Ključne reči su seks, strah i snovi, ali im dodajemo: nasilje, nelagodnost u kulturi, unheimlich osećanje do u beskraj, doppelgänger, bizarnost, neon, snop svetlosti u krošnji drveća, crveni karmin i mjau mjau. Niz bi mogao biti duži ali prenatrpavanje uvek vrši disperziju. Suština je poput parfema. Malo je sasvim dovoljno. Tako je sa filmovima Dejvida Linča čije slike pogađaju baš tamo gde treba: u emocije. Tamo gde smo najslabiji. „Utisak je kriterijum istinitosti“, pisao je Marsel Prust. Zato je irelevantno kada neko kaže da ne razume Linčove filmove. Razumevanje je sekundarno. Utisak je sve.

Jedno od osnovnih polazišta psihoanalize jeste da je kultura oblikovana zahvaljujući represiji nagona. Kod Dejvida Linča je suprotno. Nema represije nagona, pojedini ljudi se (diskutabilno je za ovaj trenutak na kom nivou stvarnosti) pojavljuju potpuno slobodni, u rusoovskom ključu vraćeni prirodi. Ali, priroda je opasna. Kao i represija, ta količina „prirodnosti“ i nesputanosti podjednako izaziva nelagodu. „Sviđa mi se da ti ne bude prijatno“ nije samo naziv rokenrol albuma već i Linčova autorska intencija spram gledaoca. Linč nas suočava sa nama samima, dira tamo gde boli. Prinosi ogledalo pred nas – ali svi bismo želeli da razbijemo to ogledalo.

Tekst istog naziva napisala sam povodom umetnosti Hajnriha Fislija (Henri Fjuzeli). On mi se čini kao jedan od Linčovih prethodnika. Neke od ključnih reči pomenutih na početku mogu se odnositi i na njegovo slikarstvo. Kod Fislija je važan pojam slobode koja preko seksualnosti – perverzije, orgija, sadomazohizma – ne biva postignuta. Sloboda i kultura se potiru jer kultura počinje od obuzdavanja individualne slobode. Fisli potiskivanu slobodu na javi, oslobađa u snu; potiskivanu slobodu u salonu, oslobađa u budoaru. „San razuma stvara čudovišta“, naziv je Gojine grafike koja svoje mesto nalazi u svetilištu crnog romantizma i dekadencije, gde već borave Linčovi filmovi, Fislijevo slikarstvo i Kafkine priče.

Suzbijanje nagona sveti se i vraća, poput bumeranga, tokom sna. Ali, Linč ide dalje. On nam govori kako je snaga uma dovojno jaka da prevaziđe i san, sebi ga prilagodi, i od sna napravi potpuno novu realnost. Laž istinitiju od istine. Najopasnije su one pojave za koje mislimo da ne postoje. San je nova stvarnost. Intenzivnija, bolja, lepša. Snaga želje može da ju prilagodi, promeni, metamorfoza je sasvim moguća, to nam posebno svedoče Lost Highway i Mulholland Drive. Ali, stvar je u tome da ta stvarnost ne traje dugo. Buđenje vodi na električnu stolicu ili u samoubistvo.

Mefisto: Taj pogled ne čini nikom dobro. To je slika čarolije, bez života, larva. Naići na nju nije dobro; njen pogled ledi čoveku krv: on postaje gotovo skamenjen; ti si čuo za Meduzu?

Faust: Tačno, to su oči mrtvaca, koje ruka puna ljubavi nije zatvorila. To su grudi koje mi je ponudila Greta, to je slatko telo u kome sam uživao.

Mefisto: To je delo čarolije, lakoverniče! Jer svakom ona izgleda baš kao njegova ljubavnica.

Kada govorimo o Meduzi, govorimo o pogledu i o gledanju. Dakle, proces je dvosmeran. Onaj koji pogleda grčku mitsku heroinu Meduzu biva skamenjen. Njen pogled blokira kao i sam pogled na nju. Onaj koji vidi Meduzu, umesto da bude aktivan posmatralački i stvaralački princip, on postaje pasivan, biva anihiliran. Meduza, pak, kada posmatra nekog naspram sebe, vidi bez opasnosti, ali njene oči, podjednako koliko i pogled na njeno lice, skamene i ubiju. U svakom slučaju, bilo koji odnos kontakta da je u pitanju, Meduza je opasna. Sam mit je od početka imao nekoliko nerešivih zagonetki. Ako pogled na nju ubija, kako onda znamo da je ona ružna? Ko o tome svedoči? Ako, nezavisno od njenog ružnog izgleda, ubija njen pogled, onda smo na tragu neobjašnjive fatalnosti i pitanja zašto ona ubija svog posmatrača?

