Mesečne arhive: februar 2019

Две скулптуре човека који хода: Алберто Ђакомети и Умберто Бочони

Objavljeno od strane

Image result for alberto giacometti

Како ходаш кроз живот?

Алберто Ђакомети и Умберто Бочони, два велика скулптора 20. века, дала су своје виђење човека у покрету.

Први је „трска која мисли“. Једва се креће, једнодимензионалан, погнут, али од челика. Изгледа крхко али не можеш га сломити. Он у свом спором ходу чини се налик шибици која догорева.

Други је динамичан, волуминозан, ватрен, чудовиште енергије у ходу, брз у мери да постаје пламен. Он у брзини губи сопствене обрисе. Иде брзо, да ли и далеко?

Од пламена ка шибици која догорева, од шибице која догорева до снажног пламена. И тако у круг. Човеково кретање је дијалектичка клацкалица.

Од футуризма до егзистенцијализма, од егзистенцијализма до футуризма, човек је у илузији да својим кретањем било куда иде. Међутим, он наставља да иде. Хода.

Уз ове скулптуре увек ми се наметала песма Душана Васиљева „Човек пева после рата“ из 1920. године у којој читамо о човеку који је ходао кроз крв и који више нема снова. Човек пре рата је Бочонијев натчовек (дело настало 1913). Човек после рата је Ђакометијева авет (дело настало 1945). Наставите са читањем

Идеологија и архитектура: Светска изложба у Паризу 1937. године

Objavljeno od strane

Image result for eiffel tower nazi flag

Организатори Светске изложбе из 1937. одлучили су да у центру Париза поставе, симболично, два павиљона. Лево је павиљон Трећег рајха а десно Совјетског савеза. У центру, надмоћно, одржавајући пре свега визуелну равнотежу, стоји Ајфелов торањ.

Архитекта немачког павиљона био је Алберт Шпер а совјетског Вера Мухина. Шпер је и наговорио Хитлера да учествује на изложби јер је дознао како ће изгледати Совјетски павиљон па је на основу њега пројектовао немачки.

На истој изложби, у шпанском павиљону, Пикасо је изложио своје монументално платно Герника, Калдер своје скулптуре, Миро своје слике. Румунски павиљон је добио са правом много похвала. Међутим, ова слика (ови павиљони) остала је као најупечатљивија.

„Споменик Трећој Интернационали“ Владимира Татљина

Objavljeno od strane

Макета за „Споменик Трећој Интернационали“ који је пројектовао Владимир Татљин

Геометријски знак спирале послужио је Владимиру Татљину за нацрт Споменика Трећој Интернационали, никад оствареном али „оптимално“ пројектованом. Спирала као знак кретања према будућности ранијег је порекла. Спирала као метафора која означава дијалектику историјског кретања у циклусима изворно је хегелијанска. Под утицајем Марксове и Енгелсове доктрине о процесима који се одвијају ступњевито и скоковито, како у природи тако и у повијести човечанства, у облику тријаде теза-антитеза-синтеза, ова је метафора добила специфичну примену. Знаком таквог кретања постала је спирала која превладава супротности и диже се у висине. После револуционарних збивања из 1917. тај је знак постао симбол историјске пројекције, и не само Татљину.

Мирослав Крлежа у есеју Eppur si muove из 1919. године, који својим насловом зазива Галилеја („Ипак се окреће“), предочава прогрес управо у облику спирале:

Креће се. Полагано. Али се ипак креће! У спирали успиње се напредак људске расе и сваких стотину година та „прогресивна“ спирала заокрене за један завој више, тако да се кугла пење тајанственим завијуцима, свладавајући своја властита протусловља сталним успоном. О, сваких дугих стотину година за један незнатни завој више, пење се кугла за коју су предгалилејска стољећа вјеровала да мирује, да би га послијегалилејска стољећа спознала да се врти, а ми поново повјерујемо како се пење.

Метафору спирале у том контексту Крлежа доследно развија. Повијест Еуропе од Француске револуције приказује се као спирално кретање „прогреса“ који превладава све нове и нове антиномије.

