Svi imamo junake antičkih grčkih mitova sa kojima se možemo identifikovati ili u čijoj sudbini prepoznajemo delić svoje. Za mene su oduvek bili važni Ikar i Hiron. Napisala sam knjigu o Persefoni, ponovo sam ispričala taj mit, nesvesno pripadajući žanru koji je u svetu poslednjih godina izuzetno popularan, a naročito ga je istakla u prvi plan Madlin Miler sa romanima Ahilova pesma i Kirka. Ja nisam napisala roman, moja prvi knjiga je formalno složenija, ali me je vrsta književnosti koja se odnosi na ponovno pričanje i ispisivanje mitova oduvek interesovala. Menjajući perspektivu iz koje se posmatraju junaci i događaji mita, njegovim ponovnim pričanjem obuhvatate i svoju privatnu poziciju, ali i vreme, kao i probleme na koje se dati mit može odnositi.
Najveći Meduzin neprijatelj je Atena, ta muškobanjasta i nedozrela boginja. Ona je najbolji primer kada govorimo o razlici između pola i roda. Iako ženskog pola njen rod je u potpunosti preuzeo sve odlike i konstrukte muškog, maskulinog, patrijahalnog obrasca. Najveći neprijatelj većine junakinja grčkih mitova je upravo ona. Ona nema majku, rođena je bez njenog učešća, njen razvoj je nepostojeći. Rođena je iz očeve glave i u potpunosti dovršena – u punoj ratnoj opremi. I devica je. Zato i kažnjava silovane nimfe i smrtnice u svojim hramovima, retko kada na silovatelje, na bogove, satire i heroje obraćajući pažnju. Njen gnev, upravo zbog silovanja, usmerila je i na Meduzu. Pošto se „predala“ Posejdonu u Ateninom hramu, Meduza je okrutno kažnjena i pretvorena je u čudovište sa zmijama umesto kose, sa ružnim zubima, bradom, demonskim očima koje bi skamenile posmatrača. Postoji nekoliko varijanti mita – jer lepota grčkog mita je u tome što on nije kodifikovan knjigom i postoji bezbroj načina da se ista priča ispriča i formalno organizuje – ali svaki suprotstavlja Atenu i Meduzu, između kojih stoji, u suštini, inferiorni izvršilac, Persej.
Legenda veli da svako ko prođe tmurnim Meduzinim krajolikom i ugleda ju biva skamenjen. Pogled na nju, ali i sam njen pogled ostavlja posmatrača zauvek nepomičnim. Ako je tako, ko o tome onda svedoči? Ukoliko su svi svedoci mrtvi, kako onda znamo pravu verziju priče? No, pravdoljubiva Atena biva nagovor i štit Perseju, mudrost koja mu kaže da Meduzu gleda u odrazu štita i da ju tako obezglavi. Mi, dakle, imamo samo nepouzdana svedočanstva drugih da je Meduza ružna nakaza. I kao takvu, Atena ju stavi na štit, da Meduza bude strah i upozorenje njenom protivniku. Lik Meduze je na Ateninim grudima i gleda u drugog, onog ko stoji nasuprot. Stoga, Meduza lako može biti vrsta obrnute projekcije Atene. Ovo ne mora biti intencija same mitske priče, uostalom, mitska priča nema intenciju, ona je kao takva neutralna, samo ju mi možemo simbolički uokviriti. Tu slobodu interpretacije nam jamči univerzalnost i simbolička potentnost mitske priče čiji je radijus značenja doslovno beskrajan jer mu vreme i okolnosti dopuštaju novu metamorfozu koja, protejski, uvek izmiče stabilnom značenju.
Smatram da je greška današnjih feministkinja što misle da je Meduzin najveći neprijatelj Persej. Njen najveći neprijatelj je Atena. Stoga, mislim i da je greška kada mnogi likuju pred izvanrednom, barokno iluzionističkom skulpturom savremenog italijanskog umetnika Lučiana Garbatija koji je, posmatrajući Čelinijevog Perseja u Firenci, pomislio kako je Fortuna u osnovi ćudljiva, pa je sugerisao da se stvari lako daju preokrenuti. No, da li preokret mora biti nastavak nasilja, i to istim sredstvima, identičnim postupkom? Da li samo nasilje pokazuje putokaz ka izlazu iz tog užasavajućeg Meduzinog pejzaža? Ukoliko za trenutak pristanemo na Garbatijev narativni sled, onda mislim da je umesto Persejeve glave u Meduzinim rukama trebala visiti Atenina glava.
