Mesečne arhive: februar 2019

Две скулптуре човека који хода: Алберто Ђакомети и Умберто Бочони

Objavljeno od strane

Image result for alberto giacometti

Како ходаш кроз живот?

Алберто Ђакомети и Умберто Бочони, два велика скулптора 20. века, дала су своје виђење човека у покрету.

Први је „трска која мисли“. Једва се креће, једнодимензионалан, погнут, али од челика. Изгледа крхко али не можеш га сломити. Он у свом спором ходу чини се налик шибици која догорева.

Други је динамичан, волуминозан, ватрен, чудовиште енергије у ходу, брз у мери да постаје пламен. Он у брзини губи сопствене обрисе. Иде брзо, да ли и далеко?

Од пламена ка шибици која догорева, од шибице која догорева до снажног пламена. И тако у круг. Човеково кретање је дијалектичка клацкалица.

Од футуризма до егзистенцијализма, од егзистенцијализма до футуризма, човек је у илузији да својим кретањем било куда иде. Међутим, он наставља да иде. Хода.

Уз ове скулптуре увек ми се наметала песма Душана Васиљева „Човек пева после рата“ из 1920. године у којој читамо о човеку који је ходао кроз крв и који више нема снова. Човек пре рата је Бочонијев натчовек (дело настало 1913). Човек после рата је Ђакометијева авет (дело настало 1945). Наставите са читањем

Идеологија и архитектура: Светска изложба у Паризу 1937. године

Objavljeno od strane

Image result for eiffel tower nazi flag

Организатори Светске изложбе из 1937. одлучили су да у центру Париза поставе, симболично, два павиљона. Лево је павиљон Трећег рајха а десно Совјетског савеза. У центру, надмоћно, одржавајући пре свега визуелну равнотежу, стоји Ајфелов торањ.

Архитекта немачког павиљона био је Алберт Шпер а совјетског Вера Мухина. Шпер је и наговорио Хитлера да учествује на изложби јер је дознао како ће изгледати Совјетски павиљон па је на основу њега пројектовао немачки.

На истој изложби, у шпанском павиљону, Пикасо је изложио своје монументално платно Герника, Калдер своје скулптуре, Миро своје слике. Румунски павиљон је добио са правом много похвала. Међутим, ова слика (ови павиљони) остала је као најупечатљивија.

„Споменик Трећој Интернационали“ Владимира Татљина

Objavljeno od strane

Макета за „Споменик Трећој Интернационали“ који је пројектовао Владимир Татљин

Геометријски знак спирале послужио је Владимиру Татљину за нацрт Споменика Трећој Интернационали, никад оствареном али „оптимално“ пројектованом. Спирала као знак кретања према будућности ранијег је порекла. Спирала као метафора која означава дијалектику историјског кретања у циклусима изворно је хегелијанска. Под утицајем Марксове и Енгелсове доктрине о процесима који се одвијају ступњевито и скоковито, како у природи тако и у повијести човечанства, у облику тријаде теза-антитеза-синтеза, ова је метафора добила специфичну примену. Знаком таквог кретања постала је спирала која превладава супротности и диже се у висине. После револуционарних збивања из 1917. тај је знак постао симбол историјске пројекције, и не само Татљину.

Мирослав Крлежа у есеју Eppur si muove из 1919. године, који својим насловом зазива Галилеја („Ипак се окреће“), предочава прогрес управо у облику спирале:

Креће се. Полагано. Али се ипак креће! У спирали успиње се напредак људске расе и сваких стотину година та „прогресивна“ спирала заокрене за један завој више, тако да се кугла пење тајанственим завијуцима, свладавајући своја властита протусловља сталним успоном. О, сваких дугих стотину година за један незнатни завој више, пење се кугла за коју су предгалилејска стољећа вјеровала да мирује, да би га послијегалилејска стољећа спознала да се врти, а ми поново повјерујемо како се пење.

Метафору спирале у том контексту Крлежа доследно развија. Повијест Еуропе од Француске револуције приказује се као спирално кретање „прогреса“ који превладава све нове и нове антиномије.

