Bio je osuđen na trostruke muke: da bude večno gladan, da bude večno žedan i da bude u večnom strahu. – Iz mita o Tantalu
Postoji jedna stvar koju doživljavamo kod svakog umetničkog dela sa erotskim sadržajem. Ukoliko nas ono i najmanje uzbudi, zateći ćemo se u ulozi voajera. Suština položaja voajera je u tome što je on izvan akcije. On posmatra i učestvuje u mašti. On dobija zadovoljenje, ali ne kroz aktivni čin, već viđenjem onoga što se čini. – Edvard Lusi Smit, Erotizam u umetnosti zapada
Oduvek su postojale dve stvari u svemu što sam radio: sloboda i zadovoljstvo. – Man Rej
Oduvek sam bila skeptična kada neko kaže: „Kroz modu želim da kažem ko sam.“ To bi podrazumevalo da je sopstvo fiksirano i samospoznato, što se, budimo iskreni, retko dešava. Sopstvo je stalno u pralazu, kako je, još u 16. veku, pisao Montenj.
Moda je često u relaciji sa Remboovom rečenicom: Ja, to su drugi.
Ona je tu da kaže ko ne želiš da si. U vezi je sa strahom. Zato se nadrealističko isticanje dvojnika čini očekivanim. Temu homo duplexa nadrealizam, kroz performativnu pre nego utilitarnu odeću, uvek stavlja u prvi plan.
Šta nam prvo pada na pamet kada kažemo „nadrealistička moda“, a imamo u vidu i skrojenu odeću i prikaz odeće u slikarstvu? – Fetišistička ženska obuća (Meret Openhajm) nasuprot opšteprihvaćenoj muškoj građanskoj odeći (Rene Magrit), u kojoj subjekat gubi svojstvo bilo kakve razlike i individualnosti; napadni životinjski elementi, pelerine od perja i rukavice koje se završavaju kandžama (Maks Ernst i Elsa Skapareli); suknja od korenja koje oblikom podseća na naga ženska tela (Dorotea Taning); odeća koja atmosferu nadrealističkih slika čini pretećom, naročito isticanje nakita (Salvador Dali); žena u širokoj muškoj odeći (Frida Kalo); šeširi koji prekrivaju celu glavu, kada se deo zamenjuje za celinu, ili predstavljaju neobičan (uncanny) predmet na njoj, poput cipela (Salvador Dali, Leonora Karington, Elsa Skapareli).
Moda je u vezi sa strahom podjednako koliko i sa slobodom. Ona nije samo tu da nas utopli i zaštiti. Nadrealizam je antikonformistički i ne dovodi ni u jednom trenutku u vezu modu i udobnost. Skapareli je bila aristokratskog porekla a Šanel proleterskog. Šanel je oslobađala steznika, činila odeću udobnom i nosivom jer je udobna odeća oduvek bila namenjena radničkoj klasi, iz koje je Šanel poticala. Naprotiv, nadrealizam ističe imperativ nelagodnosti u kulturi, a moda, naročito ovako konceptualizovana, nije bila tu da bi pojedincu bilo udobno, ona je preformativna a ne utilitarna, i tako kazuje o statusu subjekta unutar društvene zajednice. No, i kao takva, moda je deo kulturnih kodova kroz čije pore kipe dionisijski gusti sokovi ida, animalnosti i želje.
Valja razlikovati modu i odevanje. Moda je koncept, ona je ideja, a odevanje je stavljanje pojedinačnih komada odeće na sebe, koji neće nužno biti jasno sintaksički objedinjeni ali će, i to je sa odevanjem neizbežno, uvek biti jezik. Ne postoji tako nešto kao što je non saying oblačenje. Odeća je uvek govor u funkiciji klase, subkulture, zavođenja i mnogih drugih neverbalnih poruka koje snažno ističu komunikacijsku moć odeće i međusobno snažno uslovljenu vezu društva i pojedinca. Ne postoji tako nešto kao što je spontano ili autentično oblačenje. Da bi se izgledalo „spontano“, potrebno je uložiti puno truda. Autentično oblačenje je iluzija, isto kao što je i autentična individua iluzija, jer delanje iste u širim društvenim okvirima uvek je uslovljeno, obavezano, formirano, učinjeno reakcijom zahvaljujući nečemu što dolazi spolja.
