Početkom aprila ove godine bila sam u Beču i Budimpešti. Volim atmosferu stare srednje Evrope. Moji afiniteti prema tom prostoru proizilaze iz umetnosti: Klimt, Šile, Muzil, Kafka. Klaudio Magris i knjiga Dunav. Međutim, ovoga puta sam, zapravo, bila podstaknuta knjigama Štefana Cvajga i Margerit Jursenar, koje uvek izdvajam kao svoje velike uzore u pogledu načina života, erudicije, kosmopolitizma, posmatranja života i ljudi sa izraženog estetskog stanovišta. Liber librum aparit iliti knjiga knjigu otvara odražava, u ovom slučaju, referentnost sveta, omiljenu A.A.A temu.
Ipak, jedina knjiga koju sam na to dvonedeljno putovanje ponela bila je Jedna Svanova ljubav Marsela Prusta. Njegov roman U traganju za minulim vremenom prvi put sam čitala od marta do oktobra 2009. godine. Potom sam prvi tom, U Svanovom kraju, pročitala još jednom, a kako se Jedna Svanova ljubav nalazi unutar tog toma, i kako se često štampa odvojeno, te ju ja imam i u posebnom izdanju, nju sam čitala na ovom aprilskom putovanju po treći ili četvrti put. I svaki put kao da je bio prvi. Poneki novi detalj, potpuno neočekivano poređenje, jedinstvena misao.
Prvih sedam dana provedenih u Beču knjigu nisam vadila iz torbe. Drugih sedam dana provedenih u Budimpešti pročitala sam ju od korice do korice, svaki put sedeći u dnevnoj sobi hotela pošto bih se vratila iz šetnji. Kao što se vežem za predmet, ma koliko izdanje knjige bilo neugledno, tako se često vežem i za knjigu posredstvom trenutka i mesta u kome sam istu čitala. Budimpešta i ova knjiga od tada su u mom doživljaju i sećanju neodvojive.
Moje izdanje na koricama ima dva anđela koji su predstavljeni androgino, sa kosama specifičnim za Đorđoneove portretisane mladiće. Jedan od njih na ramenu ima buket ljiljana, dok drugi delikatno drži gudalo između kažiprsta i palca. Slika je deo Belle Époque estetike i tu je da prenese na čitaoca utisak Svanove epohe. Kad smo već kod slika, njihov uticaj na Prustovo stvaralaštvo je neupitan. Pomenuti Đorđone nas poziva da se setimo još jednog renesansnog melanholika, Sandra Botičelija, sa čijom prikazanom se Odeta de Kresi izjednačava u Svanovom doživljaju.
Svan je esteta, njega odlikuje prefinjenost u ophođenju a autoironija kada se usudi da iskaže svoj stav. On je predstavljen uz dozu karikaturalnosti, s obzirom na ljude kojima je okružen, kao i na svet koji uvek izneverava njegov slikarski pogled na stvarnost. Srećom po Svana, on je bio bogat, pa je ta karikaturalnost u njegovom slučaju bila ublažena, što obično nije slučaj kada se sentiment pojedinca spram sveta i svet po sebi ne podudare. To važi, recimo, za mene. Svan nas može naučiti kako da patimo uspešno onda kada pokušamo da u istu ravan stavimo umetnost i život ili da sa stanovišta umetnosti pristupamo životu. Po povratku u Beograd mnogo sam mislila o svetu te knjige i njegovoj razlici u odnosu na moj.
Odlomak o nemiru, ljubomori i odsutnosti voljenog bića kao gorivima ljubavi
On je ipak dobro slutio da to za čim on tako žali, da je to spokojstvo, mir, koji za njegovu ljubav ne bi bili povoljna atmosfera. Kad bi Odeta prestala da bude za njega to stvorenje iz mašte, uvek odsutno, za kojim on tuguje; kad osećanje koje on ima prema njoj ne bi više bilo onaj tajanstveni nemir što u njemu izaziva ona fraza iz sonate, nego nežnost, zahvalnost; kad bi se između njih uspostavili obični odnosi koji bi dokrajčili njegovo bezumlje i njegovu tugu, onda bi mu se bez sumnje pojedinosti Odetinog života činile malo zanimljive same po sebi – kao što je već više puta naslutio da jesu, na primer onog dana kad je kroz koverat pročitao pismo upućeno Foršvilu. Posmatrajući svoju boljku isto tako pronicljivo kao da se navlaš zarazio njome da bi je proučio, pomišljao je u sebi da bi, kad bi ozdravio, bio ravnodušan za ono što bi Odeta mogla raditi. Ali, u krilu svoga bolesnog stanja, on se zbilja ko smrti plašio takvog ozdravljenja, koje bi u stvari bilo smrt svega onog što je on sad bio.
