Kosti mu sada postaju korali;
onaj biser tamo njegovo je oko;
Šekspir – Bura (I, 2)
Čitaoče, želim da nešto zamisliš.
Ulaziš u okruglu sobu prigušene svetlosti. Boja njenih zidova je crna, prozore prekrivaju duge naborane crvene zavese. Počinješ da se krećeš s leva na desno po sredini odaje gde stoje četiri velika platna. Pred tobom je tetraptih, četiri slike velikog formata na kojima su različiti prikazi. Oni te privlače toliko da želiš da se integrišeš u njihov univerzum, da preskočiš prag, da uđeš u njihove vrtove.
I to ti polazi za rukom. Posmatraš materijale na stolu koje krojač seče precizno velikim makazama. Potom ga obavija oko tela žene koju okružuju krojačice i dame u pratnji. Malo podalje, iza gustog granja je vrt u koji ulaziš da čuješ papagaje kako na replikama antičkih bisti ponavljaju reči ljudi u čijem su vlasništvu. Zlatni lančić im je oko nogu a lubenice, dinje i grožđe pod njima nehajno leže ostavljene. Privučen bogatstvom ulaziš u kuću, hodaš kroz sobe u kojima kao da je neko bio tek pre koji minut. Pune su draperija, elegantnih podova, nameštaja od teškog drveta, virginala i slika pejzaža sa visokim nebom i brodovima u luci spuštenih jedara. Zatičeš stolove pune hrane, izvrnutih čaša, oljuštenog limuna, vidiš položene laute i frule po stolicama. Prošavši kroz hol, na kraju hodnika, prolaziš kroz jedna vrata koja baš škripe. Ulaziš u sobu u kojoj zatičeš sazvežđe malih predmeta. Globusi, lobanje, enciklopedije, peščani časovnici, laute i tarot karte, konveksna ogledala, medaljoni i knjige.
Zamislila sam četiri eseja kao četiri različita platna. U formi tetraptiha bih umetnost 17. veka povezala sa istorijskim, ekonomskim i građanskim tekovinama koje su je uslovile i oblikovale. Čitajući njih zamislila sam da se krećeš kroz taj period kao da si u njemu. Čitajući ih ti koristiš svoju privilegiju da iz vremena u kome si rekonstruišeš i vaskrsneš davni svet. A, u stvari, ponovo ga stvoriš, kao da je tvoj.
- prvo krilo tetraptiha: haljine
- drugo krilo tetraptiha: egzotične ptice
- treće krilo tetraptiha: mrtva priroda
- četvrto krilo tetraptiha: kabineti kurioziteta
Kabineti kurioziteta, kolekcionarski fenomen 16. i 17. veka, ima veze sa baroknim poimanjem sveta kao čarolije i sna.
Kabinet kurioziteta (Kunstkammer) predstavlja realnost kojom se upravlja (mastered reality) i koja je, poput pozorišne scene, unapred osmišljena. U pitanju je scenografija koja je brižljivo planirana iako taj svet iza zatvorenih vrata deluje bez jasnog fokusa. Predmeti unutra, ni stilski ni hronološki, „ne komuniciraju“. To je, zapravo, iluzionistička odlika. Ušavši u kabinet kurioziteta, bilo da je u pitanju soba ili masivan kabinet izrađen od najkvalitetnijeg drveta, posetilac bi ulazio u novi svet, poput broda koji prolazi kroz Herkulove stubove i stupa na nepoznatu teritoriju.
Vlasnici kabineta sakupljali bi predmete različitog porekla i izgleda, kojima je zajedničko bilo da su egzotični i bizarni. Oni su se u početku više ticali prirodnog sveta, neobičnih vrsta životinja, biljaka i hibridnih bića za koja se verovalo da postoje u dalekim zemljama koje je renesansni čovek tek počeo da otkriva. Ti kabineti sadržali bi:
- verske relikvije
- numizmatičke kuriozitete
- korale
- nakit najfinije izrade
- lobanje
- bodeže
- knjige
Kabineti kurioziteta naizgled nemaju koncept. Njihovu kakofoniju dodatno ističe nagomilanost. Ti predmeti nisu razumeli jedni druge, govorili bi različitim jezicima i tako bi se stvarala vizuelna i značenjska vavilonska pometnja.
