Između vaše civilizacije i mog varvarstva je raskorak. Civilizacije u kojoj vi patite. Varvarstva koje je, za mene, podmlađivanje. – Pol Gogen, 1895.
Francuskog slikara Pola Gogena, ukoliko podlegnemo nepouzdanim klasifikacijama zapadne umetnosti, možemo odrediti kao postimpresionistu. Promena mesta, kulturnog i civilizacijskog okvira, značajno je uticala na njegov rad i misao. Boje koje je pred sobom video odrazile su se na njegovo delo podjednako koliko i novi prizori, oblici i zvukovi. On je, zgađen konvencijama „civilizovanog“ društva, odlučio da napusti Francusku, da napusti Evropu i da, posle jedne uspešne prodaje svojih slika, sav novac uloži u odlazak na Tahiti gde je, u ključu misli Žan-Žak Rusoa želeo da započne novi život, „u skladu sa prirodom“.
Gogen prvi put odlazi na Tahiti 1891. godine. Isprva ostaje razočaran zatečenim prizorom. Kolonijalni oblici vladavine bili su prisutni na tlu za koje je mislio da će ga osloboditi buke grada, robnih i novčanih uslova na koje je navikao ili na koje je bio primoran. Međutim, vremenom, Gogen je pronašao, dalje od gradova i naselja, mesto za sebe, selo koje se zvalo Mataja. Slike koje prvo povezujemo sa njegovim stvaralaštvom, nastale su u poslednjoj fazi tog stvaralaštva i motivi koji se odnose na devojke sa Tahitija, prirodu, razgovore i trenutke provedene sa njima nastajali su upravo tu.
Gogenov otac je bio Francuz, majka mu je bila peruanska kreolka. On je od rane mladosti putovao svetom. Njegov način oblačenja, kao i fizički izgled, deo su majčine vaspitne zaostavštine i navika od života provedenog u Peruu. U Francuskoj, Gogen živi drugačijim životom. Učestvuje na nekoliko izložbi impresionista, čija je dela prethodno kupovao. Učestvuje u različitim slikarskim kolonijama, boravi u Bretanji, druži se sa Sinjakom, Seraom i Van Gogom. Po dolasku na Tahiti intenzivno stvara. Pošto ostane bez novca vratiće se u Pariz 1893, posle dvogodišnjeg odsustva. Sa Anah, svojom ljubavnicom sa Jave (Gogen je imao suprkugu, Metu Sofi Gad, Dankinju, sa kojom se oženio kada je imao dvadeset četiri godine i sa kojom je imao petoro dece), utorkom u svom ateljeu organizuje okupljanja na kojima čita odlomke iz svog dnevnika, ilustrovane knjige koja će biti štampana pod nazivom Noa Noa.
Ponovo je napustio Francusku 1895. godine u koju se više nije vraćao. Po drugom dolasku na Tahiti nastanio se u Punaviji, mestu na obali okeana. Izabrao je devojku od četrnaest godina po imenu Pahura i proglasio je svojom „vahine“ (ženom). Očajan zbog finanskijske situacije, životnih uslova, smrti ćerke, Gogen iste godine kada izlazi njegova knjiga Noa Noa odlučuje da se ubije. Kasnije se sa Pahurom selio na više različitih mesta i ostrva. Naravno, Pahura je, kao i sve prethodnice, postala prethodnica. Pred sam kraj života između 1900. i 1903. nastao je veliki kreativni period za Gogena koji je doprineo uspehu njegove izložbe u galeriji Volar u Parizu gde je izloženo pedeset njegovih slika i dvadeset sedam crteža.
Likovna dela oblikovana kroz knjige oduvek su mi bila bliska, dakle, kroz knjige koje su po sebi umetnost. Isprva sam bila privučena tom formom stvaralaštva kroz opus savremenog nemačkog slikara Anselma Kifera. Kroz njegove sveske, koje su kombinacija crteža, teksta, fotografije, isečaka, prirodnih oblika (peska, trave, slame), uverila sam se u značaj i potencijal ove forme. Pre njega su u tom obliku stvarali dadaisti i, naravno, Pol Gogen. Noa Noa znači miris, poseban miris Tahićanki, miris njihove krvi, kože, kose. Animalna strana, divlja, razuzdana, instinktivna zanimala je slikara koji je utiske transponovao na platna, drvoreze, i u pomenutu knjigu. U nastavku sledi nekoliko odlomaka iz knjige Noa Noa.