Odlomak o zaljubljenosti i novčanoj manipulaciji
Sastanke sa Odetom, bar najčešće, imao je samo uveče; ali, pošto se bojao da joj ne dosadi ako bi joj i preko dana dolazio, želeo je da bar ne prestane biti u njenim mislima, pa je svaki čas tražio neku priliku da to postigne onako kako bi njoj bilo prijatno. Ako bi ga, u izlogu nekog cvećara ili juvelira, očaralo neko cveće ili nakit, odmah je pomišljao da to pošalje Odeti, zamišljajući da će i ona osetiti isto zadovoljstvo kao i on kad je te stvari ugledao, te da će to još uvek uvećati njenu nežnost prema njemu, pa ih je odmah slao u ulicu La Peruz, da ne bi i dalje odgađao trenutak kad će se, pošto ona bude primila nešto od njega, i on sam u neku ruku osećati kraj nje. Naročito je želeo da ona to primi pre nego što pođe od kuće, kako bi mu zahvalnost koju će ona osetiti pribavila da ga ona još nežnije susretne kad ga ugleda kod Verdirenovih, ili čak, ko zna, ako se trgovac dovoljno požuri, da mu ona pošalje i pismo još pre večere, pa čak i da dođe lično kod njega, u naročitu posetu, da bi mu se zahvalila. Kao što je nekad iskušavao Odetinu narav, kad reaguje jednom, pokušavao je da putem njene zahvalnosti izvuče iz nje osećanja koja mu ona još ne beše otkrila.
Ona je često imala novčanih neprilika, pa bi ga, pritešnjena nekim dugom, zamolila da joj pritekne u pomoć. On je zbog toga bivao srećan, kao i zbog svega što je Odeti moglo pružiti uzvišenu sliku o njegovoj ljubavi ili, prosto, ubedljivu sliku o njegovom uticaju, o koristi koju ona može imati od njega. Doduše, da mu je ko na početku rekao: „Njoj se sviđa tvoj društveni položaj“, a sada: „Ona tebe voli zbog tvog bogatstva“, on to ne bi poverovao, ali mu ne bi bilo ni krivo da svet zamišlja da je ona za njega vezana – da ih svet oseća sjedinjene – nečim tako jakim kao što su snobizam ili novac. Ali, da je čak i pomislio da je to istina, možda ga ne bi bolelo što bi u Odetinoj ljubavi prema njemu otkrio potporanj trajniji nego što su prijatnost ili vrline koje je ona mogla u njemu videti: korist, korist koja bi onemogućila da ikad nastupi dan kad bi ona možda došla u iskušenje da prestane da se viđa sa njim. Za sada, time što ju je obasipao poklonima, činio joj usluge, mogao je da se tim prednostima izvan svoje ličnosti, svoje inteligencije, odmori od iscrpljujućeg truda da joj se svidi sam po sebi. A cena koju je, kao ljubitelj nematerijalnih osećanja, plaćao za tu nasladu što je zaljubljen, što živi samo od ljubavi – za koju je kadšto sumnjao da je stvarna – još je svemu tome uvećavala vrednost, kao što viđamo ljude koji sumnjaju da li je prizor mora i šum talasa odista prekrasan, pa se u to ubeđuju, kao i u izvanrednost svojih nekoristoljubivih sklonosti, time što iznajmljuju po sto franaka na dan hotelsku sobu koja im omogućava da se time naslađuju.
