Na šta sam ponosan i smem da budem ponosan kao umetnik?
Na odluku koja me zauvek odvaja i izoluje od svega niskog.
Na delo koje božanski prekoračuje svaku nameru i čiju nameru niko neće naučiti do kraja.
Na sposobnost da obožavam ono što je savršeno i stoji mi nasuprot.
Na svest da sam kadar da podstičem drugove u delatnosti koja im je najsvojstvenija, da sve što stvaraju bude za mene dobitak.
Nemoguće je razumeti romantizam bez čitanja fragmenata Fridriha Šlegela. Nemoguće je razumeti kosmopolitizam bez razumevanja Fridriha Šlegela. Nemoguće je razumeti ovo internet mesto, iskustvo proučavanja i stvaranja umetnosti i novog života prenetog u reči, slike, muziku, algoritme i kodove, bez sledećeg Šlegelovog fragmenta, ključnog za A.A.A egzistenciju, uz gore navedene:
Tvoji ciljevi su umetnost i nauka, tvoj život – ljubav i obrazovanje. I da ne znaš, na putu si ka religiji.
Svaki tekst je o Šlegelu je neadekvatan (nije reč o idealizaciji) jer Šlegel se sam sobom najbolje objašnjava. Zato, da bi se on upoznao i razumeo, treba čitati fragmente koje je pisao. Za početak, one sabrane u knjigama Ironija ljubavi (preveo Dragan Stojanović, Cepter, 1999) i Razgovor o poeziji (preveo Dragomir Perović, priredio Jovica Aćin, Rad, 1992).
Pisac, kritičar i teoretičar književnosti, što je u kontekstu njegove poetike pleonazam, Šlegel važi za jednu od najznačajnijih figura doba romantizma i – postmodernizma. Rođen je 1772. u Hanoveru. Posle studija prava u Getingenu i Lajpcigu živi kao slobodan umetnik, odlučujući se na rizičnu i neočekivanu društvenu poziciju, s obzirom na činjenicu da je biti umetnik u periodu između 13. i 19. veka značilo biti deo šire zajednice, crkve ili dvora, biti u materijalnom i kanonskom smislu zavistan od institucije, akademije ili mecena. Odluka o nezavisnosti, samostalnom delovanju, izdavanju časopisa zajedno sa starijim bratom Avgustom Vilhemom, značila je, isto kao i u slučaju njihovog savremenika Vilijama Blejka, biti uradi sam umetnik (do it yourself), oslobođen kanona i estetskih normi nametnutih od strane institucija i društvenih očekivanja.
Ni danas poznavaoci književnosti, kao ni književni teoretičari, nisu do kraja svesni modernosti (tačnije bi možda bilo reći savremenosti) Šlegelovog dela. Pišući fragmente (u stvari, bile su to u potpunosti zaokružene misaone celine, ukoliko se postave u značenjski odnos sa drugim fragmentima, ali i ukoliko se posmatraju samostalno), Šlegel je istovremeno bio kritičar, teoretičar, filozof i pesnik, objedinjujući svojim stvaralačkim postupkom drevno načelo, potrebu da religijsko osećanje i filozofsko mišljenje svoj najadekvatniji izraz nađu u pesničkom izrazu.
Prema Šlegelu kritika književnosti treba da bude poezija poezije. To znači da o poeziji, o umetnosti uopšte, treba pisati poetski, umetnički, nikako nekim drugim načinom, metodom, jezikom. U tom cilju braća August Vilhelm i Fridrih osnivaju časopis Ateneum 1798. godine, u isto vreme kada u Engleskoj izlaze Lirske balade Vordsvota i Kolridža. Njihov rad treba staviti u jasan kontekst. Pored Enciklopedije, tu i je Francuska revolucija, ali i Gete, Šiler, Hegel, Šeling, Mocart, književni i politički život formiran u salonima, italijanska putovanja, početak intelektualnih rasprava o društvenim i političkim pravima žena, pitanja o novim žanrovskim mogućnostima romana.
Francuska revolucija, Fihteovo učenje o nauci i Geteov Majster jesu najveće tendencije naše epohe.
