BELEŠKA O INDIVIDUALIZMU
Termini individua i individualnost izvedeni su iz latinskog individuus, što znači nepodeljen ili nedeljiv. U engleski su stigli preko srednjevekovnog francuskog i po svoj prilici su najpre korišćeni u ranom XVII veku. Oksfordski rečnik engleskog jezika pod odrednicom individualno, koje definiše kao „ono što je svojstveno pojedinačnom ljudskom biću“, citira Frensisa Bejkona: „A kad se tiče ponašanja učenog čoveka, to je lična i individualna stvar.“ (1)
Prva važna rasprava o pojmovima koje podrazumevaju termini individua i individualnost pojavljuje se u još uvek klasičnoj studiji Jakoba Burkharta Die Kultur der Renaissance in Italien (Kultura renesanse u Italiji, 1860). (2) U žiži drugih šest delova te knjige, pod naslovom Razvoj individue, nalazi se suprotnost između pripadnika ranijih društava, s jedne strane, i do tada nepoznatog cvetanja „slobodne ličnosti“ u renesansnoj Italiji, naročito u Firenci. Pre renesanse, smatra Burkhart, čovek je „sebe samog spoznavao samo kao rasu, narod, stranku, korporaciju, porodicu ili u bilo kojem drugom obliku općenosti.“ (3) Upravo se u Italiji desilo da se ta koprena raspršila i probudilo se objektivno promatranje i postupanje sa državom, kao i uopće sa svima stvarima ovoga svijeta. Uz to se podiže punom snagom subjektivno – čovjek postaje duhovni individuum i spoznaje se sam kao takav. (4) Argumenti kojima Burkhart ovde podupire svoje tvrdnje svakako su podložni primedbama u svetlu potonjih istraživanja, ali je njegova teorija, u kontekstu knjige kao celine, obilno potkrepljena. On iznosi da su u Italiji i despotske države i republike podsticale ličnu želju za izvrsnošću u širokom rasponu estetskih i naučnih oblasti, te da su isto tako pothranjivale i novo pridavanje važnosti vrednostima privatnog života. Leon Batisata Alberti je, na primer, bio veliki arhitekta, muzičar, matematičar i pronalazač; pisao je romane i pesme na latinskom – da ne pominjemo posmrtni govor njegovom psu – a napisao je i Tratto del governo della famiglia. Mnogi drugi – Dante, Petrarka, Pjetro Aretino, Leonardo da Vinči – podjednako su težili ka slavi samoobrazovanja da bi dostigli univerzalnost čoveka vičnog svim umetnostima i naukama. (5) Svi oni su, naravno, bili aristokratskog porekla; ali malo je društava, ako ih uopšte ima, koja su stvorila tako mnogo ljudi ostvarenih u svom uverenju da je samousavršavanje vrhunski ljudski cilj, i to sa uspehom i u tako velikoj meri.
To doba se takođe odlikovalo i snažnim satiričnim sklonostima, komikom i skandaloznim podsmehom. Pisci poput Pulčija, Bojarda i, posebno, Pjetra Aretina bili su nesumnjivo zadobili ličnu slobodu da kažu sve što su želeli, ma koliko to bilo uvredljivo i negativno. (6) Ta ista individualistička tendencija može se videti i na velikim slikama tog doba, kao i u povećanom divljenju velikim ljudima iz prošlosti i sadašnjosti, što potvrđuje novo renesansno divljenje grobovima Vergilija i Dantea. (7) Moderni izraz „renesansni čovek“, koji je postao ironični kliše, zapravo slavi osnovnu promenu smera zapadne civilizacije.
FAUST, DON KIHOT I DON ŽUAN: TRI SLIČNA INDIVIDUALCA
Faust, Don Kihot i Don Žuan su očigledno veoma različiti likovi; ali oni otelovljuju prvu definiciju individualzma iz Oksfordskog rečnika: ka sebi usmereno osećanje ili ponašanje kao načelo, slobodna i nezavisna delatnost ili misao pojedinca; egoizam. Sva trojica imaju prekomereno izražen ego; ono što njih trojica odlučuju da urade niko drugi nije učinio: to u potpunosti predstavlja njihov sopstveni izbor; i oni u tom izboru istrajavaju po svaku cenu – u slučajevima Fausta i Don Žuana ne samo po cenu života, već i večnog prokletstva. Barem dvojica od njih, Don Kihot i Don Žuan, tragaju i za ličnom slavom ili veličinom; nijedan od njih se uopšte ne osvrće na „rasu, narod, stranku, porodicu i korporaciju“, da se izrazimo Burkhartovim rečima. Bilo je, razume se, i ranije ljudi sa dominantnim egom; Sokrat, ili Julije Cezar, na primer. Sva trojica naših protagonista su, međutim, neverovatno podređeni jednoj misli: sve svoje psihološke moći usmeravaju ka jednoj osnovnoj stvari koja ih zaokuplja, bilo da je to magija, bilo da je viteštvo, bilo ljubavno varanje; sva trojica su ideološki monomanijaci.
Razume se da Don Kihot nije tako ravnodušan prema drugima kao Faust, niti je čudovišno grabljiv kao Don Žuan. Ali sva trojica zauzimaju stav ego contra mundum. Štaviše, oni žive svoje živote tako što ih ne dotiču normativni posrednici između njih samih i egzistencijalnih, društvenih i intelektualnih realnosti oko njih, oni ih gotovo i ne primećuju.
