MOJA POEZIJA
Sa velikim nepoverenjem gledam na svoja pesnička ostvarenja. Sa velikim nepoverenjem ta dela slušam. Nisam mogao da shvatim da poezija postoji mada je ubijen čovek. Ubijen je onaj koji je dozvao u život poeziju, ugovoreni jezik koji treba da izražava ono što se ne da izraziti. Pravi pokretač, uzrok moga stvaranja bila je mržnja prema poeziji. Bunio sam se zbog toga što je preživela, što postoji i nakon „kraja sveta“. Ravnodušna. Božanstvena. Neprikosnovena u svojim zakonima, propisima, poetikama. Podozrivo gledam na ta ostvarenja. Sastavio sam ih iz preostataka reči koje su pretrajale, iz nezanimljivih slika, iz velikog smetlišta, iz velikog groblja.
Izgledalo mi je da sam prvi čovek koji je rekao: „dobar dan“, „voda“, „sunce izlazi“. Stvarao sam poeziju za preplašene i oslepljene. Učili smo da govorimo iz početka. Oni i ja.
Samo čovek očajan ili nihilista može opisivati pomoću biranih slika „lepotu“ dok pred našim očima umire istina.
Samo čovek očajan ili rezigniran opisuje cvetove višnje, pun mesec, paune u vrtu; silazi još jednom u hladni pakao estetike.
Ja sam vikao ili ćutao ne misleći o estetici.
Takav je izvor moje poezije i poetike.
Krik se ne mora učiti. A ćutanje dolazi posle krika kao smrt posle jurnjave života.
MOŽE SE
Pamtim da su ranije
pesnici pisali „poeziju“
mogu se još pisati pesme
mnogo mnogo godina
a mogu se takođe raditi
mnoge druge stvari
U ŽURBI
Čitao je knjigu
bila je nedelja popodne
u malo poznatom gradu
u centralnoj Evropi
na drugoj polukugli
sada mračnoj
dvoje ljudi čekalo je
smrtnu presudu
negde daleko tutnjao je voz
u sobi je bilo vidno
moglo je da bude trinaest časova
osetio je
da mora da odluči
da mora nešto da učini
odmah
jer čekao je već dvadeset godina
znao je da mora da izabere
da je to poslednji trenutak
hteo je da se pokrene
ali nije mogao da se seti
o čemu se radi
zaboravljao je sve dublje
drugi ljudi su se kretali živo pored njega
rađali se i umirali u žurbi
ZA SRCE
Video sam
specijalistu kuvara
zavukao bi ruku
u njušku
i kroz dušnik
ugurao je u unutrašnjost
ovce
i tamo živo
hvatao srce
stiskao prste
na srcu
čupao srce
jednim trzajem
da
to je bio specijalista
SMEH
Kavez je bio tako dugo zatvoren
da se u njemu izlegla ptica
ptica je tako dugo ćutala
da se kavez otvorio
rđajući u tišini
tišina je tako dugo trajala
da se iza crnih šipki
razlegao smeh
USPOMENA
Ona spava pored njega
sve slabija
sve starija
bez oslonca u sebi
bez oslonca spolja
otkrivena cela
puna ožiljaka od uživanja
puna ožiljaka od rana
od ljubavi od dece
Gledajući je
on se seća detinjstva:
suseda što je hvatao pacove
u železnu klopku
dolazio je
s čeličnim šiljkom
i probijao pacove
ubod po ubod
pri izlazećem suncu
Preveo sa poljskog Petar Vujučić
TADEUŠ RUŽEVIČ
nema poezije
u 22 časa
1. marta 1961. godine
Rođen je 1921. u Radomsku, Poljska. Studirao je istoriju umetnosti na univerzitetu u Krakovu. Pisao je pripovetke i drame. Najpoznatije zbirke pesama su mu: Nemir, 1947; Crvena rukavica, 1948; Pet poema, 1950; Vreme koje ide, 1951; Pesme i slike, 1952; Ravnica, 1954. Prevođen je na sve velike svetske jezike i smatra se najmlađim poljskim klasikom. Posle duže pauze objavio je knjigu pesama Traumatska priča, 1979. Kod nas mu je Nolit objavio izabranu poeziju pod naslovom Nemir, u prevodu Petra Vujičića, 1970. godine.
Izvor: Časopis Gradac, mart-juni 1981, temat „Svetska poezija danas“, priredio Raša Livada
Slika: Miguel Laino
A . A . A 