У мисаоном свијету руске авангарде појам кретања „по спирали“ налазимо већ прилично рано, и то без везе са хегелијанско-енгелсовком концепцијом. Можемо га уочити у симболистичким метатекстовима Белога, а сљедећи примјер преузмимо из мемоарске књиге бенедикта Ливишица Једноипооки стријелац у којој је ријеч између осталога о дјелатности једнога од зачетника авангарде, Кул’бина године 1908, дакле, прије него што се у Русији авангарда очитовала у дијелатности покрета (футуризма): Наставите са читањем

Часопис „Ситуационистичка времена“

Objavljeno od strane

Часопис за филозофију, уметност и културу „Ситуационистичка времена“ (The Situationist Times) основала је и уређивала Жаклина де Јонг (Jacqueline de Jong). Укупно је изашло шест бројева часописа у периоду од 1962. до 1967. године. Сваки број се појављивао једном годишње и сваки је био право чедо do it yourself (ест)етике.

Од почетка до краја часопис је био самиздат пројекат једне особе која је познавала неке од најзанимљивијих личности шездесетих као што су Жак Превер, Ги Дебор или Питер Блејк. Распон је увек био невероватан и он је одражавао дух времена, интересовања ауторке која је пуно путовала, углавном се крећући између Париза, Лондона и Брисела.

За боље сагледавање контекста у коме часопис настаје треба разумети идеје ситуационистичке и летристичке интернационале, нарочито мисао Ги Дебора изражену у књизи „Друштво спектакла“. На српски језик могуће ју је читати у преводу Алексе Голијанина (PDF, Буклет). Сами часописи су на енглеском и француском језику.

У наставку следе линкови за свих шест бројева (anti-copyright је овде једна од главних идеја), као и низ видеа кроз које уредница говори о датом броју. Тај низ видеа је заправо један документарни филм који је снимљен поводом репринт издања часописа и изложбе у његову част. Четврти број је у потпуности посвећен лавиринтима. Наставите са читањем

Видео реконструкција страдања Помпеја

Objavljeno od strane
tumblr_pay1ky9Cb01sjjdtyo1_540

Слика: Филипо Палици

ГДЕ

Помпеји, антички римски град (данас археолошко налазиште). Град се налазио у близини активног вулкана Везува, јужно од Напуља двадесет пет километара, и око четрнаест километара јужно од Херкуланeума, још једног античког римског града који је страдао истог дана.

КАДА

24. август 79. године нове ере.

КАТАСТРОФА

8 ујутру – Везув почиње да избацује пепео и гас

1 поподне – Ерупција вулкана избацила је облак пепела и дима до висине од 20 километара! Облак таме прекрио је Помпеју.

1-5 поподне – Период девастације, потреса, бежања људи ка мору. Ниво мора је знатно опао што је указивало на долазак цунамија.

Вече – Облак пепела и дима, кроз који севају муње, достиже висину од 25 километара.

Поноћ – Поток лаве стиже до Херкуланеума и уништава град.

4-6 ујутру – Облак дима и пепела достиже висину од 30 километара и урушава се, стварајући пирокластични ток који је прекрио Херкуланум. Пирокластични ток је облак врелог дима, пепела, гаса и истопљених стена који се креће 700 километара на час.

6 ујутру – Неколико пирокластичних токова погађају Помпеју.

Везув наставља да тутњи још наредна два дана, 25. и 26. августа. Након ерупције врх вулкана био је мањи за 200 метара. Након неколико година људи нису могли да пронађу градове нити да одреде где су се налазили. Све је било прекривено пепелом. Наставите са читањем

Ђорђо де Кирико на Трећем програму Радио Београда

Objavljeno od strane

У радио емисији Искуства која је емитована 15. септембра 1968. године на Трећем програму Радио Београда, гост Радмиле Глигић, новинарке и ауторке емисије, био је Ђорђо де Кирико. Интервју са њим можете послушати на приложеном снимку.

Можете чути сликарев доживљај у возу на путу од Венеције преко Трста до Опатије. Зашто југословенски кондуктер није желео да погледа његов пасош али му је рекао име омиљеног сликара своје супруге. Можете чути зашто воли кишу a зашто је тужан по лепом времену. Зашто сматра да у сликарству не постоје и не делују савети: „Сликарство је рад, дуготрајан и мукотрпан рад“, изјављује. Сматра да је природа правог уметника природа сањара али и радника. Коментаришући значење својих слика помиње чувену Кулу за коју сматра да на њој нема мистерије. Изјављује: „Чему значење слике? Слика је добра ако се допада.“

Ђорђо де Кирико рођен je 10. јула 1888. у Волосу, у Грчкој. Мајка му је била из Ђенове, отац са Сицилије. Након студија у Атини и Фиренци прелази у Минхен где је уписао Академију лепих уметности 1906. године. Тамо долази у сусрет са делима Ничеа и Шопенхауера, проучава слике Арнолда Беклина и Макса Клингера. После 1910. прелази у Италију. Од 1918. његова дела излагана су свуда по Европи.