У мисаоном свијету руске авангарде појам кретања „по спирали“ налазимо већ прилично рано, и то без везе са хегелијанско-енгелсовком концепцијом. Можемо га уочити у симболистичким метатекстовима Белога, а сљедећи примјер преузмимо из мемоарске књиге бенедикта Ливишица Једноипооки стријелац у којој је ријеч између осталога о дјелатности једнога од зачетника авангарде, Кул’бина године 1908, дакле, прије него што се у Русији авангарда очитовала у дијелатности покрета (футуризма): Наставите са читањем

Видео реконструкција страдања Помпеја

Objavljeno od strane
tumblr_pay1ky9Cb01sjjdtyo1_540

Слика: Филипо Палици

ГДЕ

Помпеји, антички римски град (данас археолошко налазиште). Град се налазио у близини активног вулкана Везува, јужно од Напуља двадесет пет километара, и око четрнаест километара јужно од Херкуланeума, још једног античког римског града који је страдао истог дана.

КАДА

24. август 79. године нове ере.

КАТАСТРОФА

8 ујутру – Везув почиње да избацује пепео и гас

1 поподне – Ерупција вулкана избацила је облак пепела и дима до висине од 20 километара! Облак таме прекрио је Помпеју.

1-5 поподне – Период девастације, потреса, бежања људи ка мору. Ниво мора је знатно опао што је указивало на долазак цунамија.

Вече – Облак пепела и дима, кроз који севају муње, достиже висину од 25 километара.

Поноћ – Поток лаве стиже до Херкуланеума и уништава град.

4-6 ујутру – Облак дима и пепела достиже висину од 30 километара и урушава се, стварајући пирокластични ток који је прекрио Херкуланум. Пирокластични ток је облак врелог дима, пепела, гаса и истопљених стена који се креће 700 километара на час.

6 ујутру – Неколико пирокластичних токова погађају Помпеју.

Везув наставља да тутњи још наредна два дана, 25. и 26. августа. Након ерупције врх вулкана био је мањи за 200 метара. Након неколико година људи нису могли да пронађу градове нити да одреде где су се налазили. Све је било прекривено пепелом. Наставите са читањем

Часопис „Ситуационистичка времена“

Objavljeno od strane

Часопис за филозофију, уметност и културу „Ситуационистичка времена“ (The Situationist Times) основала је и уређивала Жаклина де Јонг (Jacqueline de Jong). Укупно је изашло шест бројева часописа у периоду од 1962. до 1967. године. Сваки број се појављивао једном годишње и сваки је био право чедо do it yourself (ест)етике.

Од почетка до краја часопис је био самиздат пројекат једне особе која је познавала неке од најзанимљивијих личности шездесетих као што су Жак Превер, Ги Дебор или Питер Блејк. Распон је увек био невероватан и он је одражавао дух времена, интересовања ауторке која је пуно путовала, углавном се крећући између Париза, Лондона и Брисела.

За боље сагледавање контекста у коме часопис настаје треба разумети идеје ситуационистичке и летристичке интернационале, нарочито мисао Ги Дебора изражену у књизи „Друштво спектакла“. На српски језик могуће ју је читати у преводу Алексе Голијанина (PDF, Буклет). Сами часописи су на енглеском и француском језику.

У наставку следе линкови за свих шест бројева (anti-copyright је овде једна од главних идеја), као и низ видеа кроз које уредница говори о датом броју. Тај низ видеа је заправо један документарни филм који је снимљен поводом репринт издања часописа и изложбе у његову част. Четврти број је у потпуности посвећен лавиринтима. Наставите са читањем

Пољска поезија понедељком послеподне: Јулијан Тувим

Objavljeno od strane

ЗА ОКРУГЛИМ СТОЛОМ

А можда бисмо могли једном, драга,
Отишли на дан до Томашева?
Можда тамо још у сумраку златном
Траје она иста тишина бела?

У том белом дому, у тој соби
Где су размештене туђе ствари
Морамо довршити наш некадањи
Тужно прекинути разговор стари.

До данас за округлим столом
Седимо ко у онај прошли час.
Како те дане дати забораву?
Како скинути те чари с нас?

И на уснама, као некад,
Осећам сузу што капље лено…
А ти ми ништа не одговараш,
И једеш грожђе зелено.