- Zub kita za koga se verovalo da je star osam stotina godina
- Dva eksera sa Nojeve barke
- Novčići na kojima je Hadrijanov lik
- Prst mrtve svetice koji nije satrulio iz jednog španskog karmelićanskog manastira
- Antička ženska bista pronađena u Antiohiji iz 1. veka nove ere
- Jedna savremena slika na kojoj je pejzaž pred oluju
Svi ti predmeti nisu bili sistematično raspoređeni, a navikli smo da je upravo sistematičnost, stilska, hronološka i kauzalna, odlika većine muzejskih kolekcija na Zapadu.
Svaki kolekcionar, bilo da je bio aristokrata, građanin, renesansni humanista ili svešteno lice, sakupljajući naturalia i artificialia, osim estetskog zadovoljstva, osetio bi i potrebu da stvarnost prilagodi sebi posredstvom predmeta koji su bili čudovati (miralibia). On ih je birao, raspoređivao, premeštao, posmatrao, odlagao i isticao. Stavljao u fioke, staklena zvona, epruvete, tegle i u vitrine kroz čija staklena vrata bi ih posmatrao. Težilo se za harmonijom u kakofoničnom svetu koji je zbir predmeta trebalo da odražava, za obuhvatanjem i razumevanjem sveta posredstvom znanja.
Postepeno se ukus menjao i prelazio je ka ambivalentnosti: naučna ambicija zamenjena je estetskom nostalgijom. Raspored kolekcije prelazio je u svet imaginacije. Te sobe su posedovale dozu bizarnosti zbog svog sadržaja čije poreklo je iz zemalja u kojima oni uopšte nisu imali status kuriozuma. Bili su deo prirode odakle su, većinom, nasilno izdvojeni. U pitanju je bila morbidna fascinacija smrću, degeneracijom i patnjom drugih živih bića, fascinacija koju su njihovi vlasnici, čini se, vešto skrivali iza tendencije naučnog razumevanja sveta, koji bi, istovremeno, bio i estetizovan.
Kabineti mnogobrojnih ličnosti, koje nalikuju Šekspirovom Prosperu, bile su sobe putnika, kolekcionara i ezoterika, sakupljača, fetišista, zaljubljenika u predmete, ali ne u predmete kakve viđamo na platnima mrtve prirode, već čudnovate i van svakodnevne upotrebe. Sobe pune prepariranih životinja, korala, lobanja, bića odvojenih iz svog prirodnog staništa i stavljenih u potpuno novi kontekst.
I ovde je umetnost pokazala svoju ambivalentnost. Kao što se beli pigmenti dobijaju iz kostiju krava – koje ne umiru prirodnom smrću – tako je i ovde status umetnosti i predmeta dobilo ono što je, prethodno, patilo, što je sada neživo i nepokretno, i samo kao takvo lepo i privlačno. Umetnost, stoga, mnogo više otkriva o čoveku, ne kroz njegove humanističke intencije i rezultate, već često kroz načine dolaženja do njih.
Preporučena literatura: Patrick Mauriès, Cabinets of Curiosities, Thames & Hudson, London, 2019; Albertus Seba, Cabinet of Natural Curiosities, Taschen, Köln, 2017.
Slike: Lavinia Fontana, Portret Antoanete Gonsales, 1595; Domeniko Remps, Kabinet kurioziteta, 1695; Modeli za ljudsko oko, oko 1680; Jan Brojgel i Piter Paul Rubens, Četiri čula – vid, 1617; Johan Georg Hajnc, Kolekcionarski kabinet, 1664; Petrus Hristus, Zlatar, 1449. (detalj); Slika nepoznatog umetnika koja prikazuje čoveka sa invaliditetom kao dvorsku zabavu; Frans Franken, Kolekcionarski kabinet sa slikama, školjkama, novčićima, fosilima i cvećem, 1619.
A . A . A 