Pogledajmo njihove izbore načina života. Od značaja je što su sva trojica, po sopstvenoj slobodnoj želji, putnici. Pretthodne tradicije su napuštanje doma predstavljale kao kaznu. Aristotel je u Politici pisao da čovek „koji nije sposoban da živi u društvu, ili koji usled samodovoljnosti nema potrebu za tim, mora biti ili životinja ili bog.“ (8) Među Grcima i Jevrejima, izgnanstvo iz društvene grupe smatrano je ličnom propašću. To je prokletstvo za Kaina, koji je „potukač i bjegunac“, čija je „krivica… velika“ da mu se „ne može oprostiti.“ (9) Nasuprot toj perspektivi, Faust je, kao što smo videli, proputovao ceo svet, stigao je čak i do pakla; Don Kihot svoje pustolovine započinje napuštanjem doma, a zatim prepušta Rosinantu i slučaju da odrede njegovu putanju; Don Žuan putuje do Napulja i nazad, a potom i po raznim deovima Španije. Faust nema očinskog doma; Don Kihot ima dom, ali povratak kući za njega predstavlja kaznu i priznanje neuspeha; o Don Žuanovom domu ne znamo ništa i on uvek neumorno traga za zelenijim pašnjacima.
Sva trojica su više od putnika posvećenih putovanju; oni su u velikoj meri usamljeni nomadi. Naši protagonisti su uglavnom lišeni bilo kakve porodične veze: roditelji, braća i sestre, supruge i deca se ili ne pominju, ili junake vidimo otuđene od drugih članova porodice; i niko od njih ne pristaje na konvencionalan brak. Faust iz narodne knjige o Faustu (Faustbuch) bio je seljačkog porekla, školovao ga je neki rođak, ali ni porodicu ni rođaka ne vidimo; kasnije, kada Faust od Mefistofela traži suprugu, on ne istrajava u svom zahtevu jer su mu obezbrđene ili obećane zamene; u narednoj knjizi, Faust dobija dete sa Jelenom Trojanskom, ali i Jelena i dete nestanu pre njegove smrti; Marlouov doktor Faustus je još izdvojenija figura. Kada je o Don Kihotu reč, ne pominju se ni otac, ni majka, ni supruga. On stanuje sa nećakom u kući za koju se podrazumeva da je stari porodični posed, ali njih dvoje ni u kom slučaju nisu bliski; istina je da on živi u nadi da će zadobiti Dulsineju, ali ona, na kraju krajeva, ne postoji. Njegov stvarni život odigrava se na putu. Don Žuan ima veoma uticajnog oca, i bezobzirno ga iskorišćava; ali kad nema nikakve naznake da bi moglo postojati mesto koje bi on smatrao domom, i njegov sveukupni pristup životu zasnovan je na pretpostavci da se neće vezati ni za jednu ljubavnu partnerku. Moramo primetiti da, nasuprot drugim uspešnim ljubavnicima, on po svoj prilici nije oplodio nijednu ženu sa kojom je bio, te stoga nema ni potomaka. U stvari, sva trojica naših protagonista žive u potpunom odsustvu domaćeg.
Niti, doista, iko od njih ima ikakve bliske i poverljive odnose sa muškarcima ili ženama sličnih nahođenja. Svi oni jedine čvrste veze razvijaju sa slugama muškog roda. To je zapanjujuća podudarnost. Sluga je, kao pozadina, razume se, veoma korisno književno sredstvo, u meri u kojoj je ono dugo činilo jedno od prepoznatljivih svojstava i drame i romana. Ono junaku obezbeđuje sagovornika i omogućava predstavljanje dodatne, često veoma različite, perspektive iz koje se sagledavaju događaji. U kontekstu o kojem govorimo, taj postupak junaku omogućava i visok stepen izolacije od sveta što ga okružuje.
Faustov, Don Kihotov i Don Žuanov sluga se, kao i njihovi odnosi prema gospodarima, veoma razlikuju među sobom, a od stereotipnog sluge se razlikuju svako na svoj način. Mefistofel predstavlja donekle dvosmislenu verziju pomagača sa volšebnim moćima iz narodnih priča: (10) dvosmislena je što ponekad zaboravimo da on nije ljudsko biće i što nikada nismo sigurni da li govori istinu ili ne kada tvrdi da sprovodi Luciferova uputstva. Kada, na primer, stavlja veto na brak doktora Faustusa i na pojedina pitanja, koje se tiču „onoga ko je stvorio svet“, mi ne znamo da li su ta pitanja zbilja „protiv našeg carstva“ i, ako jesu, da li je odluku o tome doneo sam Mefistofel. (11) Primećujemo da se četiri od pet uslova pod kojima Faust predaje svoju dušu tiču Faustovih prava nad Mefistofelom. Sančo Pansa je veoma različit slučaj: iako se pojavljuje kao tradicionalni komički klipan, on se tokom priče začuđujuće razvija. Za razliku od Marloua i Tirsa, Servantes je stvorio životni, trodimenzionalni lik sluge, koji je suptilan i razvija se, baš kao i njegov odnos sa gospodarom. Pa ipak, u formalnom pogledu, Sančo Pansa do kraja ostaje privrženi sluga pun poštovanja za svog gospodara. U Katalinonu ima dovoljno životnosti, ali u osnovi on je samo tipični odani zlostavljani lakej, gracioso uobičajen za baroknu kulturu, i u književnosti i u životu. (12) Njega Tirso koristi za komične efekte, ali i kao reprezentativnog predstavnika moralnih, društvenih i religioznih normi tog doba i te drame.