Оснивач је метафизичке школе у сликарству. Најбољи део свог сликарског опуса створио је између 1909. и 1919, у својој метафизичкој фази, с мотивима мирних медитеранских градова пуних светла. Следећих је година дефинисао каноне метафизичког сликарства, а његова су разматрања објављена у часопису Pittura metafisica (Метафизичко сликарство). Наставите са читањем

Речник симбола: Кула

Objavljeno od strane

Изградња куле одмах призива у свест Вавилон, врата небеска, где је циљ био реконструисати срушену првобитну осу и по њој се успети до боравишта богова.

Вавилонска кула је била вавилонски зигурат. За Вавилонску кулу се каже да се продужавала у тло. Спратови куле који се смањују према врху уистину подсећају на планину. Куле имају подземни део обележен блокажом или дубок средишњи бунар. Тако повезују три света: небо, земљу, подземни свет.

У Кини је Кула срећног утицаја, коју је изградио Вен Ванг, кажу, служила за посматрање неба. Но, као што показује њено име, служила је пре свега прихватању утицаја. Била је, осим тога, нека врста земаљског раја где су животиње живеле у слободи. Зато не треба инсистирати на њеној улози осе. Чу Ксин је, такође, изградио своју Вавилонску кулу и на њеном је врху или на врху неке друге њој сличне – био смештен мех неба у који је Чу Ксин одапињао стреле и из кога је потекла киша крви.

Вавилонска кула је била изграђена од печених опека и од битумена, као и многе месопотамијске куле (зигурати). Једна је откривена у Уру, граду из кога потиче Аврам, подигнута вековима пре патријархова поласка за Палестину. Зигурат је степенаста кула, којој је на врху храм, како би јој врх био налик небу и Божијем боравишту. На акадском Вавилон значи Божја врата. Те куле, које су се дизале над вавилонским градовима, биле су знамења политеизма, те ће их хебрејски монотеизам осудити. Наставите са читањем

Шта је истина у роману „Убиство у Оријент експресу“ Агате Кристи?

Objavljeno od strane

Дело које ћемо анализирати припада криминалистичком жанру. Сматрамо да је овај облик романа нарочито погодан за тип истраживања који посредством нарације и исказа књижевних јунака тежи да утврди разлику између лажног и истинитог исказа, о стварности дела која је у језику, а који је, као такав нестабилан: исказ јунака и објективна стварност самог дела, иако делују подударни, испоставља се да нису. Ауторка која је довела вештину лажних исказа до савршенства јесте енглеска ауторка криминалистичких романа, Агата Кристи.

У питању је најпознатији традиционални криминалистички роман на свету, Убиство у Оријент експресу, објављен 1934. Инспирацију за роман Агата Кристи пронашла је у реалности, и то двоструко. Сама је путовала Оријент експресом, чија је рута заводила машту многих тадашњих светских путника, од Алепа и Инстанбула, преко Београда до Париза. То је била инспирација за место злочина. Инспирацију за сам злочин књижевница је пронашла у једном догађају који се односио на киднаповање и убиство из 1932. када је страдало дете Чарлса Линдберга, америчког авијатичара и официра.

У свету романа је дванаест путника. Жртва је избодена дванаест пута. Судска порота се састоји од дванаест особа. Свих дванаест путника, не рачунајући самог детектива, Херкула Поароа, извршитељи су злочина, свих дванаест путника убили су Речета, Американца који је крив за отмицу и убиство детета са којим је, сваки од путника, био у некој вези, пословној или приватној. Дајући изјаве детективу, ниједан од ових путника не наводи детектива на помисао да би он могао бити убица. Оно што Поароу прво скреће пажњу је симболика броја дванаест, подударност броја путника и броја убода, као и необична гужва када је у питању Оријент експрес, с обзиром да сви путују ван сезоне. Испоставља се да је друштво састављено од различитих народности – Италијан возач, Енглескиња гувернанта, Швеђанка дадиља, Францускиња собарица. То је, закључује детектив, могуће само у Америци. Жртва је Американац, али се свако од путника представља другачије. Наставите са читањем

А . А . А букмаркери

Objavljeno od strane

61114044_2265508586865090_3182828795086241792_n

Неки обележавају странице књиге коју читају картама за превоз, неки изгужваним папирима, неки флајерима за водоинсталатера, неки биоскопским картама, а поједини имају купљене букмаркере. 

