Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Petar Vujičić

ZBIGNJEV HERBERT: PETRU VUJIČIĆU

U biti nema se za čim žaliti
znaš to dobro Petre
ne govorim to Tebi nego kroz Tebe drugima

kroz pola vijeka znao si bolje moje misli
nego ja sam
prevodio si ih strpljivo

u Čika Ljubinoj ulici
u bijelom Gradu
na rijeci koja ponovo krvari

razgovarali smo dugo
preko Alpa, Karpata, Dolomita

a sada u starosti
stvaram kseniju
i to je ksenija za tebe

slušao sam starca koji je recitovao Homera
poznavao sam ljude prognane kao Dante
u pozorištu sam gledao sve Shakespeareove komade
pošlo mi je za rukom
može se reći rođen pod sretnom zvijezdom

objasni to drugima
imao sam divan život

patio sam

Preveo Kenan Efendić

Ova pojedinačna objava deo je ciklusa Poljska poezija ponedeljkom poslepodne. Skup objava pod ovim nazivom započet je pre četiri godine, leta 2014. Do sada je u ovom časopisu objavljeno mnoštvo poljskih pesnika koje su prevodili Petar Vujičić i Biserka Rajčić.

Fragment je samo deo celine ali bez njega, ipak, nema celine. To je, u kratkim crtama, najbolji opis prevodioca. Tako je i sa ovom objavom. Ona je fragment veće celine ali bez tog fragmenta celina je neodrživa. Petar Vujičić, naš značajan prevodilac, zaslužuje posebnu objavu.

Kada sam pronašla pesmu Zbignjeva Herberta upućenu našem prevodiocu odlučila sam da ju objavim, ali ne u okviru pomenutog ciklusa jer Vujičić nije bio poljski pesnik a Herberta sam već objavljivala. Kasnije sam se predomislila. Da nema prevodioca ne bi bilo ni poljske poezije na ovom mestu.

Neverovatno kako je jedna ogromna količina pesničkog i umetničkog potencijala bila prisutna u zemlji koja je imala složenu i tragičnu istoriju tokom 20. veka. Ova naconalna poezija naročito dobro reflektuje to stanje. Druga fantastična nacionalna poezija 20. veka je grčka poezija. I nju bi valjalo istražiti.

Dva su izdanja koja preporučujem kada je u pitanju poljska poezija koju je preveo Petar Vujičić: Savremena poljska poezija, Nolit, Beograd, 1964. i Savremena poljska poezija (dopunjeno i prošireno izdanje), BIGZ, Beograd, 1985. On nije prevodio samo poeziju. Kada na Cobissu ukucate njegovo ime izaći će lista od deset strana sa delima koja je preveo ili u čijem izdavanju je učestvovao.

Petar Vujičić je rođen 1924. godine u Boljevcima. Preminuo je u Beogradu 4. decembra 1993. godine. Stanovao je veći deo života u Čika Ljubinoj ulici broj 6, u centru Beograda. U svom stanu dočekivao je neka od najvećih imena evropske literature 20. veka, među kojima su i poljski pesnici Zbignjev Herbert i Česlav Miloš. Posećivali su ga i najbolji naši književnici, među kojima su Vasko Popa, Milorad Pavić, Stevan Raičković, Raša Livada.

Među njegove mnogobrojne prevode sa poljskog, ruskog i nemačkog, ubrajaju se sledeći autori: Stanislav Lem, Bulat Okudžava, Vladimir Nabokov, Hans Kristijan Andersen, Ivan Aleksandrovič Gončarov, Hana Ožogovska, Henrik Sjenkjevič, Eliza Ožeškova, Jozef Rot, Adam Bahdaj, Fjodor Dostojevski, Ana Dostojevski, Valerij Brjusov, Gregor Manfred, Tomas Man, Marek Hlasko, Ježi Anžejevski, Jan Kot, i mnogi drugi.