Uveče u krevetu vodili smo duge razgovore, i često veoma ozbiljne. U duši deteta tragao sam za otiscima daleke prošlosti, davno društveno izumrle, i nijedno od mojih pitanja nije ostalo bez odgovora. Možda su muškarci, zavedeni našom civilizacijom, ili povinujući se našem osvajanju, zaboravili, ali nekadašnji bogovi su sebi sačuvali utočište u pamćenju žena.
Poseban je i uzbudljiv prizor koji mi Tehura dočarava kad sagledam kako se njeni bogovi bude u njoj i deluju ispod velova za koje su protestantski misionari verovali da su ih iscepali. Tehuta napamet zna imena svih božanstava maorskog Olimpa. Poznaje njihovu istoriju, kako su stvorili svet; na koji način vole da im bude ugađano i budu poštovani. Što se tiče strogosti hrišćanskog morala, ona je ignoriše ili ne vodi brigu o njemu, i čak ne sanja da bi trebalo da okajava činjenicu što sa jednim tane živi mimo veza zvaničnog braka.
Sad sam radio nesputanije, bolje. Ali, usamljenost me je opterećivala. Viđao sam mnoge mlade žene, mirnooke, čiste Tahićanke, a neka bi, možda, bila spremna da podeli život sa mnom. Ali, sve su htele da budu osvojene, uzete na maorski način, bez reči, sirovo; sve su imale neku vrstu želje da budu silovane. A ja, pred njima, makar pred onima koje nisu živele s nekim „tane“, osećao sam se zastrašen time kako su nas gledale s toliko slobode, dostojanstva, gordosti.
Zatim, slušao sam kako se o mnogima od njih govori da su bolesne – bolesne od onog zla koje su Evropljani doneli divljacima kao prvi i nesumnjivo suštinski element civilizacije.
I starci su me uzalud nagovarali, pokazujući mi na neku od njih: „Mau tera“ („uzmi ovu“), ali ja nisam imao ni nužne smelosti niti poverenja.
Poslao sam poruku Titi da ću je prihvatiti sa zadovoljstvom. Ona je, međutim, u Papeteu imala groznu reputaciju, da je jednog za drugim sahranila mnoge ljubavnike…
Pratila me je moja vahine: Titi se zvala. Gotovo Engleskinja, pomalo je govorila francuski. Toga dana je obukla svoju najlepšu haljinu: zadenula je cvet za uho, po maorskoj modi, stavila šešir koji je sama isplela od trščanih vlakana i okolo ukrasila cvetnom trakom od slame i narandžastim školjkama. Njena crna kosa padala joj je po ramenima; bila je ponosna što je u kolima, ponosna što je elegantna, ponosna što je vahine muškarca za koga je verovala da je važan i bogat, i bila je doista tako divna, a sva ta oholost nije ni po čemu bila smešna, toliko su lica ove rase bila stvorena da izgledaju veličanstveno. Čuvala su u sebi dugu feudalnu istoriju i drevno sećanje na velike poglavice kao urez neizbrisive oholosti.
Znao sam dobro da njena ljubav, prilično zasnovana na interesima, nije imala nikakvu veću težinu, u strogo evropskim očima, od razgaljenosti neke lake devojke. Ali, ja sam u njoj otkrivao nešto drugo. Te oči i ta usta nisu mogli da lažu. Kod svih Tahićanki ljubav je toliko u krvi, toliko suštastvena, da je, bila koristoljubiva ili ne, uvek ljubav.
Citati: Pol Gogen, Noa Noa, preveo Nebojša Zdravković, Sluižbeni glasnik, Beograd, 2008.
Izvor slika: MOMA
A . A . A 