Jednog dana kad su mu takva razmišljanja ponovo oživela u sećanju ono vreme kad su mu o Odeti govorili kao o ženi koju muškarci izdržavaju i kad se opet pozabavio time da tu čudnovatu personifikaciju: ženu koju izdržavaju – taj blistavi amalgam nepoznatih, satanskih elemenata, ukrašenih, kao kakva utvara Gistava Moroa, otrovnim cvećem isprepletenim s dragim kamenjem – da takvu ženu suprotstavi ovoj Odeti na čijem je licu viđao ista osećanja sažaljenja prema kakvom nesrećniku, ogorčenja zbog nepravde, zahvalnosti za dobročinstvo kakve je nekada viđao i u svoje rođene majke, u svojih prijatelja, ovoj Odeti čije su se reči tako često ticale stvari koje njemu samom ble najprisnije poznate, njegovih zbirki slika, njegove sobe, njegovog sluge, bankara kome je poverio svoje hartije od vrednosti, dogodilo se da ga je ova poslednja slika, bankara, podsetila da bi trebalo da ode da podigne nešto novca. Jer, zbilja, ako bi ovog meseca manje izobilno pritekao u pomoć Odeti u njenim novčanim teškoćama nego što je to učinio prošlog meseca, kad joj je dao pet hiljada franaka, i ako joj ne bi poklonio dijamantsku ogrlicu koju je želela, ne bi u njoj obnovio ono divljenje prema njegovoj velikodušnosti, onu zahvalnost zbog koje je bio tako srećan, pa bi pretilo da ona pomisli da se njegova ljubav, pošto bi joj videla manje krupne znake, i sama smanjila.
Odlomak o izjednačavanju voljenog bića i umetničkog predmeta
Nosio joj je jednu graviru koju je želela da vidi. Ona se nešto nije osećala dobro; primila ga je u penjoaru od krepdešina svetloljubičaste boje, skupljajući na grudima bogato izvezenu tkaninu kao kakav mantil. Stojeći kraj njega, pustivši da joj se niz obraze sliva raspletena kosa, povivši jednu nogu kao u igri, da bi se mogla bez zamora nagnuti nad graviru, koju je, pognuvši glavu, gledala svojim krupnim očima, tako umornim i zlovoljnim kad ne bi živahnule, iznenadila je Svana svojom sličnošću s onom figurnom Sefore, Jetrove kćeri, koja se vidi na jednoj freski Sikstinske kapele. Svan je oduvek imao tu naročitu sklonost da voli da u slikama majstora nađe ne samo opšte osobine stvarnosti koja nas okružuje nego i ono što se, naprotiv, čini najmanje podložno uopštavanju, individualne crte poznatih mu lica. Bilo kako bilo, a možda i zato što mu je živahnost utisaka koju je od nekog doba osećao, premda mu je dolazila više od ljubavi prema muzici, obogatila čak i ljubav prema slikarstvu, tek, uživanje je bilo dublje i imalo je uticati na Svana trajnije, to uživanje koje je našao u tom trenutku sličnosti Odete sa Seforom Sandra di Mariana, kome se radije pridaje popularni nadimak Botičeli, otkako taj nadimak, umesto istinskog slikarevog dela, evocira banalnu i lažnu predstavu o tom delu. On više nije cenio Odetino lice po manje ili više lepoj kakvoći njenih obraza i po čisto putenoj mekoti koju je pretpostavljao da će osetiti dotičući ih usnama, ako se ikad bude usudio da ih poljubi, nego kao splet profinjenih i lepih linija koje su mu oči rasplitale prateći vijuge njihovog preplitanja, povezujući spuštanje potiljka s bujnošću kose i s povijenošću očnih kapaka, kao što bi to činio na nekom njenom portretu na kome bi njen tip postao razgovetan i jasan.