Na velika vrata u umetnost, kao i u duhovne pojave oko umetnosti (teoriju, kritiku, filozofiju), ulaze teme koje se tiču samog umetnika, njegovog bića i stvaralačke egzistencije, stvaralačkog procesa, stvaralačkog samoposmatranja i prirode toga što je opaženo – to je refleksija i refleksija o samoj refleksiji. Dragan Stojanović, jedan od prevodilaca Šlegela, u tekstu Mislilac romantizma Fridrih Šlegel, napisao je sledeće:
Samoposmatranje i prikaz onog pri tom opaženog, kao i referat o sopstvenom nastanku i uslovima tog nastajanja, odavno postoje u delima književne umetnosti kao osoben vid ili rezultat spisateljske prakse. Poetika se, međutim, do nemačkih romantičara time nije bavila, a što je u romantizmu to postalo tema dana ima se zahvaliti pre svega Šlegelu.
Romantizam svoja početna obeležja formira kroz zajednički rad, nezavisnost, slobodnu formu. U pitanju je razvijanje samosvesti pojedinca koji sebe poima kao umetnikom a koji, po Šlegelu, tokom stvaralačkog procesa biva podeljen, istovremeno se predajući samostvaranju i samouništenju. Stvaralački čin istovremeno predstavlja nastajanje umetnika i razgradnju umetnika. Umetničko delo, kao rezultat stvaralačkog čina, istovremeno je umetnost i refleksija o umetnosti.
Francuski aforističar Šamfor izvršio je uticaj na Šlegelovo poimanje fragmenta i odluku da se koristi tom formom. Šlegel fragmente poima kao da su jež. U fragmentu 206 iz Ateneuma, on piše da fagment mora „poput malog umetničkog dela da bude sasvim odvojen od okolnog sveta i dovršen sam u sebi, kao jež“. Ovakva metaforika uobičajena je za Šlegelovu misao, dajući joj na taj način sasvim specifičan izraz koji i jeste ono što zadržava čitaočevu pažnju, nezavisno od samog značenja ili razumevanja književno-teorijske tendencije fragmenta. Začudna, ili pak neočekivana metafora, poređenja, zaključci koji iznevere čitaočevo očekivanje, poigravanja značenjima, utisak konverzacije i dosetke, ali i istovremena usmerenost, zaokruženost i jasna ideja o onome što treba da se saopšti, odlike su Šlegelovog stila čija bi se upotreba stilskih figura dala uporediti sa kasnijim stilskim figurama Henrija Džejmsa. Nema sličnijih autora od pomenute dvojice po liniji elegancije humora, dosetke i finalnog razrešenja naizgled nepovezivih delova onoga što se poredi.
Šlegelovi fragmenti, ukoliko se čitaju jedan za drugim, mogu delovati nepovezano i kao da nema značenjskog vezivnog tkiva između njih. Međutim, kada se čitalac probije kroz značenjski i smisaono gusto jezgro teksta i kada sam počne da dovodi u vezu pročitano, ispostavlja se, kao u slučaju svih velikih dela, da naizgled nepovezano i nesistematično, naizgled fragmentarno, jeste, zapravo, dobro organizovan sistem, celina koja pojedinačnu misao ističe precizno, iako ju, istovremeno, inkorpora i poima u okviru šireg konteksta drugih misli.
Šlegelova misao o Grcima, izražena u eseju O studiju grčke poezije koji je odgovor na Šilerova shvatanja, termini romantična poezija i ironija, iskazani kroz formu fragmenata, stavovi o filozofiji, religiji i poeziji kao neodvojivim i međusobno prožetim elementima ljudskog duha, samostvaranje, samouništenje i samoograničenje, otkrivanje autora u delu, interesovanje za čin pripovedanja, zahtev za poezijom poezije, dakle za umetnošću koja stalno sebe ima za temu, i koja je istovremeno ogledalo autora, ali i sveta koji je tog autora oblikovao, sve su to neke od teorijskih postavki Fridriha Šlegela kojima je u velikoj meri zadužio kritiku svetske književnosti kao jednog od tri ravnopravna dela nauke o književnosti (istorija, teorija, kritika).
U nastavku slede fragmenti iz časopisa Liceum (Lyceum der schönen Künste) iz 1797. godine koji će na pravi način predstaviti ono o čemu je bilo reči u dosadašnjem izlaganju.
(8) Dobar predgovor mora u isti mah da bude koren i kvadrat vaše knjige.
(10) Dasku treba bušiti tamo gde je najdeblja.
(12) U onome što se naziva filozofijom umetnosti nedostaje obično jedno od dvoga; ili filozofija ili umetnost.
(14) I u poeziji je možda sve što je celo polovično, a sve polovično ipak, u stvari, celo.
