Jabuke

Knjiga priča Jabuke Ane Arp nastajala je između leta 2017. i leta 2019. godine.

Prvo izdanje objavljeno je krajem septembra 2019. a drugo krajem decembra 2023. godine.

Knjiga se sastoji od šest kratkih priča i uvodnog obraćanja Čitaocu. Nazivi priča su: Škola, Konj, Bicikl, Ostrvo, Pčele i Jabuke.

Knjiga je zamišljena kao prvo krilo književnog diptiha. Jabuke su knjiga priča o deci. Drugo krilo diptiha biće priče o životinjama i zvaće se Orasi. Jabuke i orasi biće, tako, objedinjeni u snažnu simboličku i vizuelnu celinu.

Sve knjige Ane Arp objavljene su samoorganizovano, zbog čega je autorka izuzetno ponosna.

Knjigu možete kupiti direktno od nje, putem poruke, ili u knjižari Zlatno runo u Beogradu, Svetogorska 3.

Izdavač: A.A.A
Pisac: Ana Arp

Lektura: Manuela Rađenović
Likovno oblikovanje: Tijana Kojić
Fotografija pisca: Tamara Aleksić

Format: 20 x 13.5
Broj strana: 67

Kod novog izdanja težilo se da knjiga bude vizuelno slična izdanju knjige Tri mita. Bez obzira na njihovu različitost, tematsku i formalnu, cilj je bio stvoriti prepoznatljivu vizuelnu celinu koja bi nosila individualni stil A.A.A samoorganizovanog izdavaštva. Takođe, kod drugog izdanja, osim minimalnih ispravki na tekstu, promenjen je i font slova kod naziva priča.

Za potrebe novog izdanja urađena je i serija fotografija koje bi bile određena emotivna i atmosferska ilustracija priča. Kako je moj rad obeležen vezom sa vizuelnim umetnostima, želela sam jedan ciklus koji bi, sa mnom u fokusu, kazivao jezikom fotografije o ovim pričama. Autorka svih je Tamara Aleksić.

Kada je počela da trči niz hodnik, imala je i dalje osećaj da ju neka ruka zadržava. Trčala je, a nikako nije stizala do učionice. Hodnik je sa leve strane bio osvetljen mesečinom, sedefnim odrazima zimskog neba. Sa desne strane bila su visoka dvokrilna vrata biblioteke, čitaonice i zbornice. Poput strogih čuvara, garde u belim uniformama, ne trepćući, gledali su u nju dok je prolazila.

Njena učionica bila je u dnu hodnika. Već su usta počela da joj se suše kada je stala pred vrata, pokušavajući da udahne i olabavi šal. Pokucala je, i pre nego što je čula odobrenje, otvorila je vrata. Njihova škripa bila je nepodnošljiva, kao da je, poput lista papira, rascepila na dva dela svet. Bilo je to kao da je ogromna količina stakla razbijena i kao da je zvuk bio minutima brži od gravitacije. Komadići su lebdeli dok je zvuk odzvanjao. Zujalo joj je u ušima.

Odlomak iz priče Škola

Majka je bila jedina osoba sa kojom se družio. Kada bi ona bila na poslu, on bi došao do nje, čekao iza ograde, vreme provodeći slušajući ptice, ležeći pod drvetom, gledajući druge kako idu putem: seljanke koje su sa ovcama išle u katune, muškarce što plaste i nose naviljke, čoveka koji je imao košnice sa pčelama u školskom dvorištu. Majka mu je rekla da ni za kim ne ide. Neka uvek bude tu, u njenoj blizini.

Vremenom, majka je počela da radi i druge poslove. Kupila je sat, prostirke za pod i glinenu činiju za jabuke koju su držali na stolu. Kada je dečak odrastao ona ga je naučila kako da oreže lavandu, kako da pažljivo bere divlje jagode i ubere pravu pečurku. Imao je sada već devet godina i mogao je bez nje da ode do reke, ali ne dalje. I tako je on, tog vedrog jutra, u želji da ju iznenadi, krenuo do reke da ulovi ribu. Bilo je to prvi put da je otišao od kuće, a da joj se nije javio.

