Samo plitki ljudi ne sude prema izgledu. – Oskar Vajld

Engleska kraljica Elizabeta I Tjudor bila je ćerka Henrija VIII iz braka sa Anom Bolin, njegovom drugom suprugom. Rođena je 1533. godine a na presto je stupila 1558, sa dvadeset i pet godina. Na tronu Engleske bila je sve do svoje smrti koja je nastupila 1603. Vladala je zemljom četrdeset i pet godina i čitavo jedno doba engleske istorije po njoj je dobilo naziv elizabetansko. Period njene vladavine vezuje se za pobedu nad Španskom armadom, za prekid građanskog rata unutar zemlje, za konačan raskid sa papskom politikom, ali i, za razliku oca i polusestre, vešto održavan politički i religijski mir unutar zemlje.

Elizabeta I je bila uvek odevena tako da ne deluje stvarno, već poput junakinje mita ili speva, doprinoseći na taj način teatralizaciji javnog i dvorskog života. Nije slučajno što je najpoznatija ličnost njenog vremena bio Vilijam Šekspir. Na svakom od njenih portreta vidimo ju ukrašenu mnogobrojnim nakitom. Oblačenje ove kraljice „meke moći“ nije bilo jedino u funkciji isticanja bogatstva. To su činili mnogi evropski monarsi i skoro sva aristokratija. Ona je posredstvom odeće, posredstvom svog vizuelnog predstavljanja kroz portrete, kroz način na koji je nosila odeću, ali i odeća nju, svedočila i o važnoj neverbalnoj političkoj poruci.

Kada previše akcenta stavimo da odevanje, na pokazivanje – bogatstva i, posredstvom njega, moći – stvarnost postaje poput fioke sa duplim dnom, te tako fikcionalizovana i teatar, a osoba, na neki način, homo duplex. Čovek nosi odeću ali i odeća nosi njega – odeća uslovljava njegovo ponašanje i komunikaciju dok ju nosi. Baš zahvaljujući odevanju engleske kraljice Elizabete I Virdžinija Vulf je razvila čitave teorije o oblačenju i ponašanju u romanu Orlando.

Deluje da je Elizabeta I volela nakit čiji su dragulji, biseri, dijamanti, bili iz kolonija, a Engleska je u njeno vreme postala vodeća prekomorska kolonijalna i trgovačka sila. U ovakvoj odeći, u kakvoj je vidimo na portretima Nikolasa Hilijara, niko ne može da se ponaša prirodno. Međutim, ni oni pred koje bi osoba sa ovoliko nakita, slojeva odeće, pudera i perika stala, ne bi više mogao da bude to što jeste.

Elizabeta je na različite načine nametala fikcije kako bi olakšala svoju vladavinu zemljom uništenom građanskim ratom, spoljnim i unutrašnjim neprijateljima. Njoj su se podanici obraćali u alegorijama, i ne samo zato što je imala napade taštine svog monstruoznog ega, već i zato što je komunikacija, kroz alegorije i pesnička sredstva, postajala sasvim drugačija od striktno diplomatske komunikacije.

Jedna od tema koja se odnosi na Šekspirovo delo i svet a bliska je i našem svetu jeste tema samoprezentacije odnosno predstavljanja sebe drugima, naročito posredstvom oblačenja, ali i posredstvom drugih neverbalnih tehnika komuniciranja. Dvorsko ponašanje svesno forsira pozu i predstavu zarad prezentacije moći. Ono je, u krajnjoj instanci, laž istinitija od istine. Tačno je govorilo o tom društvu i njegovim vrednostima.

Još je Kastiljone u Dvoraninu isticao važnost sprezzature. Nije više bilo dovoljno, po sokratovskom modelu, oblikovati svoju dušu, svoju ličnost i uspostaviti vrednosti za sebe. U renesansi je bilo važno i predstaviti je, pokazati je drugima. Pojava i suština se nisu odvajale. Način predstavljanja trebalo je da bude spontan, organski, bez truda, effortless. A, zapravo, bilo je sve suprotno. Da bi se izgledalo spontano, bilo je potrebno uložiti mnogo truda.

Ali, šta su bili pravi razlozi za takvo ponašanje? Koje okolnosti su ih uslovile? Zašto je kraljica Elizabeta I, za mene prva modna influenseerka, pre toga, bila i prva kraljica meke propagande? Iza svega su se, najzad, krili politički razlozi, verski raskol i istorijski kontekst. Elizabeta I nije bila osoba koja je modu favorizovala zarad mode same, zarad lepe forme kojoj se divila. Bilo je, naravno, i o tome reči.

Međutim, odeća, a posebno ovako simbolično predstavljena na slikama, kao na portretu sa dugom, gde haljina ima oči i uši, a na rukavu su zmije, slala je poruku, bila je jedan neverbalni instant jezik koji je podanicima, diplomatama, špijunima, umetnicima saopštavao ko je, istovremeno, najveća glumica i najveći reditelj njihovog doba.

Slala je poruku da ženske uloge na pozornici nisu igrali jedino prerušeni muškarci. Ovoga puta, tradicionalna muška uloga vladara pripala je ženi koja je svojim delovanjem otvorila i veliku (renesansnu) temu rodnih i polnih uloga. Elizabeta I je o sebi govorila kao o kraljici dva tela: biološkom (ženskom) i političkom. A za njega je smatrala da je lišen odlika pola. Ipak, da li je bilo baš tako, bar po načinu na koji je vladala, načinu na koji je koristila odeću i uvek otvorenu mogućnost bračne ponude?

Slike: Različiti portreti kraljice Elizabete I | Izvor i detalji: Elizabeth I of England