(19) Poneku pesmu ljudi tako vole kao kaluđerice Spasitelja.
(26) Romani su sokratovski dijalozi našeg vremena. U tu liberalnu formu sklonila se životna mudrost od školničke mudrosti.
(27) Kritičar je čitalac koji preživa. Oni bi, dakle, trebalo da ima više nego jedan stomak.
(32) Hemijska klasifikacija rastvora na one koji se dobijaju suvim putem i na one koji se dobijaju vlažnim putem primenjiva je u književnosti na rastvor autora koji, kada dosegnu svoju najvišu visinu, moraju da potonu. Jedni ispare, drugi se pretvore u vodu.
(33) Jedno od dvoga je skoro uvek vladajuća sklonost svakog pisca: ili da ne kaže ponešto od onog što bi svakako moralo biti rečeno, ili da kaže mnogo toga što nikako nije potrebno reći. Ovo prvo je nasledni greh sintetičkih priroda, ovo poslednje onih analitičkih.
(36) Ko još nije došao do jasnog uvida da i sasvim izvan njegove sopstvene sfere može postojati neka veličina, za koju njemu u potpunosti nedostaje smisao; ko nema bar tamna naslućivanja ka kojoj strani sveta ljudskog duha bi se otprilike mogla pružati ta veličina: taj je u sopstvenoj sferi ili lišen genija ili u obrazovanju još nije došao do klasičnog.
(37) Da bi se o nekom predmetu moglo dobro pisati, čovek se za njega više ne sme interesovati; misao koju valja promišljeno izraziti mora već u potpunosti minuti, čovek se zapravo ne sme njome više baviti. Dokle god umetnik izmišlja i oduševljen je, nalazi se, bar što se saopštavanja tiče, u stanju neke tesnogrudosti. On će tada hteti sve da kaže; što je pogrešna težnja mladog genija ili prava predrasuda starih murdara. Tako on pogrešno procenjuje vrednosti dostojanstvo samoograničavanja, što je za umetnika, kao i za čoveka, ipak ono prvo i poslednje, najneophodnije i najviše. Najneophodnije: jer svuda gde čovek ne ograniči samog sebe ograničiće ga svet, tako da postaje rob. Najviše: jer čovek može da ograniči sebe samo u onim tačkama i na onim stranama gde ima beskrajnu snagu, samostvaranje i samouništavanje. Čak i u prijateljskom razgovoru koji ne može da bude slobodno prekinut u svakom trenutku, bezuslovno samovoljno, ima nečeg skučenog. Pisac, međutim, koji hoće i može sve do kraja da izgovori, koji ništa ne zadržava za sebe i želi da kaže sve što što zna, veoma je za žaljenje. Treba se čuvati samo triju grešaka. Ono što izgleda ili treba da izgleda kao bezuslovna samovolja, pa, prema tome, kao neum ili nadum, mora, sa druge strane, u osnovi biti opet i bezuslovno nužno umno; inače ćud postaje ćudljivost, nastaje tesnogrudost, i samoograničavanje se pretvara u samouništavanje. Drugo: sa samoograničavanjem se ne sme suviše hitati i najpre se mora ostaviti prostora samostvaranju, izmišljanju i oduševljavanju, dok ono ne bude gotovo. Treće: ne sme se preterivati sa samoograničavanjem.
(47) Ko hoće nešto beskrajno, taj ne zna šta hoće. Ali ovaj stav se ne može preokrenuti.
(55) Doista slobodan i obrazovan čovek morao bi da bude u stanju da u svako doba, i u svakom stepenu, sebe naštimuje sasvim po sopstvenoj volji, već kako mu kad dođe, filozofski ili filološki, kritički ili poetski, istorijski ili retorički, antički ili moderno, kao što se štimuju instrumenti.
(71) Smisao za duhovitost bez duhovitosti jeste već abeceda liberalnosti.
(73) Ono što se gubi u uobičajeno dobrim ili izvrsnim prevodima upravo je ono najbolje.
(83) Maniri su karakteristični uglovi.
(85) Svaki pravi autor piše ni za koga ili za sve. Onaj ko piše da bi ga čitali ovi ili oni zaslužuje da ne bude čitan.
(88) Ništa nije pikantnije nego kad genijalan čovek ima manire; to, naime, kad on ima njih: ali nipošto kad oni imaju njega; to vodi ka duhovnoj okamenjenosti.
