Zbogom mojih petnaest godina je roman o neuništivoj veri u vrednost života, prijateljstva i ljubavi. Nazivi poglavlja dovoljno kazuju o ovoj sentimentalnoj povesti omladinske književnosti:
- Pogled divljeg princa
- Kad vas sledeći put pozovem iz duboke noći
- Dva bolna lica presijavahu se pod sitnom kišom
- To glas moga detinjstva sanjari, ja sam ga slušala zamišljena i srećna
- Vrebala sam svaki korak u tihoj ulici
- Rekla sam joj da treba da bude blaga i strpljiva pred Janovom tajnom
- U tom izuzetnom trenutku moga života, tako teškom i kratkom
- Tebi je tek šesnaest godina, gospođice iz Sunčanog časovnika
- A ipak, kako sam ga volela!
Roman Zbogom mojih petnaest godina objavljen je prvi put 1960. godine u Francuskoj. Kao njegova autorka potpisana je francuska književnica Klod Kampanj. Međutim, to je bio pseudonim pod kojim je pisao bračni par, Brižit i Žan-Luj Dibrej.
Kako je ovaj sajt, stvaran godinama kroz mnoštvo eseja, toliko različitih i neobično sklopljenih, jedan fikcionalni narativ, kome je umetnost građa, morala sam, stoga, uvrstiti u ovaj tekstualni kabinet kurioziteta knjigu koja je bila neodvojivi deo mog formativnog procesa, vajanja ličnosti i karaktera u specifičnom vremenu i datom prostoru, a oba nisam mogla da biram.
Ali, mogla sam da biram svetove koje su različite knjige nudile. Jedan od tih svetova, nezavisno od same radnje ovog romana, mada, isto tako, neodvojiv od nje, bio je svet posleratne francuske provincije koja me je uvek podsećala na idiličan i u vremenu zamrznut svet goblena i starih kalendara.
Teško je živeti kada ne znaš ko si. Svet i život ne počinju od nas. U našem postojanju iznova tražimo smisao. Čovek je poput karike u lancu, ne oseća se celovitim ukoliko ne razume ili ne uspe da u tami vremena prepozna žabice svetlosti koje bi ga vodile ka njegovim pretcima, ka njihovoj duši, emocijama, željama, koje se, sada, kreću i kroz njega. Ako ih ne ugleda to stvara u njegovom srcu sfumato raspoloženja.
Jedan od junaka ove poeme u prozi, njegovo ime je Jan, ne zna svoje poreklo, ne zna ko su mu roditelji. On je žrtva ratnog vihora. Ženi koja ga odgaja ne veruje jer ga je godinama lagala da mu je majka. To njegovo postojanje čini teškim, napetim, mučnim. On je u traganju. Izvrsno svira Griga. Vozi kamion kod lokalnog proizvođača brašna, u sobi ima samo nekoliko knjiga i krevet, odlično poznaje Vergilijeve stihove.
U njegovoj nameri za samospoznajom pomaže mu Fani, koja sa bratom i dedom živi na imanju lepog imena, Sunčani časovnik. U njihov svet ulazi devojka Ingvild, poreklom Norvežanka, koja će Janu biti karika u procesu otkrivanja svog porekla, prekinutog događajima iz Drugog svetskog rata. Nju je pozvao Fanin i Gijomov deda, Kapetan, ali ne na studentsku razmenu, kako svi misle, jer i on želi da pomogne Janu, tako što bi otkrio je li, zapravo, Jan bio siroče koje je on spasao iz ratnih ruševina jednog norveškog grada i posle ga predao Crvenom krstu.
Fani je zaljubljena u Jana i ne želi da on ode, ne želi da se on na bilo koji način udalji od nje. Ali, ako Jan ne ode, to znači da će zauvek ostati zarobljen u svetu senki sopstvenog neraspoloženja. I otkriće njegovog porekla, kao i prisustvo druge devojke, Fani vidi kao uzurpiranje njene svakodnevice kojoj je u potpunosti predana. Ona ne želi iz svog raja a odrastanje, i istine koje ono podrazumeva, vode ka progonstvu.
Fani guše naleti nade i užasa istovremeno. Pošto se ispostavi da Ingvild nije Janova sestra, već da je i ona usvojeno ratno siroče, Jan bi je jednog dana mogao zavoleti, „zavoleti kao što se verenica voli“. Isto tako, Jan bi se mogao vratiti u Norvešku, napustiti Sunčani časovnik i svoju pomajku.