Tребало ми је више од два букмаркера, а већина их је била китњаста, па сам зато одлучила да их сама себи направим. Уметност романтизма, коју волим и која ми је инспиративна, омогућила ми је да оформим тематски циклус.

Пред вама је девет обележивача за књиге односно букмаркера које можете поручити мејлом и купити их по цени од 500 динара. Купивши овај сет симболичном сумом допринели сте и часопису А . А . А

НАЗИВИ СЛИКА

1. Теодор Жерико, Сплав Медузе, 1818.
2. Каспар Давид Фридрих, Путник у мору магле, 1818.
3. Вилијам Блејк, Албион, 1796.
4. Ежен Делакроа, Слобода предводи народ, 1830.
5. Џон Констабл, Подне, 1821.
6. Хајнрих Фисли, Кошмар, 1781.
7. Вилијам Тарнер, Киша, пара и брзина, 1844.
8. Франсиско Гоја, Сатурн прождире свог сина, 1819–1823.
9. Ј. Х. В. Тишбајн, Гете у римском пољу, 1787.

ОПИС БУКМАРКЕРА

Димензије: 4,7цм x 13,4цм
Боја: колор (спреда), црно-бела (позади)
Комада: 9 (девет букмаркера чини 1 комплет)
Цена: 500 динара (бесплатна поштарина за два или више поручена комплета)
Поруџбине: anaarpart@gmail.com

АУТОРИ

Идеја: Ана Арп
Техничка реализација: Синиша Лекић

А . А . А на отварању изложбе „Структура сећања“ Сузане Вуловић

Objavljeno od strane

imageedit_8_8794211967

Седамнаестог јануара ове године одржала сам кратак говор на отварању изложбе „Структура сећања“ академске сликарке Сузане Вуловић.

Сузана Вуловић рођена је у Ивањици 1991. године. Школовала се на Академији ликовних уметности у Требињу. Живи и ради у Београду.

Посетила сам њену изложбу у Магацину у Краљевића Марка лета 2018. године а потом и њен атеље у згради БИГЗ. Тада сам пред њом коментарисала још увек неосушена платна. Њој се допао мој начин артикулације виђеног па ме је позвала да отворим изложбу у Галерији 73 на Бановом брду која је трајала од 17. јануара до 29. јануара 2019. године. Наставите са читањем

А . А . А у рубрици „Писци препоручују“ интернет магазина „Плезир“

Objavljeno od strane

Крајем децембра 2018. година уредница интернет магазина Плезир, Теодора Коврља, позвала ме је да дам свој прилог рубрици Писци препоручују. Требало је да доставим свој списак наслова. Ја ништа не схватам једноставно. У наставку ћете се уверити и сами. Следи моје виђење списка књига које бих сваком препоручила.

За фотографије које следе (овде је само одабир) био је заслужан Алекса Митранић. Уместо традиционалног начина представљања књига кроз списак и скенирану насловну страну књиге, одлучили смо се за другачији приступ. Алекса је фотографисао моје књиге, које су дубоко уткане и у ткиво овог интернет места, не само у списак.

*

Своје писање о омиљеним књигама организоваћу по принципу метафоре. За пример узмимо однос планета и сателита. Нека моја имагинација буде Сунце око кога планете круже. Дакле, моје читалачко биће је хелиоцентрични систем. Књиге су планете, али књиге су и сателити који се придружују планетама и круже око њих и са њима. Књиге-планете својом гравитационом силом привлаче друга космичка тела, која углавном морају бити мања јер да није тако систем привлачења био би обрнут (или би дошло до судара, а знамо шта космички судари значе). Треба имати на уму да су та друга космичка тела мања, али не у дословном смислу, по књижевно-историјском значају или по обиму, већ су неопходна аналогија датом читалачком искуству па су стога сателити јер долазе после главног дела у низу асоцијација. Они нису читалачко полазиште већ накнадна читалачка асоцијација.

У наставку следи списак чији редослед није квалитативне природе нити има вертикалан визуелни распоред (што је ликовна представа списка). Хоризонтала је у овом случају огледало моје полице испред које сам стала да бих направила овај списак. Посматрала сам ју неколико секунди и деловала ми је као низ кућа на каналу у Амстердаму. Све одабране књиге одражавају оно што је принцип космоса: еквилибријум. Неопходну равнотежу која спречава сударе, искакања из дате путање у космичку празнину, гравитаоционо усисавање мањег космичког тела од стране већег. Почнимо! Наставите са читањем