Gledao ju je; jedan fragment one freske ukazivao se u njenom licu i njenom telu, i od tada je uvek nastojao da ga u njoj ponovo ugleda, bilo da je bio kraj Odete, bilo da je samo mislio na nju, pa iako mu je do toga firentinskog remek-dela bilo stalo bez sumnje samo zato što ga je nalazio u njoj, ipak je i njoj ta sličnost pridavala neku lepotu, činila je dragocenijom. Zamerao je sebi što je bio potcenio vrednost jednog bića koje bi se velikom Sandru činilo božanstveno, a laskao je sebi što zadovoljstvo koje nalazi u posmatranju Odete nalazi opravdanja u njegovoj estetskoj kulturi. Pomislio je u sebi da se, povezujući misao na Odetu sa svojim snovima o sreći, nije pomirio s nečim onoliko nesavršenim koliko je dotad verovao, pošto to u njemu zadovoljava i njegov najprofinjeniji umetnički ukus. Zaboravljao je da Odeta nije zbog svega ovoga nimalo više žena po njegovim žudnjama, pošto mu je požuda uvek bila usmerena baš suprotno njegovom estetskom ukusu. Reč „firentinsko delo“ učinila je Svanu veliku uslugu. Ona mu je, kao neki naslov, omogućila da Odetin lik uđe u svet snova u koji dotad nije imao pristupa i gde se prožimao sa plemenitošću. I dok je čisto puteno gledanje na tu ženu, kakvo je imao dotad, obnavljajući neprestano njegove sumnje u vrsnost njenog lica, njenog tela, čitave njene lepote, slabilo njegovu ljubav, te sumnje su bile uništene, a ljubav učvršćena, kad je umesto toga, kao osnovu, imao činjenice jedne pouzdane estetike; a da i ne govorimo o tome da mu se činilo da poljubac i telesno spajanje, koji su izgledali tako prirodni i sasvim osrednji ako bi mu bili podareni od nekog načetog tela, moraju biti natprirodni i puni slasti ako dolaze da krunišu obožavanje jednog muzejskog predmeta.
Na svoj pisaći sto stavio je, kao da je to Odetina fotografija, jednu reprodukciju Jetrove kćeri. Divio se krupnim očima, prefinjenom liku, na kome se ipak slutilo da koža nije savršena, divnim uvojcima kose duž uvelih obraza, i saobražavajući ono što je do tada smatrao lepim na estetski način s predstavom o jednoj živoj ženi, on je to pretvarao u telesne privlačnosti za koje se radovao što ih je našao sjedinjene u jednom biću koje bi mogao imati. Ona neodređena simpatija koja nas privlači nekom remek-delu dok ga gledamo, sada, kad je poznavao telesni original Jetrove kćeri, postajala je žudnja koja je odsad zamenjivala onu požudu koju Odetino telo isprva nije moglo u njemu da probudi. Pošto bi dugo posmatrao tog Botičelija, mislio bi na svog Botičelija, za koga bi nalazio da je još lepši, i primičući sebi fotografiju Sefore, mislio je da to Odetu privija na srce.
Odlomak o uticaju muzike na zaljubljivanje
A kad je pijanista završio sviranje, Svan je s njim postao još ljubazniji nego sa ostalim prisutnima. Evo zašto:
Prethodne godine bio je čuo jedno muzičko delo za klavir i violinu. Isprva je bio osetio samo materijalno svojstvo zvukova što su ih instrumenti lučili. I veliko mu je uživanje bilo već i to kad je, pod malom, tankom, čvrstom, gustom linijom violine, koja je predvodila, video odjednom kako, kao u nekakvom tečnom zapljuskivanju, nastoji da se uzdigne masa klavirske deonice, mnogolika, nerazdeljiva, prostrana i uzburkana kao sinje talasanje valova kad ih mesečina ublažava i stišava svojom mađijom. Ali u jednom trenutku, premda nije mogao jasno da razabere nikakav obris ni da nekako imenuje ono što mu se svidelo, očaran odjednom, uznastojao je da prikupi tu frazu u letu, ili tu harmoniju – ni sam nije znao – koja mu je šire raskrilila dušu, kao što izvesni ružini mirisi, kad s večeri lebde u vlažnom vazduhu, imaju svojstvo da nam rašire nozdrve. Možda je baš zato što nije bio znalac u muzici mogao da oseti tako nejasan utisak, od onih utisaka koji su baš jedini čisto muzički, besprostorni, potpuno izvorni, nesvodljivi ni na kakvu drugu vrstu utisaka. Utisak takve vrste je, za jedan trenutak, takoreći sine materia. Tonovi koje tada slušamo, doduše već teže, prema svojoj