Још увек погледом ти певам
„Du holde Kunst“… и срце ми лупа!
И морам на пут… ти се опрашташ
Али не дрхти твоја рука. Наставите са читањем

Ђорђо де Кирико на Трећем програму Радио Београда

Objavljeno od strane

У радио емисији Искуства која је емитована 15. септембра 1968. године на Трећем програму Радио Београда, гост Радмиле Глигић, новинарке и ауторке емисије, био је Ђорђо де Кирико. Интервју са њим можете послушати на приложеном снимку.

Можете чути сликарев доживљај у возу на путу од Венеције преко Трста до Опатије. Зашто југословенски кондуктер није желео да погледа његов пасош али му је рекао име омиљеног сликара своје супруге. Можете чути зашто воли кишу a зашто је тужан по лепом времену. Зашто сматра да у сликарству не постоје и не делују савети: „Сликарство је рад, дуготрајан и мукотрпан рад“, изјављује. Сматра да је природа правог уметника природа сањара али и радника. Коментаришући значење својих слика помиње чувену Кулу за коју сматра да на њој нема мистерије. Изјављује: „Чему значење слике? Слика је добра ако се допада.“

Ђорђо де Кирико рођен je 10. јула 1888. у Волосу, у Грчкој. Мајка му је била из Ђенове, отац са Сицилије. Након студија у Атини и Фиренци прелази у Минхен где је уписао Академију лепих уметности 1906. године. Тамо долази у сусрет са делима Ничеа и Шопенхауера, проучава слике Арнолда Беклина и Макса Клингера. После 1910. прелази у Италију. Од 1918. његова дела излагана су свуда по Европи.

Оснивач је метафизичке школе у сликарству. Најбољи део свог сликарског опуса створио је између 1909. и 1919, у својој метафизичкој фази, с мотивима мирних медитеранских градова пуних светла. Следећих је година дефинисао каноне метафизичког сликарства, а његова су разматрања објављена у часопису Pittura metafisica (Метафизичко сликарство). Наставите са читањем

Речник симбола: Кула

Objavljeno od strane

Изградња куле одмах призива у свест Вавилон, врата небеска, где је циљ био реконструисати срушену првобитну осу и по њој се успети до боравишта богова.

Вавилонска кула је била вавилонски зигурат. За Вавилонску кулу се каже да се продужавала у тло. Спратови куле који се смањују према врху уистину подсећају на планину. Куле имају подземни део обележен блокажом или дубок средишњи бунар. Тако повезују три света: небо, земљу, подземни свет.

У Кини је Кула срећног утицаја, коју је изградио Вен Ванг, кажу, служила за посматрање неба. Но, као што показује њено име, служила је пре свега прихватању утицаја. Била је, осим тога, нека врста земаљског раја где су животиње живеле у слободи. Зато не треба инсистирати на њеној улози осе. Чу Ксин је, такође, изградио своју Вавилонску кулу и на њеном је врху или на врху неке друге њој сличне – био смештен мех неба у који је Чу Ксин одапињао стреле и из кога је потекла киша крви.

Вавилонска кула је била изграђена од печених опека и од битумена, као и многе месопотамијске куле (зигурати). Једна је откривена у Уру, граду из кога потиче Аврам, подигнута вековима пре патријархова поласка за Палестину. Зигурат је степенаста кула, којој је на врху храм, како би јој врх био налик небу и Божијем боравишту. На акадском Вавилон значи Божја врата. Те куле, које су се дизале над вавилонским градовима, биле су знамења политеизма, те ће их хебрејски монотеизам осудити. Наставите са читањем

Речник симбола: Тигар

Objavljeno od strane

Тигар уопштено указује на идеје моћи и крволочности; оно што дакле садржи само негативна знамења. Та животиња је ловац и по томе је симбол ратничке касте. У кинеској алхемији тигар се супротставља змају; но у првом случају је симбол зла, а у другом представља активни принцип, енергију, насупрот влажном и пасивном принципу, олово насупрот живи, дах насупрот семену.

