Američka književnica Toni Morison pisala je izuzetne romane sa snažnom političkom konotacijom.
Unutar američkog kulturnog i političkog spektra tokom 19. i 20. veka formirao se fenomen koji je ona imenovala i teorijski uobličila. Taj fenomen je prerastao i u književni termin koji po svojim značenjskim implikacijama prevazilazi polje književnosti ali se u njoj odlično reflektuje. To je white gaze.
White gaze – beli pogled – jedan je od najčešćih pojmova koje je Toni Morison upotrebljavala u mnogobrojnim razgovorima i tekstovima, iznova nam dokazujući kako nije dovoljno pisati odličnu književnost, već je potrebno – makar da bi se dobila Nobelova nagrada – istu i dobro misliti.
White gaze nema nikakve veze sa načinom na koji beli ljudi vide crne ljude. Naprotiv, sasvim je obrnuto. White gaze ima veze sa načinom na koji crni ljudi razumevaju sebe i svoju književnost, svoje stvaralaštvo uopšte, ali uvek – i u tome je glavni problem – u odnosu na bele ljude. White gaze je termin koji podrazumeva problem koji crni autori imaju u pristupu svome stvaralaštvu. Taj problem je srastao sa njima, inherentan je njihovm iskustvu toliko da su ga oni često potpuno nesvesni. Stoga je taj problem opasniji i razorniji.
Toni Morison kaže da ovaj lukav i samozavaravajući postupak ne bi primetila da – prethodno – nije bila urednica u izdavačkoj kući Random House, posebno zadužena za književnost crnih autora u Sjedinjenim Državama. Ona objašnjava kako su – bezuspešno – mnogi pisci pokušavali da ju „prevare“ tako što su mislili da se kroz svoje knjige i priče obraćaju njoj, a oni su se, u stvari, obraćali nekome iza njenog ramena. Kome?
Ona navodi jedan primer. Šezdesetih godina 20. veka bio je važan i aktuelan slogan Black is Beautiful. Morisonova u tom sloganu, koji su crnci smislili kao deo aktivizma i borbe za svoja prava, vidi inkorporiran osećaj inferiornosti koji se ne obraća svojim sadržajem crnim ljudima. Ona objašnjava da je bespotrebno govoriti Black is Beautiful jer „to svi znamo, mi crni ljudi znamo da smo lepi, naravno da smo lepi“, kaže ona. Crne žene znaju da su lepe, crni muškarci jesu lepi. Pa, zašto onda to ponavljamo? Ili, još je bolje pitanje: kome to ponavljamo? „Meni sigurno ne“, kaže ona. Kome, onda? – „Onome iza mog ramena.“ A to je, uvek, beli čovek.
Various authors of color describe it as a voice in their heads that reminds them that their writing, characters, and plot choices are going to be judged by white readers, and that the reader or viewer, by default, is white.
Objašnjavajući, optužujući, dokazujući, obrazlažući, predstavljajući, pokazujući, autori su se, umesto meni, obraćali drugima, u ovom slučaju, belim ljudima, na više mesta isticala je književnica. To je bila i ostala samoinicijativno usvojena cenzura, ponavljanje tačnog iskaza više puta, doprinos besmislenoj tautologiji, dok bi stvaralaštvo, misao, jezik, stagniralo. Ono nije davalo nove heroje, uvide, odnose.
Morisonova je kao primer white gazea navodila i naziv romana Ralfa Elisona Nevidljivi čovek.
Ona je pitala: Nevidljiv za koga?
Crnim ljudima crni, siromašan i obespravljen čovek nije nevidljiv. On je nevidljiv belim ljudima. Dakle, crni autori, ovoga puta sami, uspostavljaju autoritet.
The little white man that sits on your shoulder and checks out everything you do or say. You sort of knock him off and you’re free.
Uočavanje tog „obraćanja preko ramena“ je izuzetno važno i nekada se uopšte ne mora odnositi na fenomen white gazea. I savremeni srpski pisci često gledaju preko ramena svoga čitaoca pa se, umesto meni, obraćaju Istoriji, čitaocima u Nemačkoj ili Hrvatskoj, uporno optužujući, dokazujući, pokazujući, objašnjavajući (što je u literaturi sinonim za infantilizaciju čitaoca), „šlihtajući se“, dok prava literatura trpi, ne razvija se, i zamka je očigledna: angažovanost postaje simulakrum. Morisonova nije volela kada bi je pitali zašto u njenim romanima nema belaca jer belce nikad niko ne pita zašto u njihovim romanima nema crnaca. To pitanje se samo postavlja crnim autorima. Rasa ne svedoči ništa o osobi, ona samo sa sobom nosi teret istorije i stereotipa, ali o živom, pojedinačnom biću, koje diše, voli, pati, smeje se, ne kazuje apsolutno ništa.
Najzad, iluzija je da je definisanjem problema sam problem nestao. Prvi primer koji bih ja izdvojila je, recimo, naziv filma o ocu Serene i Venus Vilijams koji se zove King Richard. Njihov otac se zove Ričard. I naravno da je on kralj. On je nemerljivo doprineo uspehu svojih ćerki požrtvovanjem, ohrabrivanjem. Ali, kada se film o ocu crnih teniskih diva nazove Kralj Ričard aluzija na engleske kraljeve i njihovu moć je očigledna. Tada se automatski stvara osećaj stava „gledajte kakve tek mi imamo kraljeve!“. To je već obraćanje, to je već white gaze. Drugi primer se tiče naslovne strane septembarskog izdanja američkog časopisa Vogue za 2020. godinu. Nju bih izdvojila kao primer kako dominantno bela, „liberalna“, bogata Amerika, čije je glasilo meke moći Vogue, upotrebljava crnački problem u Sjedinjenim Državama, preokrećući ga u sopstvenu, tržišnu i političku, korist, retko se, pri tome, obraćajući zaista onom delu crnog stanovništva koje se svakodnevno suočava sa različitim oblicima rasnih, kulturnih i ekonomskih nejednakosti, problema i nepravdi koji ni približno nisu iskorenjeni u toj zemlji. No, mnogi crni autori, umetnici i istinski aktivisti na tu upotrebu, svesno ili ne, pristaju. Deo je faustovskog ugovora, i zato je on tako demonski, ne da potpišeš, to bi bilo isuviše lako, nego da poveruješ.
Slika: Mari Benoa, Portret crne žene, 1800.
A . A . A 