Gorgone su Meduza, Eurijala i Stena, tri sestre koje su živele na Dalekom zapadu i bile, prema mitu, fizički nakazne. U Rečniku simbola Gerbrana i Ševalijea stoji da su one nakazna izobličenja psihe: društvene izopačenosti (Stena), seksualne izopačenosti (Eurijala) i duhovne izopačenosti (Meduza), koja je najgora. Onaj ko je video Meduzinu glavu ostao je skamenjen jer ona, možda, odražava sliku posmatračeve krivice. Posmatrajući Meduzu, pojedinac, kao u ogledalu, vidi svoje izopačenje, svoje duhovno mrtvilo. Nije dovoljno otkriti sopstvenu krivicu, treba i izdržati pogled na nju. Meduza simbolizuje nemogućnost tog suočavanja – osećaj krivice skamenjuje od užasa. Zato dolazi Persej koji, uz pomoć lukavog trika, ubije Meduzu tako što ju obezglavi. Živeti sa krivicom a bez realnog suočavanja sa njom mnogo je lakše. Racio (Atena), svakako, u tome pomaže.

U filmskom ostvarenju Lost Highway koji je 1997. godine režirao Dejvid Linč ovaj mit je implicitno prisutan. Potonja vremena su relativizovala odnosno proširila poimanje koncepta lepog i ružnog. Taj polaritet je u potpunosti dekonstruisan. Linčova Meduza je lepa, u obe svoje varijante. No, isto tako, u obe varijante ona je proizvod muškog pogleda i konstrukt je tuđeg straha. Film je podeljen na dve celine kao dva nivoa realnosti, ali u kom god da se pojavljuje ova filmska Meduza, bilo kao crvenokosa Rene ili kao plava Alis, ta Meduza je predmet muške požude, slika krivice i fantazije svog posmatrača, lepota i strast koja ne može biti obuhvaćena i savladana, i jedino kako se ona može pokoriti jeste kroz agresiju odnosno kroz ubistvo. Kao što ni Meduzu ne treba poimati isključivo kao žrtvu, jer pluralnost mita nam ne dozvoljava tu redukciju, tako Meduzu ne treba poimati ni nužno kao pozitivnu heroinu. Njena lepota je, između ostalih, u toj nesvodivosti njenog moralnog određenja. Slično je sa junakinjama/junakinjom ovog oniričkog noar filma.

Gledalac istog nije prepušten „objektivnom pripovedaču“. Sve što on vidi dato je iz perspektive muškarca koji je nepouzdan garant stvarnosti, reči koja u kontekstu ovog filma mora ići pod navodnike. Čitava „realnost“ filma je konstrukt i projekcija, kao odraz sopstvene slabosti spram žene, ili sopstveni san, igra koju je um stvorio kako bi sebe zaštitio krivice. Možemo reći da je Meduza muški strah od kastracije, ali ovde taj izraz lišavamo frojdovske konotacije. Džez muzičar je doista dat u filmu kao impotentan, i ono što ga naročito razoruža je tapkanje njegove žene po ramenu posle neuspešnog ishoda njihvog seksualnog čina. Na osnovu sna ili neke duboke igre uma (drugi deo filma), junak sebe transformiše. Nije više Fred, džez muzičar koji je oženjen ćutljivom Rene, već je Pit, automehaničar, koji sreće, ali opet ne do kraja dostupnu, Alis. Glumac je drugi ali je glumica ista, s tom razlikom da sada Alis ima plavu kosu a ne više crvenu kao Rene. Žena je fetišistički prilagođena dok je, u snu, ili u nekoj drugoj umnoj sferi poricanja i samozavaravanja, muškarac u potpunosti promenjen. Ni Alis Pitu, kao ni Rene Fredu, ne može biti sasvim dostupna. Uvek se nešto ispreči, uvek postoji prepreka između muškarčeve želje i žene. To je posebno evidentno u sceni kada Alis i Pit vode ljubav u pustinji i kada joj Pit kazuje koliko ju želi. On to ponavlja nekoliko puta strastveno, dok mu ona samo jednom, dominantno, hladno i sladostrasno, odgovori – You’ll never have me! 

Šta je stvarno u tom filmu? Izgleda, samo ono što vidimo na kameri misterioznog grotesknog patuljka. Sećanje na događaje sopstvenog života podložno je individualnoj „korekciji“ („I like to remember things my own way“, kazuje Fred detektivu), dok video trake, fotografije i kamere dokumentuju. Tu leži razlika između činjenica i istine. Tehnologija nema kreativnu moć, ona pamti činjenično. Ljudi imaju kreativnu moć, oni se sećaju individualno. A tu vidimo da je Fred ubio svoju ženu zbog čega je osuđen na smrt (električna stolica). Dok čeka izvršenje kazne, on doživljava svoju umnu i fizičku metamorfozu tokom koje se, u paralelnoj realnosti, objašnjava zašto je ubio svoju ženu. Zbog ljubomore i sumnje da je imala veze sa mračnim podzemljem Holivuda, sa pornografskom industrijom. Da ga je varala sa producentom porno filmova, da je, dok je on imao nastupe, bila sa drugim, u nekoj drugoj kući koja nije njihova, u sobi 26 nekog motelu na autoputu po kome se film i zove. Misteriozni patuljak u pustinjskoj kolibi pokazuje Fredu njene porno snimke. On je bio muškarac koji nije mogao svoju suprugu seksualno da zadovolji. Cena takvog muškarčevog neuspeha bio je ženin život. To je tipičan meduzijanski momenat. Strah od nespoznatljive seksualne snage i misterije žene.