PRIČA O RUSKIM EMIGRANTIMA
Bilo je to godine dvadesete
ili dvadeset prve
stigli su
ruski emigranti
vrlo visoki plavi
sanjalačkih očiju
sa ženama kao san
kad su prelazili preko trga
govorili smo – ptice selice
odlazili su na plemićke balove
okolo se šaptalo – kakvi biseri
ali kad su se gasila svetla zabava
ostajali su bespomoćni ljudi
sive novine stalno su ćutale
i samo je pasijens imao milosti
utišavale su se gitare po sobama
i čak su bledele oči čarne
uveče bi ih u rodne stanice
odnosio samovar sa piskom
posle nekoliko godina govorilo se
samo o troma
onome što je poludeo
onome što se obesio
i o onoj kojoj su dolazili muškarci
ostali su živeli po strani
i polako se pretvarali u prah
Tu priču priča Nikolaj
koji razume neminovnost istorije
da bi me uplašio to znači ubedio
APOLON I MARSIJE
pravi dvoboj Apolona
i Marsija
(apsolutni sluh
kontra ogromna stena)
obavlja se pred veče
kad su kao što već znamo
sudije
dodelile pobedu bogu
čvrsto vezan za drvo
propisno istresen iz kože
Marsije
viče
dok krik ne stigne
do njegovih visokih ušiju
odmara se u senci toga krika
potresen drhtajem gađenja
Apolon čisti svoj instrumenat
samo na izgled
glas Marsija je
monoton
i sastoji se iz jednog samoglasnika
A
u stvari
Marsije
priča
o neiscrpnom bogatstvu
svoga tela
ćelave gore utrobe
beli klanci hrane
šumne šume mišića
sistem žuči krvi drhtaja
hladan vetar kostiju
nad solju sećanja
potresen drhtajem gađenja
Apolon čisti svoj instrumenat
sada se horu
priključuje Marsijeva kičma
u principu ono isto A
samo dublje sa dodatkom množine
to već prevazilazi izdržljivost
boga s nervima od veštačkog tvoriva
šljunčanom alejom
omeđenom šimširom
pobednik odlazi
razmišljajući
neće li iz Marsijeva urlanja
s vremenom izrasti
nova grana
umetnosti – recimo – konkretne
iznenada
pada mu pred noge
skamenjeni slavuj
okreće glavu
i vidi
da je drvo za koje je bio vezan Marsije
sivo
potpuno.
ŠTA GOSPODIN KOGITO MISLI O PAKLU
Najniži krug pakla. Uprkos opštem mišljenju ne nastanjuju ga ni despoti, ni materoubice, kao ni oni koji hode za telom drugih. To je azil umetnika, pun ogledala, instrumenata i slika. Na prvi pogled to je najkomfornije pakleno odeljenje, bez smole, vatre i fizičkih mučenja.
Cele godine tu se održavaju konkursi, festivali i koncerti. Nema špica sezone. Špic je stalan i gotovo apsolutan. Svaka tri meseca nastaju novi pravci i ništa, kako se čini, nije u stanju da zaustavi trijumfalni pohod avangarde.
Velzevuv voli umetnost. Hvali se da njegovi horovi, njegovi pesnici i njegovi slikari već gotovo prevazilaze nebesko. Ko ima bolju umetnost, ima bolju vladavinu –to je valjda svima jasno. Uskoro će moći da se ogledaju na Festivalu Dvaju Svetova. I tada ćemo videti šta će ostati od Dantea, Fra Anđelika i Baha.
Velzevuv potpomaže umetnost. Obezbeđuje svim umetnicima mir, dobru hranu i apsolutnu izolaciju od paklenog života.
POKUŠAJ UKIDANJA MITOLOGIJE
Bogovi su se okupili u baraci u predgrađu. Zevs je govorio kao obično dugo i dosadno. Konačni zaključak: organizaciju treba ukinuti, dosta je besmislene konspiracije, treba ući u ovo racionalno društvo i nekako ostati živ. Atina je šmrckala u uglu.
Pošteno su – treba to podvući – podeljeni poslednji prihodi. Posejdon je bio optimistički nastrojen. Glasno je galamio da će se on snaći. Najgore su se osećali zaštitnici regulisanih potoka i posečenih šuma. Pomalo su svi računali na snove, ali niko o tome nije hteo da govori.
Nije bilo nikakvih zaključaka. Hermes se uzdržao od glasanja. Atina je šmrckala u uglu.
Vraćali su se u grad kasno uveče, s lažnim ispravama u džepovima i šačicom tantuza. Kad su prelazili preko mosta, Hermes je skočio u reku. Videli su kako je tonuo, ali niko ga nije spasavao.
Mišljenja su bila podeljena: da li je to bio loš ili, naprotiv, dobar znak. U svakom slučaju bila je to polazna tačka za nešto novo, nejasno.
BETOVEN
Vele da je ogluveo – a to nije tačno
demoni njegova sluha trudili su se neumorno
a nikad u ušnim školjkama nije spavalo mrtvo jezero
otitis media potom acuta
učiniše da su se u slušnom aparatu
održavali piskavi tonovi zvižduci šištanja
šumovi tunjave – drvena zvonjava u uznjihanoj šumi
crpeo je iz toga kako je umeo – visoke diskante violina
postavljene potmulim crnilom basova
popis njegovih bolesti strasti padova
jednako je bogat kao i spisak okončanih dela
tympano-labyrinthische sklerose verovatno lues
na kraju stiglo je ono što je moralo doći – velika otupelost
neme ruke kidaju crne kutije i strune
naduveni obrazi anđela urlaju tišinu
u detinjstvu tifus angina pectoris arteroskleroza
u Kavatini kvarteta opus 130
čuje se plitko disanje stegnuto srce gušenje
zapušten svadljiv rošava lica
pio je prekomereno i jevtino pivo – kočijaški šnaps
sušicom oslabljena jetra je otkazala igru
nema šta da se šali – poverioci su umrli
umrle i dragane – kuvarice i grofice
kneževi zaštitnici servisi porazbijani
on kao da još hoda pokušava da posudi novac
da nastavi da sublimira da uspostavi veze
ali mesec je mesec makar i bez sonate
Preveo sa poljskog Petar Vujičić
ZBIGNJEV HERBERT
Rođen je u Leopoliju, Poljska, 1924. godine. Pesnik, esejista, dramaturg; izdao je sledeće knjige poezije: Žica svetlosti, 1956, Hermes, pas i zvezda, 1957, Studija predmeta, 1961, Natpis, 1969, Gospodin Kogito, 1974. Godine 1979. dobio je Petrarkinu nagradu za poeziju. Danas živi u Zapadnoj Nemačkoj.
Izvor: Časopis Gradac, mart-jun 1981, temat „Svetska poezija danas“, priredio Raša Livada; Savremena poljska poezija, odabrao i preveo Petar Vujičić, Nolit, Beograd, 1964.
Slike: Alex Roulette
A . A . A 