Sve bi se odigralo drugačije da me nije paralisao jedan demon, šapćući mi neprestano: „Spreči Jana da ode!“ Kao da bi, ako Jan pobegne, i duša moje mladosti pobegla sa njim. I baš sam nad samom sobom, u stvari, nad svojim srećnim detinjstvom koje je prolazilo, sklapala očajnički ruke, kao da hvatam zlatni prah, koji mi izmiče između prstiju.
Jan počinje da sumnja u dobročinstvo Kapetana i njegovo dvoje unučadi, Fani i Gijoma, jer misli da su ga prihvatili samo zato što je nesrećan, zato što misle da je on „izgubljeno pseto kome se ne odbija malo hrane“:
Znači, moja majka ti nije rekla da mogu biti i opak kao kuga? – Ne, ona mi to nije rekla, uveravala sam ga tiho. To, uostalom, nije istina. Ti si samo nesrećan.
Fani i Jan, dok njegova pomajka radi u knjižari, odlaze na tavan kuće u kojoj je odrastao kako bi otkrili tragove ka njegovom poreklu a ti tragovi su igračke i dečija odeća. Kroz taj čin, pripovedačima nije promaklo da istaknu nešto, po meni, toliko francuski, a to je patina starih predmeta, poetika porostora koji se zove tavan i koji kao da je, poput buvljaka, galerija prošlosti i sećanja materijalizovanih u goblenima, starim čašama, tepisima, slikama, gramofonima, igračkama i drvenim konjićima.
Ceo jedan svet salaša, kućica, zamkova od drveta, izrezanih, obojenih ili lakiranih: kola koja je vukao konj u galopu; nojev kovčeg, prepun fino izrezanih životinja i sve su one imale neki zbunjen izraz.
Međutim, Fani u galeriji tog začaranog i uspavanog sveta, koji, simbolički, baš kao što to tavan i podrum podrazumevaju, nikada zaista nisu uspavani i pasivni, ugleda sivog medu, za koga je njen deda tvrdio da ga je dečak imao u ruci one večeri kada ga je spasao. Tako, Fani spoznaje, dok ju Jan gleda u čudu, da njegovo poreklo upućuje na Norvešku.
Uzeh medu. Nesvesno sam ga okretala u rukama, kao što je to činio i kapetan Le Moroa, jedne ratne noći na brodu Sirijus, na norveškim obalama. Isti meda, „isto tako napušten i izgubljen kao pravo dete čovekovo“, isto kao i veliko dete koje sedi tu, pored mene, i gleda me uzbudljivo i molećivo.
Ko kuca otvoriće mu se. Jan saznaje svoju prošlost. I da mu pravi roditelji nisu poginuli u ratu, i da je Norvežanin a ne Francuz, oprašta pomajci, saznaje da se ne zove Jan Oflanž već Džef Nilsen i da je oslobađajuće živeti kada konačno razumeš i do kraja razmrsiš klupka svoje prošlosti.
Ovo i nije toliko roman o „setama rane mladosti“, koliko o deci bez roditelja. Jan je ratno siroče, njegovi roditelji usvajaju ratno siroče, njega usvaja žena koja je svoje dete izgubila u nesreći. Gijom i Fani su deca bez roditelja, njih odgaja deda, s tim što njihovi roditelji nisu poginuli u ratu već u saobraćanoj nesreći.
Možda je to poruka ovog romana, podtekstualna, nigde pomenuta, ali sa podudarnostima koje su upadljive. Nova generacija, ratom opustošene Evrope, ne može da nastavi bez razumevanja i otkrivanja prošlosti, uzajamne podrške i poverenja. Zato je ovo, s Fanine tačke gledišta, kraj njenog detinjstva, ne samo hronološki gledano, već i na nivou događaja koji su poput reza koji prelomi granu, ali na tom mestu izraste nešto novo, čvršće, zelenije, bujnije. Život je neuništiv.
Napomena: Ovo je u potpunosti autorski tekst Ane Arp koji se ni u delovima ni u celini ne sme citirati ili prenositi bez prethodne pomene i dozvole autorke.
Izvor citata: Klod Kapmanj (Brižit i Žan-Luj Dibrej), Zbogom mojih petnaest godina (radosti i sete rane mladosti), prevela Ivanka Moldovanov, Prosveta, Jugoslavija, 1978.
Slike: Ron Hicks
A . A . A 