Ako se zapitamo zašto je i Faustu i Don Kihotu i Don Žuanu glavni prijatelj sluga, nudi se više odgovora. Nema se na osnovu čega zaključiti da bi bilo koji od ova tri junaka osećao telesnu privlačnost prema slugama kao muškarcima. Ali Faust, Don Kihot i Don Žuan su svi teški i zahtevni ljudi. I porodica i prijatelji bi ugrožavali njihove sobom zaokupljene ličnosti; dok sluga, s druge strane, samo doprinosi značaju njih samih. A tu je i praktična strana koja se tiče njihovih neprestanih putovanja: za to im je potreban neko ko je spreman da se bavi svim bezbrojnim napornim ili pak dosadnim poslovima koji su na putovanjima neizbežni – to, dakle, mora da bude neki njima podređen muškarac.
Ničijoj pažnji neće promaći da su trojica protagonista i njihove sluge svi muškarci. Zapanjujuća je činjenica da u modernom zapadnom mitskom panteonu nema žena: nijedne Atene ili Afrodite, nijedne Evrope ili Device Marije, nijedne Beatriče ili Jovanke Orleanke. To ukazuje na izvestan stepen mizoginije u modernom shvatanju mitova što je jasno suprotstavljeno prerenesansnoj misli. Ako bismo tragali za objašnjenjem, svakako bi se nametnulo razmatranje razvoja hrišćanske tradicije tokom renesanse i nakon nje. Svetu Trojicu čine muškarci, a muškog roda su i snage pakla; isključivanje žena je na kraju krajeva, nesumnjivo, ostatak prokletstva bačenog na Evu.
Ovim kratkim razmatranjem sličnosti između Fausta, Don Kihota i Don Žuana svakako je ustanovljena široka oblast u kojoj se jedan drugom približavaju; njihove sličnosti su analitičkim putem povezane sa pojmom individualizma. Zatim, mnoge od tih sličnosti bi u ranijim društvima bile smatrane za nedostatke; to su suštinski negativna svojstva; trojicu junaka određuju njihovi nedostaci. Marlou, Servantes i Tirso se, verovatno, ne bi protivili takvom tumačenju: krajevi sve tri priče, kako su ih oni napisali, sadrže u sebi elemenat kazne; time su pisci, nesumnjivo, izrazili i neke od osnovnih sukoba društava kojima su pripadali. Moramo, stoga, obratiti pažnju na neke od antiindividualističkih pojmova doba u kojem su sva tri mita nastala, doba protivreformacije.
PROTIVREFORMACIJA
Donekle kao i termin renesansa, i termin protivreformacija je izmišljen mnogo godina posle istorijskog perioda na koji se odnosi. (13) Tim terminom se nastoji obezbediti izvesno tematsko jedinstvo intelektualnoj istoriji poznog XVI ili ranog XVII veka. Odgovarajući tom Nove kembridžske istorije modernog doba, na primer, doba protivreformacije smešta imeđu 1559. i 1610. godine; mnogi bi kraj locirali kasnije, možda po okončanju Tridesetogodišnjeg rata, 1648. Termin protivreformacija označava pokret protiv Luterove, Kalvinove i Cvinglijeve protestantske reformacije, pokret suprotstavljanja reformi, koji je, sa velikim uspehom, predvodila ponovo probuđena Katolička crkva.
Najočigledniji podstrek dejstvenosti protivreformacije dao je Tridentski sabor, koji je, sa dva dugačka prekida, zasedao tokom osamnaest godina, između 1545. i 1563. Sazvao ga je papa Pavle III u pokušaju da reformiše Katoličku crkvu, i da ispita mogućnost izvesnog usklađivanja sa protestantima.
Složeni religiozni i politički sukobi učinili su usklađivanje nemogućim, premda je Sabor, kasnije, pod papom Pijem IV, i uz snažno vođstvo njegovog nećaka Karla Boromejskog, 1564. godine izdao Professio Fidei Tridentium, (14) zavet vere kojim se pristajalo na ukidanje ili odbacivanje mnogih katoličkih praksi koje su protestanti napadali. Međutim, pod preovlađujućim pritiskom jezuitskog pokreta, Sabor u celini je glavni naglasak stavio na ponovno uspostavljanje i rasvetljavanje tradicionalnih crkvenih doktrina, a uporedo s tim odvijala se modernizacija i centralizacija papske uprave. Sabor je, najzad, definisao i veru i tekuću praksu Katoličke crkve za nastupajuća tri veka. Pod papom Pavlom IV uvećana je moć inkvizicije, a prvi indeks zabranjenih kniga sastavljen je 1559, da bi se vernicima zabranilo čitanje onih za koje je bilo utvrđeno da su jeretičke. Ostale administrativne mere uključivale su mnoge reforme kojima je trebalo da se poboljša svešteničko obrazovanje; biskupima je bilo naređeno da više vremena provode u svojim dijecezama; pravoverje je šireno novim brevijarima, molitvenicima i katehizisima, koji su pripremani i izdavani do 1570. Tokom pete decenije XVI veka, Sabor je izražavao izvesno razumevanje za poglede Erazma Roterdamskog i njegovih sledbenika, koji su broj suštinskih polazišta vere običnog hrišćanskog vernika želeli da svedu na minimum. (15) Međutim, kako je vreme prolazilo, naglasak na doktrinarnim pitanjima i na sholastici dobijao je na strogosti. Potvrđena je doktrina o transsupstanciji, to jest veri u stvarno prisustvo Hristovog tela i krvi u hlebu i vinu euharistije; i smatralo se da jedino sveštenik koji služi zapravo prima pričest. Još dve važne doktrine su se razlikovale od protestantske vere: potvrđeno je viđenje po kojem je brak hrišćanska sveta tajna, a vera u postojanje čistilišta učinjena je sastavnim delom katoličke vere. (16)
Ne bi trebalo potceniti pozitivna postignuća Tridentskog sabora, ni politička ni duhovna. Protestantska klima je zaustavljena, naročito u Poljskoj i Češkoj, dok se vojvoda od Albe mukotrpno borio da u Nizozemskoj održi moć katoličke vere. Kraljevi Francuske i Španije bili su skloni erazmovskom stanovištu da vladarima pripadaju posebna ovlašćenja kada je reč o pitanjima religije i sporo su usvajali tridentske odluke. No, i erazmovske tendencije u španskoj crkvi i moć protestanata u Francuskoj su, u krajnjem ishodu, ipak pobeđeni.