Mnogi ovaj mit posmatraju u kontekstu borbe solarnih i htonskih elemenata. Meduza, žensko, na strani je zemlje, vlage, pećine, sve dok ne dođe muškarac, aktivan i solarni princip, sve dok ratara koji je statičan i poštuje ženska božanstva, ne smeni lovac, dinamičan princip sa kojim Dorani konačno stupaju na scenu istorije, porazivši starosedeoce i njihove mitove, a one koje su već zatekli, prilagodivši svojoj pobedničkoj verziji.
Prikaz Meduze se tokom vekova menjao. Umetnici su temu prilagođavali datom trenutku i kontekstu: njena ikonološka disperzivnost kretala se od dekorativne do političke konotacije, od problema estetskog suda i pitanja šta je lepo odnosno ružno do feminističkih interpretacija. Donju Čelinijevu skulpturu ne treba tumačiti kao umetnički uobličen stav prema ženama ondašnjeg firentinskog društva. Ta ikonografija je, tada, zadobila drugačiju konotaciju. Odsečena glava bila je jasna poruka neprijateljima grada.
U, donjoj, Kanovinoj verziji, koja je hronološki čedo doba prosvećenosti, a stilski klasicizma, Meduza je mogla biti, s obzirom na njen izraz lica, ono što je emotivno, grčevito, patetično, individualno, nasuprot kojoj Persej pobednik deluje „objektivno“, nepristrasno, odražavajući svojim izrazom „mirnu veličinu“.
U prvom poglavlju kultne knjige svih zaljubljenika u „pesme iskustva“, u crni romantizam i dekadenciju, Mario Prac piše o slici Meduze i njenom značaju za romantičarsko shvatanje lepog. On na mnogim stranicama Agonije romantizma ističe kako su bol i zadovoljstvo u romantičarskom poimanju lepote neodvojivi. Tim načelom kao da se vodio i francuski skulptor Pol Darde koji je svojoj skulpturi iz 1913. godine dao ime Večni bol (Eternelle douleur).
Darde odsečenu Meduzinu glavu vaja tako da ona ima izgled zavodljive devojke čije su voluptivne usne i pasivno sklopljene oči erotizovane u bolu. Meduza deluje predato zadovoljstvu dodira hladnog zmijskog tela po svom vratu, koje kao da ju istovremeno miluje i steže.
Sve ono što bi trebalo da izaziva posmatračevu užasnutost – odsečena glava, zmije koje se uvijaju u samrtničkom ropcu – biva estetizovano i preokrenuto u svoju suprotnost, u lepotu. Meduzino oružje, njene oči, zatvorene su. Sve je drugačije nego kod Karavađa ili Rubensa gde su oči prikazane širom otvorene a lice deformisano grimasom.
Najzad, poslednja priložena skulptura sa ovom temom pripada francuskom umetniku Loranu Markezu. Ona prikazuje trenutak pred finalan čin, večnu, zastrašujući anticipaciju narednog trenutka. Ova skulptura deluje uznemirujuće na posmatrača – muškarčeva grubost je prenaglašena. Njegova noga snažno pritiska Meduzina leđa, pogled mu je zverski, dok je njoj vrisak izobličio lice, učinivši ju dodatno nakaznom.
Prema njenom bolu umetnik kao da nema saosećanja već je akcenat stavio na superiornost nasilnika. Meduza je u telesno neizdrživom položaju – posmatrač kao da svedoči užasu porodičnog nasilja. Ova skulptura najviše uznemirava jer je formalno izvanredno izvedena i kao takva neutrališe sadržaj, čak ga, i tu dolazimo opet do meduzijanske teme o tome šta je lepo, estetski pravda.
Slike: Benvenuto Čelini, Persej sa Meduzinom glavom, 1554; Antonio Kanova, Persej sa Meduzinom glavom, 1800; Pol Darde, Večni bol, 1913; Loran Markez, Persej ubija Meduzu, 1903; Lučano Garbati, Meduza sa Persejevom glavom, 2007.
A . A . A 