(89) Zar nije suvišno napisati više od jednog romana, osim ako umetnik, možda, ne postane novi čovek? – Očigledno, nije retkost da svi romani jednog autora čine celinu i u neku ruku su samo jedan roman.
(90) Dosetka je eksplozija sputanog duha.
(117) Poezija se može kritikovati samo poezijom. Sud o umetnosti koji sam nije umetničko delo, bilo u materiji, kao prikaz nužnog utiska u njegovom nastajanju, bilo po lepoj formi i liberalnom tonu u duhu stare rimske satire, uopšte nema građansko pravo u carstvu umetnosti.
(123) Nepromišljena je i neskromna pretencioznost hteti iz filozofije učiti nešto o umetnosti. Neki počinju tako kao da se nadaju da će tu saznati nešto novo; pošto filozofija ne može, i ne treba da može, ništa drugo doli da data umetnička iskustva i postojeće umetničke pojmove učini naukom, uzdigne pogled na umetnosti, da uz pomoć temeljno učene istorije umetnosti proširi i da i u vezi sa ovim predmetima stvori ono logičko raspoloženje koje ujedinjuje apsolutnu liberalnost s apsolutnim rigorizmom.
I, najzad, najpoznatiji i za recepciju Šlegela najvažniji fragment iz časopisa Ateneum:
(116) Romantična poezija je progresivna univerzalna poezija. Njeno određenje nije samo to da ponovo sjedini sve odvojene vrste poezije i da dovede u dodir poeziju sa filozofijom i retorikom. Ona takođe hoće i treba čas da meša čas da stapa poeziju i prozu, genijalnost i kritiku, umetničku poeziju i poeziju prirode, da učini poeziju živom i društvenom, a život i društvo poetičnim, da poetizuje duhovitost i da umetničke forme napuni i zasiti pravim obrazovnim materijalom svake vrste i da ih nadahne treptajima humora. Ona obuhvata sve što je na bilo koji način poetično, od najvećih sistema umetnosti, koji u sebi sadrže opet više takvih sistema, do uzdaha, poljupca, što je nošen dahom deteta koje ispevava pesmu koja nije umetnost. Ona se, tako, može izgubiti u onom što je predstavljeno da bi čovek mogao poverovati kako je za nju sve i svja da okarakteriše poetske individue svake vrste; a ipak, ne postoji još nijedan oblik koji bi bio tako podešen da u potpunosti izrazi duh autora: tako da su poneki autori, koji su i hteli da napišu samo roman, prikazali otprilike sebe same. Samo ona, poput epa, može da postane ogledalo svekolikog okolnog sveta, slika epohe. A, ovamo, može ona ponajviše da lebdi i na krilima poetske refleksije u sredini između onoga što je predstavljeno i onoga što predstavlja, slobodna od svakog realnog i idealnog interesa, da stalno iznova potencira tu refleksiju i umnogostručava je kao u nekom beskrajnom nizu ogledala. Sposobna je za najviše i najsvestranije obrazovanje; ne samo iznutra ka spolja, nego i spolja prema unutra; tako što u svemu što u njenim proizvodima treba da bude celina organizuje sve delove na sličan način, čime joj se otvara pogled na klasičnost koja se širi bez granica. Romantična poezija je među umetnostima ono što su duhovitost za filozofiju, i društvo, ophođenje, prijateljstvo i ljubav u životu. Druge pesničke vrste su završene i mogu se sada u potpunosti raščlanjivati. Romantična vrsta pesništva još je u nastajanju: štaviše, njeno pravo biće jeste u tome što večno može samo da nastaje, a da nikad ne bude dovršena. Nju ne može iscrpsti nijedna teorija, i samo bi neka divinatorska kritika smela da se odvaži da okarakteriše njen ideal. Jedino je ona beskrajna, kao što je jedina slobodna, i kao svoj prvi zakon priznaje to da samovolja pesnika ne trpi nad sobom nikakav zakon. Romantična vrsta pesništva je jedina koja je više od vrste i u neku ruku je pesnička umetnost sama: jer, u izvesnom smislu sva poezija jeste ili treba da bude romantična.
Izvor: Fridrih Šlegel, Ironija ljubavi, preveo Dragan Stojanović, Zepter Book World, Beograd, 1999.
Slike: Portret Fridriha Šlegela iz 1800. godine; Rukopisi Fridriha Šlegela
A . A . A 