visini ili kvalitetu, da pred našim očima pokriju površine različitih razmera, da ocrtaju arabeske, da nam stvore osećaj širine ili tanušnosti, postojanosti ili ćudljivosti. Ali tonovi iščezavaju još pre no što se ti osećaji uobliče u nama toliko da ih ne bi mogli preplaviti oni koji već bude sledeći ili čak i istovremeni tonovi. I taj bi utisak, tako tečan, tako saliven, nastavio da obavija motive koji na mahove iz njega izrone, jedva razbirljivi, da smesta ponovo potonu i nestanu, pošto ih je spoznalo samo ono osobeno uživanje izazvano tim motivima koje je nemoguće opisati, obnoviti ih u sećanju, imenovati, koji su neizrecivi – kad ne bi pamćenje, kao radnk koji radi na tome da udari trajne temelje usred valova, time što nam stvara faksimile tih neuhvatljivih fraza, omogućavalo da ih uporedimo s onima koje dolaze za njima i da ih tako razlikujemo. I tako, tek što beše minuo taj slatki osećaj koji je Svan tada osetio, a već mu je pamćenje, na licu mesta, pružilo jednu njegovu transkripciju, površnu i privremenu, ali na koju je on svratio pogled dok se komad nastavljao, tako da isti onaj utisak, kad se odjednom ponovo javio, nije više bio neuhvatljiv. Svan je sebi predstavljao njegovu prostornost, simetrično grupisanje, grafiju, izražajnu vrednost; pred sobom je imao ono što više nije čista muzika, što je crtež, arhitektura, misao, a što omogućava da muziku obnovimo u sećanju. Sada je jasno razabrao jednu frazu koja se za nekoliko časaka uzdigla iznad zvučnog talasanja. Ona mu je odmah ponudila osobene naslade, o kojima nikada nije imao ni pojma dok nju nije čuo i za koje je osećao da ih ne bi mogao upoznati ni kroza šta do kroz nju, pa je osetio prema njoj kao kakvu neznanu ljubav. U sporom ritmu povela ga je ona prvo amo, pa tamo, pa opet na drugu neku stranu, ka jednoj plemenitoj, razgovetnoj i posve određenoj sreći. I odjednom, sa tačke do koje beše stigla i odakle se on spremao da pođe dalje za njom, posle trenutne počivke, ona je naglo promenila pravac i u novom tempu, bržem, usitnjenijem, setnom i neprekidnom, povukla ga je za sobom ka nepoznatim vidicima. A onda je iščezla. On je strasno poželeo da je i po treći put ugleda. I ona se odista i pojavila, ali ne govoreći mu više jasno, pričinjavajući mu čak manje duboku nasladu. No kad se vratio kući, osetio je potrebu za njom, bio je kao čovek u čiji je život neka žena, za trenutak opažena u prolazu, unela sliku jedne nove lepote, koja njegovoj osećajnosti pridaje jednu višu vrednost, a da on i ne zna hoće li ikad više moći ponovo videti nju koju već voli a ni imena joj ne zna.
Ta ljubav prema jednoj muzičkoj frazi kao da je čak za trenutak imala nagovestiti u Svana mogućnost nekakvog podmlađenja. On tako davno beše odustao od toga da svoj život podredi nekom idealnom cilju i ograničavao ga na traženje svakodnevnih zadovoljstava da je verovao, iako to u sebi nikad nije izričito pomislio, da se to više neće promeniti do njegove smrti; štaviše, ne osećajući više u duši uzvišenih misli, prestao je verovati u njihovu stvarnost, premda nije mogao ni sasvim da je porekne. Stoga se beše sviknuo da nađe utočišta u beznačajnim mislima, koje su mu omogućavale da ostavi po strani suštinu stvari. Kao što se nije pitao ne bi li bolje uradio da ne izlazi u društvo, nego je, naprotiv, pouzdano znao da treba da ode u posetu ako je primio nečiji poziv, a ako posle ne bude više išao u posetu toj osobi da će valjati da ostavlja posetnicu, tako se i u razgovoru trudio da nikad ne izrazi od srca nekakvo intimno mišljenje o stvarima, nego da pruža materijalne podatke koji u neku ruku vrede sami po sebi i koji su mu dopuštali da ne pokaže šta misli. Bio je krajnje precizan u nekom kuvarskom receptu, u datumu rođenja ili smrti nekog pesnika, u naslovima njegovih dela. Pa ipak, pokadšto bi otišao tako daleko da izrekne i sud o nekom delu, o nekom shvatanju života, ali bi tada svojim rečima davao nekakav ironičan prizvuk kao da sam ne stoji