Najzad, za ovu priliku korisno je i citirati deo iz intervjua koji je Kolja Mićević, takođe čuveni prevodilac sa engleskog, francuskog i italijanskog, vodio sa Zoranom Jeremićem. Ovaj razgovor je objavljen u Jeremićevoj knjizi Pisac s krajolikom: razgovori 1994-2014. Sledi značajan odlomak:

Ima jedna fotografija koju sam prvi put video u „Gradcu“, posvećenom Davidu Albahariju: Vi ste u društvu Albaharija, Raše Livade, Božidara Zeca i Zorana Vragolova u, pretpostavljam, stanu Petra Vujučića, koji poput pater familiasa sedi ispred Vas…

Postojalo je jedno podne i jedna ponoć Petra Vujičića. Mislim da je ta fotografija nastala u podne. Ja sam gotovo isključivo dolazio u ponoć, jer Petar Vujičić je istinski živeo noću. On nikada nije merio vreme, znao je da ništa ne gubi ako ne radi. Sada me, s ove daljine, podseća na onog zagonetnog firentinskog graditelja muzičkih instrumenata Belakvu, koga Dante susreće na samom početku Čistilišta. Razgovor je za Petra Vujičića bio osnova mesta koje je zauzimao. Njegov radni sto izgledao je jedva nešto malo manji od prostorije u kojoj je živeo, a živeo je zadovoljan. Nisam imao osećaj da mu je bilo tesno. Voleo sam da mu objašnjavam stvari kao astrolog, na šta se on gromko smejao. Kao svaki horoskopski rak izgradio je svoj kutak. Svojevremeno je živeo u Zemunu, na obali Dunava, i mada je to bilo dosta daleko, verno smo odlazili kod njega. Ne sećam se više imena ulice, a na stotine pisama poslao sam na tu adresu. Onda se preselio, uspeo je da dobije taj stančić u Čika Ljubinoj gde je, usred Beograda, držao zapravo jedan malarmeovski salon koji je radio na apsolutnoj improvizaciji trenutka: svako je donosio neku temu o kojoj smo diskutovali. Neki su navraćali samo da bi popili piće, njemu ni to nije smetalo. Nedostaju na toj fotografiji još neki ljudi, zasigurno Milutin Petrović, pretežno noćni gost. Ja sam sa Petrom najviše govorio o prevođenju, muzici i astrologiji. Nije on bio tolerantan, on je bio isključiv čovek, u svemu, ali u našim odnosima začudo imao je razumevanja za sve. Ponekad je znao da plane zbog jedne reči, ali je toliko znao da se divi da je taj plamen ponekad bio neophodan kako bi to divljenje imalo više vrednosti. Uvek se kao dete radovao novoj knjizi, čak i kada nije bio zadovoljan honorarom. Radio je posao za koji je znao da nije uzaludan, objavljivao je u fantastičnom ritmu. Svi poznati poljski pisci su dolazili kod njega. Pored Miloša, Zbignjeva Herberta i drugih, Tadeuš Ruževič je bio njegov prijatelj. Vujičić je imao ogromnu prepisku. Taj njegov veliki poduhvat još se nije ni sagledao i sramota je da Beograd nije Petru Vujučiću podigao dobar spomenik na pravom mestu. On je bio udruženje prevodilaca za sebe; odbijao je nagrade, stvorio je jedan svoj svet koji je funkcionisao, prevodio je na svoj način. Bio sam u Parizu kad je umro.

Šta znači baviti se prevođenjem na način Petra Vujičića?

