Postoji nešto hipnotičko u Rilkeovim sonetima koje je posvetio mitskom pevaču Orfeju. Ukoliko je njegov čitalac istovremeno i pesnik, uticaj ritma, tona, jezičkog slaganja skoro je nemoguće od sebe odagnati.
Ciklus od pedeset pet soneta podeljen u dva dela Rilke je napisao 1922. godine za tri nedelje. Posvećene su Rut Okama Knop, drugarici njegove ćerke, koja je umrla u devetnaestoj godini. U isto vreme, tokom februara 1922, Rilke je pisao i završio svoje podjednako poznate Devinske elegije.
Snaga Orfejeve pesme bila je inicijacijska, čudesna. On bi okupljao životinje kraj svojih nogu, čineći da ga mirno slušaju a potom slede. Dok je pevao, jata ptica kružila su iznad njegove glave, ribe su iskakale iz mora, reke su zaustavljale tokove a stenje je podrhtavalo. Njegova lira gospodarila je vetrovima. Ipak, jedno nije mogao: da izvede Euridiku iz sveta mrtvih.
III
Bog može to. Al’ kako čovek može
kroz usku liru da ga prati sam?
Njegova kob je razdor. Gde se glože
želje, tu nije Apolonov hram.
Pesma, po tebi, nije molben ton,
žudnja za nečim što postići mogu;
pesma je postojanje. Lako bogu.
Al’ kad mi jesmo? I kada će on
zemlju i zvezde tvom biću dati?
Ljubav tu malo znači, mada plah,
mladiću, glas ti mami – moraš znati
zaboraviti pesmu. Biti gluv.
Istinske pesme drukčiji je dah.
Dah oko ničeg. Lahor u bogu. Ćuv
IV
O, svi vi nežni, u dah, koji
ne zna vas, stupite koji čas,
nek se o obraze vaše predvoji
i spoji, drhteći, iz vas.
O, vi blaženi, duše još cele,
vi ko početak srca, bez zla.
Lukovi strela i mete za strele,
osmeh vam uplakan večnije sja.
Nek vam se patnje strašne ne čine,
tegobu zemljinoj vratite teži;
teško je more, teške planine.
Čak je i drveća pretežak tlak
koje ste sadili davno. Sve teži.
Ali prostranstva… ali zrak…
IX
Samo ko se kroz Had
glasio lirom,
sme hvale beskrajne sklad
da prospe širom.
Samo ko hleb je i so
s mrtvima jeo,
čuvaće spomen na to
ko bića deo.
Nek vodom odraz treperi
mutan za nas:
ti čuvaj slike trag.
Tek u dvostrukoj sferi
postaje svaki glas
večan i blag.
XI
Zar na nebu sazvežđe „Konjanik“ ne postoji?
Jer to se čudno urezalo u nas:
taj ponos od zemlje. I još jedan, koji
goni ga, ustavlja, i koga on nosi u kas.
Zar se ne čini takvom, gonjenom pa obuzdanom,
priroda postojanja, sva od čvrstih tetiva?
Put i obrat. Al’ pritisak kaže: tom stranom.
Nova daljina. Od dvoga jedno biva.
Ali, da li biva? Il’ možda ne misli njih dvoje
na isti put pred sobom, na put što za njima osta?
Sto i ispaša njih već bezimeno dvoje.
Prevariti može čak i zvezdani spoj.
Al’ nek nas za tren obveseli da toj
figuri poverujemo. To je dosta.
XXVI
Ti pak, božanski, što si do samog konca zvučao,
kad te je prezrenih menada spopao roj,
njihovu ciku ti si, o lepi, poretkom nathučao,
iz razornica se vinuo neimarski napev tvoj.
Ne skrhaše ti glavu i liru, ma kol’ko palacale,
ma koliko besnele, i svaki je oštri kam
koji su one na tvoje srce bacale
bivao blagost u tebi i sticao sluh i sam.
Ti najzad podleže njinom osvetničkom zlu,
al’ glas ti se u lava i u stenu uputi,
u drvo i u pticu. I sad još pevaš tu.