Ti politički uspesi vodili su ka povećanju papske moći i kontrole; ali su, u isto vreme, mnogi katolički sveštenici isticali preku potrebu za verom. Među onima koji su predvodili veliko oživljavanje katoličke vere u Zapadnoj Evropi bili su sveti Filip Neri i sveti Robert Belamine u Italiji, Petar Kanisius u Nemačkoj, sveta Tereza i sveti Jovan od Krsta u Španiji, sveti Franja Saleški i sveti Vinsent od Pola u Francuskoj. (17) S druge strane, gde god da pogledamo, vidimo i pojačanje autoritativnog potiskivanja jeresi širom Evrope, od strane protestanata baš kao i od strane katolika; a to povećanje strogosti prema religioznom razilaženju došlo je do svog vrhunca u razornom Tridesetogodišnjem ratu od 1618. do 1648. godine.
Opšta intelektualna klima tog doba je – nasuprot prirodi specifično religiozne misli – bila veoma različita od one koja je vladala u jeku renesanse tokom poznog petnaestog i ranog šesnaestog veka. Gledišta mnogih pisaca, uzeta zasebno, postala su manje žestoka; njihovi umovi bili su skeptični, i ne više toliko očarani idejama renesanse. Ta promena intelektualne klime predmet je još uvek značajne knjige Hirama Hajdna Protivrenesansa. (18) Hajdn tvrdi da zajedničke teme u spisima toga doba uključuju izvestan stepen razočaranja, često gorkog, usled spoznaje taštine učenosti; odsustvo poverenja u univerzalnu delotvornost opštih političkih, društvenih i verskih zakona; i naglašeni pesimizam u vezi sa stvarnim položajem čoveka, zajedno sa metafizičkom žudnjom za nekom apsolutnom verom. Glavni problem za mislioce protivreformacije nije bilo to što pozitivna ideologija renesanse više nije smatrana verodostojnom, nego, u većoj meri, to što su oni koji su istrajavali u nastojanjima da dosegnu njene vrednosti na kraju ostali razočarani i zbunjeni. Marlou i Servantes su svakako delili neka od tih razočaranja, i izražavali su osećaj beznadežnosti u vezi sa ljudskim položajem, što ih čini figurama protivrenesansne misli, dok je Tirso da Molina najbolji primer dejstva duha protivreformacije.
Henri V. Saliven je, zapravo, odnosu Tirsove misli i protivreformacije posvetio čitavu knjigu. (19) Salivenov najspecifičniji primer tiče se doktrine. Tirso, fratar reda Milosrdne braće i čovek sa znatnim teološkim obrazovanjem, imao je umerene poglede na mogućnost izmirenja ljudske slobode sa verom u delotvornost božije milosti. Luter je bio pokrenuo pitanje opravdanja isključivo verom i ta materija je na Tridentskom saboru bila podobno razmatrana. (20) Pa ipak, pitanja tumačenja su ostala osetljiva. Jedna posebna kontroverza otvorena je kada je španski fratar dominikanskog reda Domingo Banjez optužio jednog jezuitu, Prudensija de Montemajora, za jeretičko verovanje u odveć lake uslove pod kojima je božanska milost postala dostupna verniku. (21) U debatu su se uskoro uključili i drugi, a na kraju je razrešenje zatraženo od pape. Papa Pavle V je 1607. doneo odluku koja je dopuštala da obe strane zadrže sopstvena verovanja, ali je i jednima i drugima zabranjeno da se međusobno optužuju za jeres. (Nije neobično što jedna takva odluka nije uspela da razrešu problem oko kojeg se jezuiti i dominikanci ni danas ne slažu.)
Tirso je, kako pokazuje Saliven, verovatno podržavao Banjeza i njegovog mersederijanskog sledbenika Fransiska Zumela, koga je potom i slavio. (22) Tirso je sledio Zumela u dopuštanju da grešnik koji je bio „predhodno prekoren“ ili predodređen za prokletstvo, još uvek može biti spasen božjom voljom. To je uobičajena tema u Tirsovim dramama, posebno u El condenado por desconfiado (Čovek osuđen zbog nedostatka vere), gde zli Enriko na kraju ipak biva spasen zbog svoje vere u Boga, dok vrli i zaslužni isposnik Paula biva proklet zbog toga što je od Boga tražio znak potvrde da će biti među izabranim srećnicima. Tridentski sabor posebno je osudio čovekovu prirodnu želju za pouzdanim znanjem o božjim namerama koje se tiču njegove budućnosti. (23) Don Žuan predstavlja suprotan slučaj: on veruje da će ga na kraju spasti vera u Boga; on, međutim, sasvim propada u kategoriji dobrih dela, te mu stoga ne može koristiti pouzadnje u dovoljnost vere – štaviše, može se reći da on biva proklet zbog preteranog oslanjanja na to.