Petar Vujičić je bio samo prevodilac. Osim predgovora ili pogovora, nije pisao, nije imao literarnih ambicija. Prevodio je sa više jezika, kontinuirano, isposnički, na sve ili ništa. Ja ne pripadam toj vujičićevskoj liniji, ali sam mnogo iskoristio druženje sa Petrom. Muzika je bila naša najveća tema, kod njega sam prvi put čuo Skarlatija, slušao sam puno poljske muzike, recimo, baroknog kompozitora Pavela Vejvanovskog koji je za mene bio veliko otkriće. To je muzika moje 1968. godine, sa duvačkim instrumentima imala je istovremeno nešto od posmrtnog marša i od himničnog, trujumfalnog raspoloženja. Pošto sada pišem istoriju muzike, to su za mene kapitalna sećanja. Petar se zanimao za svu muziku, ali prvenstveno za klasičnu. Mi smo to slušali do iscrpljenja, sistematski, zato su naši razgovori bili dugi, jer smo razgovarali tokom čitave simfonije, pa onda još jedna, tako da smo razgovarali, rekao bih, u simfonijama. Nismo bili stručnjaci za muziku, ali smo o njoj govorili iskreno. Iz tih razgovora puno sam naučio, zahvalan sam tim trenucima. Napisao sam knjigu o Skarlatiju i Mocartu gde sam opisao jednu scenu koja se zaista dogodila: posle noćnog razgovora i slušanja Skarlatija sa Petrom do ranih jutarnjih sati, jednog junskog jutra izišao sam na ulicu pored Dunava, seo na klupu u parku u napisao pesmu koju sam posvetio Žeraru de Nervalu. Bilo je, dakle, i takvih događaja. Služio sam vojsku u Batajnici, tako da sam imao priliku da vrlo često, pošto je moj vojni rok prošao u velikoj slobodi, odlazim kod Petra. Kao vojnik preveo sam dve Valerijeve poeme – Mladu Parku koja ima 512 stihova i Nacrt Zmijca od 320 stihova – ali ne aleksandrinaca nego osmeraca. To je poema koju je Valeri napisao za vreme Prvog svetskog rata i taj ratni elemenat meni je prošao kroz uniformu, zbog uniforme bio sam mnogo bliži Valerijevom raspoloženju. Valerijev sin učestvovao je u ratu; on sam želeo je da učestvuje, ali ga nisu angažovali jer je već bio velika vrednost da bi otišao na bojište. Kada bih preveo određeni broj stihova, odlazio sam kod Petra da mu ih pročitam. Kod njega me uvek čekala flaša votke i tabla čokolade s lešnjacima, Krašova. Znao je da kaže kako neki stih ne razume, ne zato što sam ga ja preveo, jer ta poema je neshvatljiva i Francuzima, već me možda zadirkivao, to je bila neka njegova taktika. Onda sam mu crtao stihove u flomaster bojama, kojih je uvek bilo na njegovom stolu. Te crteže uopšte nisam smatrao bitnim, onako pijan, zaboravljao sam ih, a nisam ni smatrao da Vujičić treba da ih sačuva. Kada sam završio vojsku, i kad je trebalo da se objavi Valeri, a to je jedna od prvih mojih knjiga – Između Jutra i Palme – on mi je te crteže pokazao. Eto, to je rak, njegovi su prostori uvek bili tesni, ali je uvek bili mesta za sve. Želeo sam da izbegnem da mi neko pravi ilustracije, jer su bile kičerske, iako je to bila odlična biblioteka. Urednici se to dopalo i ti crteži su na kundstruku odštampani.

Izvor pesme: Sic!

Izvor intervjua: Zoran Jeremić, Pisac s krajolikom: razgovori 1994-2014, Narodna biblioteka Užice, 2015.

Slika: Jarek Puczel

Fotografija iz arhive Grafičkog kolektiva gde je Šimborska imala izložbu svojih kolaža
Ана Арп

Ана Арп је ауторка уметничког пројекта А . А . А. Једна је од првих у свету која је форму сајта почела да користи као могућност за обликовање сопственог уметничког дела. Садржај на сајту ствара аутентичан језик чију је комбинаторику омогућила савремена технологија која из дана у дан бива све јачи медијатор између нас и уметности, нас и стварности, мења нам живот и успоставља нов начин рецепције. Садржај сајта чине речи и слике које тек заједно и у истом контексту посматране, налик предметима на барокној полици пуној куриозитетних предмета, творе потпуно нову реалност, нов језик, нов начин да се ствари виде.