Nadrealističke slikarke prve su otvoreno isticale komunikacijski kod odeće – u relaciji sa sopstvenom i sa muškom željom, sa sopstvenim idom i njegovim animalnim elementima: rukavice Else Skapareli na delu gde su prsti umesto noktiju imaju kandže, što je posebno interesantno jer korespondira sa manikirskim trendovima predimenzioniranih noktiju danas i, istovremeno, konstruktom ženske moći u društvu kako se navodno ta moć priželjkuje. Animalna, predatorska, neukrotiva. Takođe, još jedan bizaran nadrealistički fetiš je kosa, bilo da je zloslutno odsečena, kao na slici Fride Kalo ili na nekim radovima Andre Bretona, bilo da je voluminozna, bujna, anarhistički eksplozivna, kao na slikama Eleonore Karington i Leonor Fini, čije prikazane junakinje jesu, pored onih Milene Pavlović Barili, najbolje odevene u nadrealističkom slikarstvu.
Moda i strah, moda i želja, moda i pogled – ove teme naročito eksplodiraju u filmovima Dejvida Linča, koji se, intencionalno ili ne, vidi kao izuzetno originalan umetnik – originalnost je, pored dvojnika, još jedna veza nadrealizma sa romantizmom – čija dela imaju nesumnjive nadrealističke i fantastične elemente, i kao da su pravljena po Frojdovoj teoriji o neodvojivoj vezi seksa i nasilja. Moda je izuzetno važan elemenat u filmovima Dejvida Linča koji dosta kazuje o junacima kroz fetišističke fantazije i stalno isticanje ženske fatalnosti, fatalnosti koja ide u oba smera, i zavođenja i samouništenja.
Najzad, crveni karmin je ono što pravi pun krug od nadrealista do filmskog reditelja o kome je reč, od Mana Reja do Dejvida Linča. Crveni karmin je kulturni i simbolički kod kome nijedna epoha neće moći da oduzme erotski sadržaj. Crveni karmin, njegova erotska i fetišistička moć zaslužuje poseban esej a mi, na ovom mestu, sebi dozviljavamo da preformulišeno čuvenu izreku Koko Šanel da žena koja ne stavlja parfem ne misli na svoju budućnost. Mi kažemo da ona koja ne stavlja crveni karmin ne misli, pre svoje budućnosti, na svoja samonametnuta seksualna ograničenja.
Zašto se većina žena boji crvenog karmina? Moda i strah su davna tema i stara veza a nadrealizam ih kroz umetnost afirmiše. Verujem da taj strah, zaodeven u norme „dobrog ukusa“, ima veze sa klasom iz koje žena dolazi. Otpor prema karminu kao eptomu „lošeg ukusa“ uvek ima veze sa strahom od prestupa i sa strahom od pogleda. A, pogledi su uvek u modi.
I prestup i svesna objektivizacija sebe su antiburžoaski a današnja žena, smatrajući da je feministički osvešćena, zapravo preuzima buržoaski obrazac razumevanja sopstvene magije i seksualnosti. Stavljanje crvenog karmina je magijski i performativni čin. Niko se ne oseća isto, niko se ne ponaša isto sa njim i bez njega.
Da li je onda na delu strah od otkrivanja sopstvenih moći, fantazija, seksualnih želja koje buržoasko društvo uvek guši, ali žena ga, da bi bila prihvaćena, a onda unutar te prihvaćenostu „pobunjena“, dakle, uvek unutar dozvoljenih granica i radijusa pristojnosti, uvek na svoju štetu praktikuje.
Slike: Man Rej, Ljubavnici, 1936; Klod Kahun, Šta želiš od mene, 1928; Frida Kalo, Dve Fride, 1939; Scena iz filma Lost Highway Dejvida Linča, 1997; Meret Openhajm, Moja dadilja, 1936; Elsa Skapareli, Ženske čizme, 1938; Dorotea Taning, Rođendan, 1942; Leonor Fini, Terasa, 1938; Frida Kalo, Autoportret sa odsečenom kosom, 1940; Leonora Karington, Čuvarka jaja, 1947; Leonora Karington, Portret Maksa Ernsta, 1939; Maks Ernst, Kićenje neveste, 1939; Leonora Karington, Žena i jarebica, 1947; Leonor Fini, Dve žene, 1939; Salvador Dali, Naslovna strana magazina Vogue, jun 1939; Salvador Dali, Večernje toalete, 1935.
Preporuke: Philadelphia Museum of Art; A Women’s Thing: Meret Oppenheim; Richard Martin – Fashion and Surrealism
A . A . A 