Bar imam nešto zajedničko sa Rilkeom. I on je voleo Karpača, a i njegov Malte se spremao da napiše jednu studiju o Venecijancu, tako je bar on tvrdio, ali zna se da melanholici imaju sklonost ka obećanjima. Marsel Prust je pisao o Karpaču, kao i Henri Džejms. Sve zaljubljenici u Serenisimu, slikarevu voljenu Republiku. Monografija o njemu preda mnom je na stolu, donela sam ju iz Venecije, i ona je moje materijalizovano sećanje na čaroban san. Listajući ju, ja kao da (p)lutam posle buđenja, tužna na način nostalgičnog osećanja da mi nešto pripada a ja ne mogu biti više sa tim.

Toliko toga bi u moju zamišljenu studiju, podstaknutu nedavnim povratkom iz Italije, moglo da stane. No, čini mi se, izostala bi, uprkos naporima, rečima obuhvaćena i transformisana bajkovita atmosfera, materijalno ovaploćenje magijskog poimanja sveta u renesansi, osećanje koje kao da je zauvek iza nas, izgubljeno u tmini vremena. Jer, Karpačove slike to sadrže, prizor koji nema imena, kome ne možemo ni lako dati jezički oblik, jer smo izgubili čulnu i duhovnu vezu sa svetom čiji je on bio deo.

Dovoljno je pogledati njegove boje, pejsaže prožete povetarcem i vreme kao pred sitnu kišu. Ljupkost i melanholija. Iza aktera scene, uvek naglašene odeće, slojevitih nabora orijentalnih tkanina i trurbana, do kojih su papagaji i druge egzotične ptice, vidi se bajkovita, nestvarna arhitektura, koja nas uvek vraća vezi Venecije i Vizantije, nje koja je i posle svog nestanka živela kao prostor dekora, onirična, lebdeća i privlačna u svesti Evropljana i njihove umetosti.

Lišće, i drugi biljni svet, Vitore Karpačo slikao je sa neverovatnom preciznošću. Kao da se vije na povetarcu u tiho septembarsko popodne, kad san dolazi sam posle posmatranja krošnje u malom vrtu. Arhitektura, odeća, životinje, predeli, biljke – to je ono što ga odlikuje, uprkos vizuelnoj naraciji određene hagiografije. Nikada ciklus o Svetoj Ursuli ili Bogorodici nije nužno o njoj: on to može biti ali, posmatrač, ni ne znajući priču i kontekst, ostaje zaveden detaljima, kao što su nameštaj i predmeti u sobi Svete Ursule ili Svetog Avgustina. I to je ono specifično za Karpača: detalj, deo, fragment okupira našu pažnju i zadržava ju, više nego celina.

Karpačove boje. Bilo ptica ili orijentalnih tkanina, ili mermernih ornamenata na kaleidoskopskoj arhitekturi stilova, kultura. Pomenuti predmeti: saksije, voće na kaminu, globusi i drugi predmeti u sobi jednog hrišćanskog sveca koji je prikazan kao humanista, sa pudlicom u sobi pred sobom. Ili isti ti predmeti, saksije, tkanine i lusteri u sobi Svete Ursule. Renesansni enterijer, sveden i otmen, bogatih tekstura, zagasitih boja je pred nama.

Karpačove slike oduvek su imale moć da me obuzmu, prelazila bih u stanje pasivnog sanjarenja, nemoćna da verbalno artikulišem utisak kada bih ih posmatrala u nekoj od knjiga, kad god sam nailazila na njih listajući neku od istorija umetnosti. Recimo, na sredini slike je Vitez, u pozi očekivanoj za pripadnika viteškog reda. Lice mladog muškarca odlikuje plemenitost. Iza njega je grad za koji mnogi pretpostavljaju da je Raguza, današnji Dubrovnik. I ja bih se onda setila dubrovačkih junaka Hazarskog rečnika..

Toliko raznolikog bilja, svako je detaljno prikazano, i kada se u pojedinačnu grančicu zagledate, njoj dato je dostojanstvo kao da je jedina na slici. Zatim, psi, arhitektura i odeća. Mnoštvo životinja – jeleni, zečevi, ptice – Karpačova dela čine ljupkim. Kao da je u pitanju neka čarolija koja je zaustavila vihor ranog septembarskog vetra i sliku učinila večnom sadašnjošću. Vitez nikada neće izvući svoj mač iz korica, a soko i čaplja neće saznati ko će iz borbe izaći kao pobednik. Ali položaj njihovih tela, kada se posmatraju kao celina, čini se kružnog oblika, baš nalik Fortuninom točku. Potreban je prstohvat soli nad životom – malo sreće. Fortuna je, stoga, naklonjena Vitezu.

Ako slika deluje kao san, ako je sve zaustavljeno, ako je anticipacija večna, onda može biti da su sve Karpačove slike jedna slika, idealizovana slika rajskog predela, a šta bi rajski predeo mogao biti do slika detinjstva, mesta u kome je neko odrastao, dakle, dom. Slično kao u romanu Orhana Pamuka Bela tvrđava. Tom romanu, prema mom osećaju za analogije, najbolje odgovara atmosfera Karpačovih slika. Ne znam da li je to bila intencija pisca. Čitanju je dozvoljeno da bude kreativno i kapriciozno.

Stih: Stefan Malarme, Obnavljanje, preveo Kolja Mićević