Ima i drugih načina da se vidi kako Tirso, kada je reč o prokletstvu ili spasenju, svoju intenciju usredsređuje na problem delotvornosti vere nasuprot dobrim delima. Tirso je, na primer, jedini pisac španskih comedias koji barem tri svoja lika predaje večnom prokletstvu u paklu. (24) Šire gledano, možemo zaključiti da je Tirso tipičan za protivreformaciju u opštem smislu, jer je njegov realistični i skeptični duh preopterećen strogim teološkim obzirima. Salivan zapaža da je Tirso „ispitivao“, „okrivljavao“, pa čak i „ismevao“ više ideale reneanse, verujući da slobodna volja postoji, ali pretvarajući Don Žuana u najupečatljiviji primer nesreće koju donosi sloboda izbora. (25)
Servantes je pripadao prethodnoj generaciji, ali je i njegov duh bio drugačije ustrojen. Odrastao je u vreme kada je erazmovski humanizam još uvek bio pouzdana snaga u španskoj crkvi; a mogao je biti i pod uticajem svog, po svemu sudeći, erazmovski nastrojenog učitelja Huana Lopesa de Ojosa iz madridske škole Estudios de la Villa u koju je išao. (26) Servantesu su nesumnjivo bili bliski italijanski humanistički pesnici, i premda njegova dela ne pokazuju nikakvo posebno zanimanje za specifične teološke doktrine, on je u svojim poznijim godinama svakako odobravao naročito pridavanje značaja religiji svojstveno tom vremenu. Pristupio je 1609. Bratstvu robova najvećma blagoslovene tajne, pomodnom verskom bratstvu pod kraljevskim pokroviteljstvom, (27) a 1613. je postao član Trećeg franjevačkog reda u Alkali de Enares.
Tokom tih poslednjih godina, Servantes je napisao drugi deo Don Kihota. Naglasak na savršenom obnavljanju junakovog zdravog razuma i na njegovom umiranju u skladu sa crkvenim ritualima i društvenim obavezama može razočarati mnoge čitaoce među modrenim individualistima, ali je time svakako obezbeđen kraj koji je svojom kaznenom snagom knjigu učinio prihvatljivom za duh protivreformacije u Španiji Filipa II i Filipa III.
Sličan kazneni naglasak postoji, kao što je već primećeno, i u Faustovoj smrti. Knjige o Faustu i Doktor Faustus potpuno su u skladu sa Luterovom doktrinom. Luter je umro 1546, godinu dana nakon prvog zasedanja Tridentskog sabora; njegovo pridavanje naročitog značaja stvarnoj moći đavola i užasnoj realnosti večitog prokletstva bilo je u skladu sa naglaskom koji je Tridentski sabor stavio na kažnjavanje greha. Iako po ličnim ubeđenjima ateista i revolucionar, Marlou je u Doktoru Faustusu podržavao religiozno pravoverje.
OTUĐENOST TROJICE AUTORA
Marlou, Servantes i Tirso de Molina su, očigledno, bili veoma različiti, ali njihovi životi ipak svedoče i o znatnom broju zajedničkih elemenata. Upadljivo je da nijedan od njih nije otvoreno govorio o gađenju nad životom svoga vremena, koje se oseća u njihovim delima. To što se naizgled ukazuje kao pravoverje nije, čini se, bilo proizvod neposrednog straha od cenzure ili od osuda inkvizicije, ma koliko da su takvi obziri morali uticati; pre bi se reklo da ovi autori nisu mogli da sagledaju ideologiju koja bi nadomestila konvencionalni pogled na stvari, a koja bi bila moguća, ili barem zamisliva. Pa ipak su svi, na neki način, očigledno bili otuđeni od društva u kome su živeli.
Obratimo pažnju, ukratko, na činioce otuđenosti u njihovim životima.
Iako se Servantes na prvi pogled ukazuje kao jedan od najbližih, najpomirljivijih i najuravnoteženijih ljudi, njegov život je bio ispunjen sukobima i nesrećom: zatvorska iskustva, sukobi sa zakonom, stalne novčane teškoće i druge nevolje – uključujući i mucanje (28) – bili su nerazmrsivo ispleteni sa ostatkom njegovog života. Kao mladić od dvadesetak godina, bio je, godine 1569, umešan u tuču. Da je bio uhvaćen, kazna bi podrazumevala izgnanstvo i odsecanje desne šake. (29) Tom prilikom je izbegao kaznu, ali se ispostavilo da je taj znak sreće bio varljiv. Dve godine kasnije, kod bitke kod Lepanta koja je Španiji donela veliku pobedu, teško mu je osakaćena leva ruka, (30) što je prekinulo njegovu novozapočetu vojničku karijeru. U Napulju je dobio vanbračnog sina, (31) a gusari su 1575. zarobili brod kojim se iz Napulja vraćao u Španiju. Nekoliko godina je proveo u zatočeništvu u Alžiru; kada se najzad vratio u Španiju, bio je bez posla i bez novca, a sa zaostalim troškovima svog oslobođenja koje je još morao da otplaćuje. (32) Tek posle 1587. dobio je posao državnog komesara za nabavke zaliha, koji se činio sigurnim. (33) Ali taj zadatak je podražumevao mnoge teškoće. Kada je omaškom preuzeo neke zalihe koje su pripadale kanoniku i kaptolu katedrale u Sevilji, bio je ekskomuniciran. Protiv njega su iznete izvesne optužbe kojima se trebalo suprotstaviti. (34) Servantes više nije imao redovnu platu i primanja su se svela na pozajmice od prijatelja. (35) Kada je, 1594, odeljenje kojem je pripadao reorganizovano, to je konačno značilo da je ostao bez posla. Našao je, sticajem okolnosti, drugi posao, kao sakupljač poreza u Andaluziji, ali je, 1597, zbog finansijskih nepravilnosti u tom poslu – koje, sva je prilika, nisu podrazumevale nikakvu Sevantesovu kriminalnu odgovornost – ponovo dospeo u zatvor. Pušten je samo da bi otišao u Malagu da obezbedi zakonske dokaze za jedan drugi državni slučaj. (36)
Pisao je, sa prekidima, dugi niz godina: drame, pesme, i proznu pastoralu Galateja. (37) Tada je već radio i na Don Kihotu. Za razliku od njegovih prethodnih dela, Don Kihot se pokazao kao veliki uspeh, ali ga je preka potreba za novcem nagnala da autorsko pravo proda za malu sumu gotovog novca, tako da je novčana dobit otišla drugima. Ponašanje i moralnost Servantesa i njegove porodice postali su predmet rasprave 1605. i zbog toga su kratko bili u zatvoru. Servantes je još jednom bio izložen poniženju. (38) Ali poslednji put. Tokom preostalih desetak godina, konačno je uspeo da pronađe pokrovitelje i mogao je da živi udobno, ako ne u izobilju.