Odlomak iz priče Konj

Niko po nju nije došao onog dana kada je padala kiša.

Kada je krenula u školu, sunce je prožimalo cvetove magnolija, a blagi povetarac otpale latice pod krošnjom lelujao je. Maslačci su bili u kontrastu sa nepokošenom travom, sve jabuke su pupele belim cvetovima.

Već oko šest popodne počela je da pada kiša.

Ona je stanovala daleko od škole. Roditelji su mogli da dođu po nju, kao što su drugi roditelji došli po svoju decu. Jedna majka ju je gurnula u žurbi, ni ne osvrnuvši se, kada je ugledala u masi svoju ćerku i potrčala ka njoj da joj doda kišobran.

Odlomak iz priče Bicikl

Opet je zatvorio oči i pustio da mu sunce bije pravo u lice. Tako je zaspao i sanjao da je dečak. Nalazio se u jednom dvorištu punom procvetalih badema. Kretao se ispod njihovih krošnji, udišući miris cveta i tresući grane. Onda je na kraju drvoreda video brata.

„Šta je starije – jaje ili sutra?“, pitao ga je brat.

On je hteo da mu priđe ali je samo spustio pogled. Pošto ga je ponovo podigao, video je jesenje grane oko sebe koje su se savile kao da su od gume. Sa njih se slivala mutna voda.

Probudio se u potpunom mraku. Ustao je pridržavajući se za kamen o koji je do tada leđima bio oslonjen. Aboridžin je bio u pravu. Plima je prekrila kamenje. On ne vidi gde se nalazi i ne može da se vrati na obalu.

Odlomak iz priče Ostrvo

Ali večeri su mu teško padale. Neka slutnja ušunjala bi se u njegov stomak preko mirisa predvečerja, onda kada je nebo moje ametista na koje padaju crne tačke koje vlaga u vazduhu razlije, pa se onda stvori neki oblak koji ga muči, a koji nadimaju žute, stare, pokraj puta postavljene ulične lampe. Palila bi se svetla u kućama pored kojih je prolazio i mislio je kako su svi ti ljudi srećni, a kako on nikada neće moći da bude srećan.

Dok je prolazio pored ograđenih njiva setio se pčela. One, za razliku od njega, vole da se vrate kući. Nema ničeg lepšeg nego kad spolja, gde je hladno, uđeš u toplu kuću, toplu ne samo jer šporet lepo gori, već zato što ima zvukova i zato što miriše sveže ispečen hleb. A on, on je nesrećan. On ne voli da se vrati kući. Tamo je sve tamno, iako i oni pale svetla kao i ljudi pored čijih je kuća prolazio. Oni pale svetla, a nastavljaju da ćute. I ne sede zajedno u istoj sobi. I niko im ne dolazi i nigde ne idu.

Odlomak iz priče Pčele

Kada su prodali babinu i dedinu kuću otišli su u obližnju kafanu na ručak. Braća su morala pre nje da krenu. Ostavši sama, izvadila je svesku i odlučila da zapiše neke ideje za priče koje je imala. Knjiga bi se zvala „Mrtva priroda“. Ideje su glasile ovako:

Inspiracija za moju narednu priču biće špajz. Tamna soba, uska, puna mrtve prirode.

Inspiracija za moju narednu priču biće korpa od pruća. Stajala je iza vrata. Grožđe, orasi, jabuke, dunje, kestenje, kruške i nar – u nju smo stavljali sve što bismo sakupili. Svojim rukama od suvih grana sve bi ih okupila i sve ih je isto grlila.

Inspiracija za moju narednu priču biće patos koji škripi i svi zvukovi stare kuće. Škripa vrata od kredenca, škripa stakla po udubljenju vitrine, ogledalo o gvožđe rama kada udari i limeni lavor o pločice. A najviše dvokrilni prozor kad se otvara i trula vrata podruma kad o stare sanke udare.