sasvim iza onoga što govori. Ali sada, kao što biva sa nekim bolešljivim osobama u kojih, odjednom, neki nov predeo u koji su stigli, neka druga dijeta, ponekad nekakav organski razvoj, spontan i tajanstven, kao da dovedu do takvog popuštanja boljke da već počinju pomišljati na nenadanu mogućnost da i tako pozno započnu jedan sasvim drugačiji život, Svan je u sebi nalazio, u sećanju na frazu koju beše čuo, pa u nekim sonatama koje je zatražio da mu sviraju da bi video neće li je u njima otkriti, prisustvo jedne od onih nevidljivih realnosti u koje beše prestao verovati, a za koje je ponovo osetio – kao da je muzika imala neko elektivno dejstvo na duhovnu hladnoću od koje je patio – želju i gotovo i snagu da im posveti svoj život. Ali budući da nije uspeo da sazna od koga je bilo to delo koje je čuo, nije mogao da ga nabavi i najposle ga je i zaboravio. U toku one nedelje sreo je, istina, nekoliko osoba koje su kao i on bile one večeri u tome društvu, pa ih je pitao; ali neki su bili stigli posle muzike ili otišli ranije; neki su, međutim, bili tamo dok su je svirali, ali su bili prešli u drugi salon da razgovaraju, a drugi, opet, mada behu ostali da slušaju muziku, nisu čuli više nego oni prvi. Domaćini su pak znali da je to neko novo delo koje su angažovani muzičari predložili da sviraju; ali ovi su otišli na gostovanja i Svan nije mogao ništa više da sazna. Imao je, dakako, prijatelja muzičara, ali mada se sećao osobenog i neizrecivog uživanja koje mu je ta fraza pričinila dok je gledao pred očima obrise što ih je ocrtavala, ipak je bio nesposoban da im je otpeva. A posle je prestao i misliti na nju.
A evo, sada, tek nekoliko minuta pošto je mladi pijanista počeo svirati kod gđe Verdiren, odjednom, posle jedne duge note koja je trajala nekoliko taktova, ugledao je kako prilazi, oslobađajući se ispod toga dugog zvučanja, razapetog kao zavesa da sakrije tajanstvo njenog rađanja, i prepoznao potajnu, šumnu i razgranatu, vazdušastu i mirisavu frazu koju je voleo. O, ona je bila tako osobena, imala je tako ličnu čar, koju nikakva druga ne bi mogla zameniti, da je to Svanu bilo kao da je u salonu nekog prijatelja sreo osobu kojoj se divio na ulici ne nadajući se da će je ikada više sresti. Na kraju se ona udaljila, puna nagoveštaja a hitra, između granjanja svog mirisa, ostavivši na Svanovom licu odblesak svog osmeha. Ali sad je on mogao da upita za ime svoje neznanke (rekoše mu da je to andante iz sonate za violinu i klavir od Venteja), ulovio ju je, moći će je imati kod kuće kad god mu se prohte, pokušati da izuči njen jezik i njenu tajnu.
Stoga, kad je pijanista završio, Svan mu priđe da mu izrazi zahvalnost, a njegova se usrdnost mnogo svidela gospođi Verdiren.
Napomena: Ventejeva sonata koja se pominje u knjizi Jedna Svanova ljubav, ona zbog koje se Svan zaljubljuje u Odetu, i ona koja će, u poslednjem tomu Traganja biti od izuzetne važnosti za pripovedača i glavnog junaka, zapravo je Sen-Sansova kompozicija za klavir i violinu. Možete ju poslušati ovde.
Odlomak o Mantenjinom slikarstvu i lakejima pred vilom: stvarnost kao niz slika
Svojstvena mu svagdašnja sklonost da traži sličnosti između živih osoba i portreta iz muzeja još uvek se ispoljavala, i to još stalnije i sveobuhvatnije; ceo otmeni život, sada kad se od njega beše udaljio, predstavljao mu se kao niz slika. U predvorju u koje bi, nekada, dok je još bio samo čovek iz visokog društva, ušao u ogrtaču da bi iz njega izišao u fraku, ali i ne znajući šta se tu odigralo, budući da je u mislima, za onih nekoliko trenutaka koliko bi tu proveo, bio još uvek na zabavi koju je maločas napustio ili već na ovoj u koju će ga kroz koji časak uvesti, prvi put je sada primetio raštrkani, veličanstveni i dokoni čopor visokih lakeja, probuđenih nenadanim dolaskom tako poznoga gosta, koji su ovde-onde dremali na klupama i škrinjama i koji, podigavši svoje plemenite šiljaste profile kao u hrtova, poustajaše i sjatiše se oko njega.