Servantesov život se, dakle, sastojao iz tri dela: vojnik, državni službenik i pisac. S pravom je bio ponosan na svoje vojne uspehe, ali oni su ga osakatili; njegov pokušaj da ostvari karijeru u državnoj službi trajao je najvećim delom njegovog života, ali je bio upadljivo neuspešan; kao pisac nikada nije dobio ni novčanu dobit niti, doista, priznanja i počasti koje je zaslužio. Kako kaže njegov biograf Melvina Mekendrik, on „nikada nije prihvaćen kao pripadnik uvaženog književnog sveta, ostajući uvek na rubu pomodnog književnog života.“ (39)
I Kristofer Marlou je, kao i Servantes, provodio vreme u državnoj službi, ali su Marlouvi poslovi sa vladom Elizabete I ostali zamagljeni. Postoje samo dva značajna preostala svedočanstva. Prvo se tiče teškoća koje su zvaničnici u Kembridžu postavljali pred Kristofera Marloua kada je trebalo da mu dodele magistarsku diplomu: on je, naime, bio u Remsu, gde se nalazio i engleski katolički seminar, pa se zbog toga sumnjalo da gaji simpatije prema katoličanstvu. Krunski savet se umešao tako što se stavio na Marlouvu stranu, objašnjavajući da je on „u svim svojim poslovima postupao valjano, razborito i smotreno, čime je njenom Veličanstvu učinio dobru uslugu, i zaslužuje da bude nagrađen za svoje verno ponašanje“. Marlouu je trebalo dodeliti diplomu, „jer njenom veličanstvu ne bi bilo po volji da neko ko je, poput njega, bio zaposlen na zadacima koji se tiču dobrobiti njegove zemlje bude ocrnjen od strane onih što se ne razumeju u poslove za koje je on bio zadužen“. (40) Marlou je, dakle – sa dvadeset tri godine – već bio u nekoj vrsti poverljive državne misije.
Drugi dokaz o Marlouovim vezama sa državnim vlastima opštijeg tipa je i tiče se društva u kojem se kretao. Zna se da je bio u vezi sa moćnim plemićima, uključujući i ser Valtera Rolija i ser Tomasa Volsingema (mladog rođaka bivšeg državnog sekretara), dok je među ljudima sa kojima je Marlou večerao pred svoju nasilnu smrt bio najmanje jedan državni doušnik. (41) Marlou je pisao uspešne drame, ali nije bio glumac, pa mu pozorište nije moglo obezbediti redovne prihode. Državna tajna služba je bila potencijalno unosna vrsta zaposlenja, koja je čoveku njegove individualističke i bezobzirne naravi takođe mogla biti privlačna.
U isto vreme, kao što je već primećeno, Marlou je imao problema sa zakonom. Bio je 1589. umešan u borbu mačevimau kojoj je njegov prijatelj Tomas Votson ubio čoveka; Votson je oslobođen odgovornosti za ubistvo, ali je Marlou tokom istrage bio uhapšen i proveo skoro dve nedelje u zatvoru Njugejt; (42) tri godine kasnije izdat je pravni nalog za njegovo hapšenje, što ga je obavezivalo da miruje i da se pojavi na sledećem opštem godišnjem zasedanju; (43) i neposredno pre smrti Marlouu je bilo naređeno da izađe pred Krunski savet povodom još jednog suđenja. (44)
Pojedinosti iz života Gabrijela Teljesa ili Tirsa de Moline, još teže je utvrditi. Nema nijedne zadovoljavajuće biografije, a podaci o njemu iz pera Blanke de Los Rios, naučnice koja se njime najviše bavila, ponekad su nepouzdani i nepromišljeni. Najpouzdaniji izveštaj o njegovom životu pruža Manuel Pendo Rei, u uvodu za izdanje Teljesove istorije reda Milosrdne braće iz 1973-74; glavna otkrića iz tog izveštaja na engleskom su dostupna u studiji Margarete Vilson o Tirsoz. (45) Iz tih izveštaja je jasno da se Tirso – iako nije bio na državnoj plati – takođe sukobljavao sa zakonom.
