Prvo poznato Brojgelovo delo, Pejzaž sa sejačem, nastalo je 1557. godine. Ono otvara i opisuje umetnikov dalji stvaralački put i životni credo. Slika se vezuje za Hristovu parabolu o sejaču, koja stoji u Jevanđelju po Mateju (13: 1-23), te tako prva Hristova parabola, simbolično, stoji u istoj ravni sa prvom slikom umetnika koji njeno značenje kao da želi da dovoede u vezu sa svojim radom i verovanjima. Pišemo kao da jer nikada do kraja ne možemo spoznati umetnikovu nameru. Između nas i njegovog dela stoji veliki vremenski jaz kako bismo o atribuciji i redosledu nastajanja pouzdano govorili.

Slika je, nezavisno od biblijske reference, koju posmatrač ne uoči odmah, svedočanstvo snažnog afiniteta prema pejzažnom žanru koji će se redovno pojavljivati u Brojgelovom slikarstvu. Ovakav prizor slikar nije mogao videti u Belgiji, gde je stvarao, tačnije u Antverpenu i okolini Brede, odakle se veruje da je rodom. On kao mladić odalzi u Italiju na usavršavanje. Mnogi smatraju da se pojavljivanje pejzaža u njegovim delima, naročito planinskih venaca i mora, da uporediti sa onim što je mogao videti prelazeći Alpe.

Isto tako, slika ističe specifičan pogled na svet, tačnije ono što je kasnije nazvano Brojgelov kadar, a što je u našem vremenu snažno afirmisao Andrej Tarkovski. To je pokušaj obuhvatanja sveta u totalitetu zauzimanjem tačke gledišta sa koje bi se pojave videle u što širem rasponu. Posmatrač tako ima osećaj da je centralna fokusna tačka udaljena, što bi predeo činilo velikim a figure unutar njega majušnim. Ljudi su na Brojgelovim slikama mali i nezgrapni ali je zato slika sveta velika. Posebno su boje kojima je taj svet tvoren, kao i opora ironija kojom scene i događaji obiluju, ono što je kod njega jedinstveno.

Slika je podeljena na tri celine koje distingviraju tri boje. U prednjem planu je zemlja kojom dominira braon boja. U sredini dominira azurna boja mora koja se stapa sa žutom na horizontu. Najzad, treću celinu, sasvim desno, čine planinski venci sa izraženom sivom bojom. U prednjem planu slike vidimo sejača, koji deluje skoro stopljeno sa zemljom oko sebe. On seje a oko njega su ptice. Tu su još i seoske kuće Brojgelovog vremena jer je on slikar koji biblijske priče smešta u savremeni kontekst. U prednjem planu je panj, motiv koji će se kasnije često pojavljivati na njegovim platnima. U daljini, na obali, vidimo grupu ljudi i čamac. Oni nam, zajedno sa sejačem, sugerišu da bi moglo biti reči o pomenutoj biblijskoj paraboli koja glasi:

I onaj dan izišavši Isus iz kuće sjeđaše kod mora.

I sabraše se oko njega ljudi mnogi, tako da mora ući u lađu i sjesti; a narod sav stajaše po brijegu.

I on im kaziva mnogo u pričama govoreći: gle, izađe sijač da sije.

I kad sijaše, jedna zrna padoše kraj puta, i dođoše ptice i pozobaše ih.

A druga padoše na kamenita mjesta, gdje ne bijaše mnogo zemlje, i odmah iznikoše; jer ne bijaše u dubinu zemlja.

I kad obasja sunce, povenuše, i budući da nemahu žila, posahnuše.

A druga padoše u trnje, i naraste trnje i podavi ih.

A druga padoše na zemlju dobru, i donosiše rod, jedno po sto, a jedno po šest a jedno po trideset.

Ko ima uši da čuje, neka čuje.

Svakome koji sluša riječ o carstvu i ne razumije, dolazi nečastivi i krade posijano u srcu njegovom: to je oko puta posijano.

A na kamenu posijano to je koji sluša riječ i odmah s radosti prima je.

Ali nema korijena u sebi, nego je nepostojan, pa kad bude do nevolje ili ga potjeraju riječi radi, odmah udari natrag.

A posijano u trnju to je koji sluša riječ, no briga ovog svijeta i prijevara bogatstva zaguše riječ, i bez roda ostane.

A posijano na dobroj zemlji to je koji sluša riječ i razumije, koji dakle i rod rađa, i donosi jedan po sto, a jedan po šest, a jedan po trideset.

Zašto je važan sejač? Zato što priča (parabola) o njemu govori o nadi, upornosti, veri, neodustajanju, ma kakve bile spoljašnje okolnosti, ma kakvi bili rezultati truda. Treba samo raditi svoj posao, treba samo sejati. Neko će seme pasti na kamenje, neko među trnje, neko će ptice pojesti, ali, neko, neko seme će pasti na plodno tle i daće rod, uspeće.

U biblijskom kontekstu seme je jevanđelje. Sejač je svako ko ga govori, čita, misli o njemu. Na različito tle pada to seme. Mnogi imaju uši ali ne čuju, imaju oči ali ne vide i odrvenilo je njihovo srce. Ali, nikad se ne zna gde može reč roditi, ko će ju čuti, razumeti je, prineti k srcu. Oplemeniti tako i sebe i svet oko sebe.

Isto je i sa onim što radi umetnik. Njegovo je da stvara. Njegovo je da seje. Nikad se ne zna ko može njegovo delo videti, pročitati, čuti, i šta iz toga može nastati. Važno je kupovati deci knjige. Nekoj će biti dosadne, neka će u drugim aktivnostima naći veću razonodu nego u čitanju, neka će odrasti u kući prepunoj knjiga i retko će koju otvoriti. Ali, neko, neko dete će doći u goste, nekom detetu će se pokloniti knjiga, nekome će se u prolazu svideti miris biblioteke, neko će prepoznati reč, prihvatiće dar i pronaći će za sebe smisao, svrhu i obećanje lepote. Treba samo sejati. Tako se rad i smisao dovode u vezu.