Odlomak iz priče Jabuke

Ideja prema kojoj pisac izmišlja svoja dela oduvek mi je bila strana. Sigurna sam da postoje i takve knjige, pisci koji u potpunosti stvore nešto što ranije nisu čuli, videli, pročitali, sanjali. Međutim, to se retko dešava.

Moja knjiga nije izmišljena. Sve napisano zaista se dogodilo, u većini slučajeva ljudima koji su generacijski udaljeni od mene. Kroz njihovo kazivanje o prošlosti sama prošlost se preobrazila, a onda je i moje sećanje na priču koju sam čula postalo isuviše samostalno, tako da sada nisam sigurna da li su moje priče doživljaji drugih ljudi ili su rezultat kompozitne moći mog sećanja na ono što sam čula.

Volela sam da preturam po vitrinama, po kutijama na vrhu ormara, po fiokama, da čitam tuđa pisma, da pregledam albume sa nepoznatim licima na fotografijama i da tražim nekoga ko bi mi nešto rekao o pojedincima na njima. Zanimale su me porodice kojih više nema, bivše ljubavi mojih roditelja, porodična iskliznuća, situacije kada se poredak ljulja, a neko ili nešto (okolnost, slučajnost) ga povuče nazad.

Zanimale su me napuštene kuće u kojima niko ne živi, kuće koje su zaključane. Šta je iza? Otvarala sam kapije, pela se merdevinama do terase i gledala kroz prozore koji su bili obeleženi slojevima prašine. Unutra su mirno venuli predmeti, pospani, predati.

Svi nešto kriju. Ja sam drugima pomagala da otkriju ono što ni sami ne znaju da taje. Tamo gde moji pripovedači zastanu, naprave tik, prekinu misao nekom upadicom koja nema veze sa započetim, ja znam da li mi oni u daljem toku razgovora mogu pomoći ili ne.

Jer, u većini razgovora sa ljudima, razgovora čije sam motive već naznačila, mnogo toga svodi se na sakupljanje materijala. Ljudi i njihovi životi, ljudi i njihove priče – to je građa umetnosti. Ne verujte piscu kada kaže da ne voli ljude i njihovo prisustvo. Pisac je bez priča drugih ljudi nemoćan, kao pred ambisom praznine.

Čovek pripoveda o prošlosti, nesvestan da ju izmišlja, ona se kao takva nikada nije dogodila. Čovek kazuje, ali samo onima koji ga pitaju. Ja sam volela da zapitkujem.

Svi junaci mojih priča odavno su umrli. Poslednji, a da nije znao da sam jedno njegovo iskustvo iskoristila za knjigu, preminuo je aprila 2019. godine. Bio je moj najbolji prijatelj. Ova knjiga je njemu posvećena.

Sanjam preminule članove porodice, odgovaraju mi, ali ja, po buđenju, jedino zapamtim šta sam ih pitala. Naš pozitivistički pokušaj da razumemo i objektivno saznamo nešto o svojim bližnjima čini mi se nemogućim.

Ostaju samo priče. One nisu pouzdane.

Prošlost je najčudnija pojava u ljudskom iskustvu. Ona ima moć nad nama, svojom prostom deobom dopunjuje tkivo našeg bića. Prošlost je sadašnjost našeg tela.

Više od sprečavanja zaborava, mislim da je meni bilo dato da sve te ljude koje sam slušala i sretala – jednu staru profesorku matematike kojoj je poginuo sin i koja posle toga nije želela da napušta svoj stan, gde je samo pušila, pila kafu i davala privatne časove, a imala je osamdeset dve godine; bivšeg stanodavca koji je kao dete zamalo umro od gladi, a kao mladić od pijanstva, kotrljajući se niz snežni breg, gde je nekoliko sati ostao da leži; jednog povratnika koji je svakog poslepodneva igrao šah na pijaci, pisao pesme i na rukama se popeo do trećeg sprata zbog opklade – iskupim, da tim teškim životima oduzmem besmisao. Možda.