Tirso je najverovatnije rođen 1580. ili 1581. godine, a najpre je zabeležen godine 1600, kao monah davno ustanovljenog reda milosrdne braće u Madridu. Postoje podaci o njegovim studijama u periodu 1601. i 1607. u nekoliko gradova, a posebno u Toledu, gde je, čini se, 1614. još uvek bio student. [46] Teljesov glavni zabeleženi sukob sa zakonom odigrao se 1615. Uticajna Hunta za reformaciju naravi optužila je 25. marta „Meštra Teljesa, koji piše drame, poznatog i pod imenom Tirso“. Bilo je govora, saopštila je hunta, „o skandalu [koji se ticao] monaha reda Milosrdne braće čije su drame profane, opasne i pružaju loš primer. Podrazumeva se da je slučaj opšte poznat, te je stoga preporučeno da njegovo veličanstvo zatraži od monahovog ispovednika da stvar razmotri sa papskim nuncijem i da [Tirso] odmah bude upućen u neku udaljenu kuću svog verskog reda i da bude ekskomuniciran, latae sententiae [tokom trajanja kazne], da bi prestao da piše komade za pozorište ili bilo koju vrstu profanih stihova.“ (47)
Hunta je bila pod kontrolom kraljevog ljubimca grofa od Olivaresa, čije je neprijateljstvo prema piscu za jedan od motiva verovatno imalo Tirsove napade na Filipa IV. (48) Izdvojen je bio Tirso, a ne Lope de Vega, čijim su se dramama mogle stavljati slične moralne primedbe, verovatno stoga što je Lope bio u boljem položaju; Olivares je, osim toga, bio i ubeđeni neprijatelj reda Milosrdne braće. (49) Izgleda da je red, u svakom slučaju, podržao svog optuženog pripadnika, i premda su zbog toga mogli štošta i pretrpeti, znamo da nikada nije bio ekskomuniciran, niti su ga slali u neki posebno udaljen manastir. Niti je u potpunosti prestao da piše pesme i pozorišne komade, barem ne do 1630, kada je objavio dugačku pesmu koja je izražavala kajanje i potvrđivala njegovu posvećenost veri. (50) U to vreme je Teljes već bio stigao do visokog položaja u okviru svoga reda. (51) Međutim, ni njegovo naimenovanje, 1632, za povesničara reda, nije ga izdiglo iznad kontroverzi. Naredba kojom je zabranjeno držanje drama i drugih svetovnih dela u manastirima Milosrdne braće izdata je 1640; nešto kasnije, te iste godine, Teljes je uhapšen i prognan u manastir u Kuenki. Kao zvaničan razlog navedeno je to što je u svojoj knjižici zadržao profane knjige, nasuprot pravilima ustanovljenim naredbom, (52) ali je edikt iz istog tog perioda zabranio pripadnicima reda da piše satire uperene protiv državne vlasti, tako da je Teljes možda ispaštao i kaznu sa svoje suprotstavljanje Filipu IV i Olivaresu. To izgnanstvo verovatno nije dugo trajalo, ali je 1642. novi general mersedarijanskog reda odbio Tirsoovu istoriju reda, kojoj se nije imalo šta prigovoriti, i prognao ga na neko drugo udaljeno mesto. Tek je 1645 – tri godine pre svoje smrti – Teljes postao zapovednik jednog važnog manastira Milosrdne braće i izvan dometa daljeg kažnjavanja.
Nisu ga, međutim, unazađivali samo ovi religiozni i politički razlozi. Puno vremena je utrošio ne bi li unapredio svoju književnu karijeru, ali je bezobzirno napadao pisce koje je smatrao inferiornim, te je stoga imao poteškoća da objavi svoje sabrane drame. (53) Uprkos svom suprotstavljanju uticajnim krugovima, pokušavao je kasnije da dobije razna književnička nameštenja na dvoru, poput kraljevog prvog sekretara ili kraljevskog povesničara, ali nijedan od tih pokušaja nije urodio plodom. (54)
Kao i Marloua, i Tirsa je borbena narav dovodila u neprilike: i on je bio neustrašiv (ili bezobziran) u govoru, i – ako su njegove drame nekakav pokazatelj – fasciniran naličjem života. Uprkos njegovoj prilično uspešnoj svešteničkoj karijeri, čini se verovatnim da je Tirso, kao i Marlou, bio podeljen čovek.
Tirsova borbena priroda priziva poređenja sa Marlouom, ali njegova karijera ima više sličnosti sa Servantesovom. Servantes je manje-više trajno bio u državnoj službi; Tirso je glavnu putanju svoje karijere posvetio sasvim sličnim birokratskim zanimanjima. U to vreme je veliki broj pripadnika španske populacije na ovaj ili onaj način bio profesionalno vezan za crkvu – to je bio jedan priznat način života i nije se zahtevalo neko naročito religiozno pozvanje – te se može smatrati da je Tirso ostvario karijeru sličnu onoj kojoj je Servantes težio. (55)
Svima im je, dakle, zajedničko ne samo to što su imali dvostruke karijere kao pisci i kao državni službenici, već i to što su bili u sukobu sa zakonom, uključujući i zatvorske kazne. Možemo se samo pitati da li su ta iskustva uslovila njihovo potvrđivanje snažnih sklonosti ka kažnjavanju, svojstvenih protivreformaciji, izraženo tako upečatljivim primerima kao što su Don Žuanova smrt i prokletstvo, Don Kihotova pravoverna hrišćanska smrt i užasna sudbina doktora Faustusa. Konačna emblematična kazna kojoj su podvrgnuta trojica protagonista može se videti kao gorka lekcija koju je protivreformacija nastojala da očita renesansnom individualizmu. Ne može se, međutim, poreći barem to i da su i Tirso i Servantes i Marlou iskusili tegobe i nevolje; da su svi bili usamljeni ljudi i da su upoznali razne vrste otuđenosti; i da je svaki od njih, u svom glavnom delu, stvorio po jednog junaka koji predstavlja emblem individualizma koji se završava neuspehom.