Jedan od njih, osobito surova lica, koje je prilično ličilo na dželata na nekim renesansnim slikama što predstavljaju mučenja, priđe s neumoljivim izrazom da uzme njegove stvari. Ali surovost njegovog čeličnog pogleda bila je ublažena nežnošću konačnih rukavica, tako da se, dok je prilazio Svanu, činilo kao da ispoljava prezir prema njegovoj ličnosti a uvaženje prema njegovom šeširu. On ga uze s pažnjom kojoj je salivenost njegovih rukavica pridavala nešto krajnje brižljivo i sa delikatnošću koju je njegov snažan telesni sklop činio skoro dirljivom. Pa ga dodade jednom svom pomoćniku, bojažljivom novajliji, koji je svoj strah ispoljavao time što je na sve strane kolutao unezverenim pogledima i pokazivao uzrujanost ulovljene zverke u prvim časovima pripitomljavanja.
Nekoliko koraka odatle, jedan krupan momak u livreji stajao je zamišljen, nepomičan, kao izvajan, izlišan, kao onaj čisto dekorativan ratnik što se viđa na onim Mantenjinim slikama na kojima su najveći meteži kako se, zamišljen, naslonio na štit, dok kraj njega jurišaju i kolju se; odovojen od grupe svojih drugova što su se ustumarali oko Svana, on je izgledao rešen da ostane ravnodušan prema tom prizoru, koji je neodređeno pratio svojim sinjim i svirepim očima kao da je to pokolj nevinih ili mučenje svetog Jakova. Izgledalo je upravo kao da pripada onome iščezlom soju – ili soju koji možda nikada nije ni postojao drugde do na oltarskoj ikoni u San Cenu i na freskama u Eremitanima, gde ga je Svan prvi put upoznao i gde on još sniva svoj san – onome soju proizišlom iz oplođenja neke antičke statue kakvim padovskim majstorovim modelom ili kakvim Saksoncem Albrehta Direra. A pramenovi njegove riđe, prirodno kovrdžave, ali briljantinom slepljene kose bili su široko tretirani kao što su u grčkom vajarstvu, koje je neprestano proučavao slikar iz Mantove i koje je, mada od svih stvorenja prikazuje samo čoveka, umeo bar da iz njegovih jednostavnih oblika izvuče bogatstva toliko raznolika i kao pozajmljena iz žive prirode da nekad kosa, po glatkim uvojcima i šiljatim vrhovima kovrdža, ili po trostruko naslaganoj bujnoj dijademi pletenica, liči istovremeno i na splet algi, i na puno gnezdo golubova, i na kitu zumbula i na zmijski splet.
I drugi još, isto tako džinovski, stajali su na stepenicama monumentalnog stepeništa koje se po njihovom dekorativnom prisustvu i mramornoj nepomičnosti moglo nazvati kao ono u duždevoj palati, Stepenište džinova, i kojim se Svan poče penjati s tugom pri pomisli da se Odeta nikad nije penjala njime.
Izvor: Marsel Prust, Jedna Svanova ljubav, preveo Živojin Živojnović, Politika, Beograd, 2004.
Slike: Žak-Emil Blanš, Portret Marsela Prusta, 1892; Šarl Selije, Dva anđela, 1865; Sandro Botičeli, Sefora, Mojsijeva žena, Jetrova kći – detalj freske u Sikstinskoj kapeli koja prikazuje Mojsijevu mladost, 1482. (na ovu sliku aludira Prust u priloženom odlomku o izjednačavanju umetničkog dela i voljenog bića); Andrea Mantenja, Stradanje Svetog Jakova, 1455. (prizori koji se ovde pominju nalaze se na freskama u crkvi Eremitani u Padovi koje su uništene tokom savezničkog bombardovanja Padove 1944. godine)
Napomena: Prvi deo naslova ovog teksta pozajmljen je iz knjige Alena de Botona Kako Prust može promeniti tvoj život. „Kako da patiš uspešno“ je naziv njenog četvrtog poglavlja koje se odnosi na fizičke patnje i zdravstvene probleme Marsela Prusta. Ovde je naslov tog poglavlja prilagođen sopstvenoj temi.
A . A . A 