O, izgubljeni bože! Beskrajan trag si za nas!
Zato što te vražda razdra i raspoluti,
mi smo slušači i prirodin smo glas.
SONETI ORFEJU II DEO
II
Kao što slikaru katkad ruka u hitnji poleti
ka bližem listu, što stvarni potez izmami:
tako ogledala često u sebe preuzmu sveti
jedinstven osmeh devojaka, u polutami,
il’ kad kušaju jutro, same, ili kada
prislužničkim ih sjajem miluju sveće.
A kasnije, tek lagan odblesak pada
preko disanja što prava im lica kreće.
Šta su sve oči nekad u crnim kaminima starim
viđale, dok se ugljevlje dugo, sve slabije, žari:
zauvek izgubljeni, pogledi ovi ginu.
Ah, da li iko može gubitke zemljine znati?
Jedino onaj ko se uprkos tome lati
da pesmom veliča srce, rođeno za celinu.
III
Ogledala, po svom biću šta ste?
Niko još ovo svesno ne ispita.
Međuprostori vremena, što kao da ste
prepuni samih rupa iz sita.
Vi što i praznu dvoranu naginjete ko čašu –
kada se dan, ko beskrajna šuma, mrači…
I luster se kroz nepristupačnost vašu
kao jelen šesnaestorog provlači.
Katkad ste krcata slika. Poneko
kao da uđe u vas, pa se rasplinu –
druge plašljivo skrenuste da minu.
Al’ Najlepša će ostati, sve dok, preko,
od narcisa što u njih uđe meko
uzdržani joj obrazi ne sinu.
VI
Ružo, prestolna ružo, za drevni svet
bila si putir ivica jednostavnih.
Za nas pak ti si prepun nebrojen cvet,
predmet si neiscrpnih tajni.
Činiš se kao bezbroj odora oko tela
koje nije ništa drugo do sjaj;
al’ tvoje latice za se svakog su odela
u isti mah poricanje i kraj.
Već stolećima tvoj miris došaptava
sluhu našem najslađa svoja imena;
i on najednom lebdi vazduhom kao slava.
Ipak, mi odgonetamo njegovog imena slova…
I ka njemu se toči naša uspomena
koju od šaptavih umolismo časova.
XVII
Gde, na kom drveću, iz kojih čašica cvetnih golih,
sred kojih blaženih navodnjavanih bašta,
sazreva čudno voće koje tešenjem toli
i koje na izgaženoj livadi svog siromaštva
zatičeš, možda? Vazda se čudiš veličini
ploda, i što je ceo, i što mu je meka kora,
i što ti ga ne preote ptice u visini
lakomislenost, nit’ crva odozdo ljubomora.
Ima l’ drveta koja, ispod anđelskih krila,
od sporih skrivenih vrtlara tako su gajena bila
da nas nose, ne pripadajući nama?
Ne besmo l’ kadri, mi senke i utvare, da od zrelog,
prerano zrelog ponašanja našeg, pa opet svelog,
onih nehajnih leta naprsne spokojna skrama?
XXI
Opevaj, srce, bašte neznane iz daljnih strana,
jasne, kao u staklu, a ipak nedogledne.
Opevaj vode i ruže Širasa il’ Ispahana,
blaženo ih veličaj i slavi, neuporedne.
Pokaži, srce, da ih se nikad lišilo nisi.
Da na te misle njihove smokve što zru.
Da s njinim povetarcem, što ko da se u lik uzvisi
međ cvetnim granjem, duguješ u javi i snu.
Kloni se zablude da nečeg je lišeno stanje
posle donete odluke, odluke: da postojiš!
Svilena niti, kad jednom uđe u tkanje,
ma sa kojom od slika u njemu da se spojiš
(pa čak i sa slikom stradanja što nas tlači),
osećaj da sve to celovit, preslavan život znači.
Izvor: Rajner Marija Rilke, Soneti i elegije, preveo Branimir Živojinović, Mali vrt, Beograd 2011.
Slika: Kamij Koro, Orfej i Euridika u Hadu, 1861.
A . A . A 