Citati:
(1) Pojam individualizam je u Englesku stigao kasnije, Oksfordski rečnik engleskog jezika prvu upotrebu beleži 1835.
(2) Jacob Burchardt, prev. S. G. C. Middlemore, The Civilization of the Renaissance in Italy, Phaidon Press, Vienna and London, 1937.
Jakob Burhart, Kultura renesanse u Italiji, preveo Milan Prelog, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, 1989.
(3) Burkhart, Kultura renesanse u Italiji, 91.
(4) Isto.
(5) Isto, 96-101.
(6) Isto, 105 – 115.
(7) Isto, 101.
(8) Aristotel, Politika, Knjiga I, glava 2.
(9) Prva knjiga Mojsijeva, 4. 12-14
(10) Iako Marlouv Doktor Faustus ima slugu Vagnera, on jedinu blisku vezu uspostavlja sa Mefistofelom, koga vidi kao nekoga ko služi njegovim željama.
(11) Marlowe’s Doctor Faustus, 1604-1616: Paralles Texts, ed. W. W. Greg, Oxford 1950, 2.1. 587-605, 5.1. 694-699.
(12) Videti: Margaret Wilson, Spanish Drama of the Golden Age, Oxford, 1969, 51-52.
(13) Okfordski rečnik engleskog jezika tvrdi da se termin pojavio 1840. Citira se prevod Rankeove Istorije papa u prevodu gospođe Ostin.
(14) Glavni izvori koji su korišćeni u ovom odlomku su: The New Cambridge Modern History, vol. 3, The Counter-Reformation and the Price-Revolution, London 1968; H. Outram Evennett, ed. John Bossy, The Spirit of the Counter- Reformation, Cambridge 1968.
(15) Dickens, Counter Reformation, 132.
(16) Canons and Decrets og the Council of Trent, trans. H. J. Shroeder, St Louis 1941, 135-141.
(17) Dickens, Counter of Reformation, 135-141.
(18) Hiram Haydn, The Counter-Renaissance, New York, 1950.
(19) Henry W. Sulivan, Tirso de Molina and the Drama of the Counter Reformation, Amsterdam, 1976.
(20) Canons and Decrets, trans. Shroeder, str. 29-46.
(21) Sullivan, Tirso de Molina, 30-39.
(22) General History of the Order of Mercy (1639), ed. Penedo Ray, 2 vols., Madrid 1973, I. cclix, xxxlxiii, 2.259-263.
(23) Sullivan, Tirso de Molina 38. Kanon 26 kaže da „pravednik ne treba da očekuje večnu nagradu za dobra dela koja je učinio u Bogu, i da joj se nada“ (Canons and Decrees, trans. Shroeder, 45.)
(24) Sullivan, Tirso de Molina, 67.
(25) Isto, 119, 172.
(26) William Byron, Cervantes: A Biography, New York, 1978, 76-78.
(27) Melveena McKendrick, Cervantes, Boston, 1980, 261-62.
(28) William Byron, Cervantes, 52.
(29) McKendrick, Cervantes, 36-40.
(30) Isto, 46-49.
(31) Isto, 52.
(32) Isto, 90, 94.
(33) Isto 112-117.
(34) Isto,123-125, 127.
(35) Byron, Cervantes, 172-177.
(36) McKendrick, Cervantes, 173-177.
(37) Byron, Cervantes, 172-183.
(38) Isto, 447-453.
(39) McKendrick, Cervantes, 250.
(40) Christopher Marlowe, Doctor Faustus, ed. John Jump, London, 1962, 27-28.
(41) Frederick S. Boas, Christopher Marlowe: A Biographical and Critical Study, Oxford 1940, 103, 112-114, 165-183.
(42) Boas, Marlowe, 101-104.
(43) Isto, 243.
(44) Isto, 243.
(45) Margaret Wilson, Tirso de Molina, Boston, 1977, 21.
(46) Wilson, Tirso, 21-22.
(47) Isto, 25-27. Videti i: Ruth Lee Kenedy, Studies in Tirso I: The Dramatist and his Competitors, 1620-26. (Chapell Hill 1974.), 85, 86-115, gde se nalazi detaljna rasprava o pomenutoj epizodi.
(48) Kennedy, Tirso, 61.
(49) Isto, 24.
(50) Wilson, Tirso, 27; Penedo, General History, Appendix III, 2647-651.
(51) Wilson, Tirso, 27.
(52) Isto, 28-29.
(53) Kennedy, Tirso, 353.
(54) Isto, 146-147.
(55) Slučajevi poput Tirsovog i Servantesovog nisu bili jedinstveni u Španiji zlatnog doba. Kevedo, Aleman, Lope de Vega i Kalderon su prihvatali društveni i religiozni poredak bez suštinskih prigovora; u njihovim delima su se u isto vreme nalazili ozbiljni skeptički izazovi usmereni protiv ideološkog praznoverja. U izvesnom smislu je „lični apsolutizam“, kako ga naziva Ameriko Kastro, viđen kao poželjna doktrina. Ali bilo je opasno javno ga priznati.
Izvor: Ijan Vat, Renesansni individualizam i protivreformacija, prevela Zorica Bečanović Nikolić, Letopis Matice srpske, Novi Sad, septembar 2005.
Naslov originala: Ian Watt, „Renaissance Individualism and the Counter-Reformation“, u: Myths of Modern Individualism. Faust, Don Quixote, Don Juan, Robinson Crusoe, Cambridge University Press, Cambridge, 1996, 120-137.
Slika: Anton van Dajk, Studija za portret muškarca, 1634.
A . A . A 