Пет тигрова, који су симболи заштитне снаге, чувари су четри стране света и његовог средишта. У кинеској историји и у кинеским легендама више пута је скупинама храбрих ратника, заштитника царства, даван назив Пет тигрова. Појава белог тигра знамен је краљевске моћи. Тигар је посебно животиња севера, зимског солстиција, где раздире зле силе. Понекад је јахаћа животиња неког бесмртника, јер је и сам обдарен дуговечношћу. Његова снага симболизује, у будизму, и снагу вере, духовног напора, који пролази кроз џунглу греха коју приказује бамбусова шума.

У хиндуској иконографији тигрова кожа је Шивин трофеј. На тигру јаше Шакти, снага природе, којој Шива није потчињен него, напротив, влада њоме.

Не треба заборавити да се на читавом азијском југоистоку на Тигра гледа као на посветитеља. Он води у џунглу неофите да би их посветио, заправо да би их убио и ускрсао. Наставите са читањем

Речник симбола: Уроборос

Objavljeno od strane

robderickx: “De Staarteter ”

Уроборос је змија која гризе властити реп симболизујући у себи затворен развојни циклус. Тај симбол обухвата уједно идеје кретања, континуитета и самооплодње, представља дакле вечно понављање. Кружни облик слике дао је повода и за другачије тумачење: она представља спајање хтонског света, који симболизује змија, с небеским светом који симболизује кружница. Такво тумачење потврђују неке слике на којима је уроборос пола црн, пола бео. Он може значити и спајање два супротна принципа, тј. земље и неба, добра и зла, дана и ноћи, кинеског јанга и јина и свих вредности које те супротности садрже.

*

Уроборос је склупчана змија која саму себе уједа за реп. Она значи „Једно Све“, опште затварање материје и потпуно остварење циклуса промена помоћу првобитне енергије. Симбол раста и испуњења, али и Вечитог Повратка Космоса. Овај симбол, настао по моделу арапско-александријских цивилизација, чудно подсећа на змију Кундалини, склупчану на дну карлице, која у тантричким текстовима означава првобитну енергију илити снагу, тренутно примирену у материји.

Извор: Ален Гербран, Жан Шевалије, Речник симбола, превео др Павле Секеруш и други, Киша, Стилос, Нови Сад, 2009.

Извор: Жан-Мишел Варен, Алхемија, превела Маја Влаховић, Арион, Београд, 1988.

Речник симбола на блогу А . А . А

Шта је истина у роману „Убиство у Оријент експресу“ Агате Кристи?

Objavljeno od strane

I

У својој теоријској студији Истина и поетика Корнелије Квас анализира, преиспитује и тумачи различите облике књижевне истине, изражене најпре у делима античких поетика, пре свих мишљења Платона, Аристотела и Хорација. У питању је систематизована и компаративна анализа која у првом поглављу, насловљеном „Теорије истине и истина песништва“, износи пред читаоца неколико теорија истине које су одувек заокупљале филозофска, књжевно-теоријска и естетичка разматрања.

Аутор издваја неколико утицајних теорија истине: теорију кореспонденције, теорију кохерентности, прагматичну теорију истине, теорију консензуса и теорију евиденције, наглашавајући да

због природе наше теме не можемо и не желимо обухватити све постојеће теорије истине, нити нам је намера да их подробно анализирамо. Циљ нам је разумевање односа античких поетика према истини песништва, па је и наша расправа о различитим и многобројним теоријама истине прилагођена тој сврси.

Аутор као најпознатију и најстарију теорију истине издваја теорију кореспонденције и наводи Платона као првог мислиоца коју у свом дијалогу Кратил поставља њене основе. Платон разликује две врсте говора: истинит говор и лажан говор. Истинит говор је онај који о стварима сведочи какве оне јесу и он је истинит у целости, најмања јединица истините реченице била би реч и она би, такође, морала бити истинита. Дакле, реч је основни елемент у сазнавању истине. Реч је слика предмета и на основу ње препознаје се стварност самог предмета. Међутим, уколико бисмо реч схватили као слику предмета и уколико бисмо прихватили апсолутну идентичност речи и слике дошло би до удвајања стварности и не би се могла увести дистинкција између истинитог и лажног говора зато јер би свака реч била идентична стварности. Наставите са читањем