Želela sam da gola skačem u fontane, tako sam zamišljala svoju mladost. A, sve je bilo drugačije: dosada, biblioteke, diplome, masteri, kancelarije, prevozi, kirije, supermarketi i redovi kod operatera, banke i glupi ljudi. I Melani Danijels je želela da gola skače u fontante a završila je kao lovina, lak plen divljim pticama. Moje vreme i mesto lišeni su mitskog okvira pa, stoga, možemo reći da su ptice moje mladosti bile drugačijeg sastava, no, ništa manje agresivne. Ipak, raduje me da bar nešto imam zajedničko sa ovom mitskom filmskom heroinom u zelenom kostimu sa kavezom za ptice u rukama.
Melani Danijels, koju glumi Tipi Hedren, njen zeleni kostim i bunda, njeni nokti, način na koji pali cigaretu, pogled, dikcija i frizura, čitava njena aura, fizički izgled i gestikulacija važan su vizuelni jezik ovog Hičkokovog filma. Oni su potpuno hipnotišući. Snagu vizuelnog jezika ovog filma možemo dovesti u vezu sa odsustvom muzike. Sama heroina je u funkciji iste i da je bilo drugih zvukova, osim onih iz prirode, čitav film bi, možda, zadobio drugačiju konotaciju, neki višak koji bi činio da ga doživljavamo konkretnijim. Ovako, ostaje neophodna nedorečenost potrebna svakom mitu.
Film Ptice Alfreda Hičkoka može se posmatrati iz više aspekata, od filmskog (fotografija, montaža, zvuk, boja, kadar, kamera) do psihoanalitičkog, modnog, rodnog, antropološkog i ekološkog. Mnogima se, u koje i sama spadam, ne razmišlja. Kada gledam ovaj film vizuelno sam anestezirana a, ako bih morala da biram, najbliži pristup ovoj fascinantnoj hipnotičkoj iluziji mi je antropološki. On se ogleda u odnosu prema Drugom – serija nemilih događaja biva pokrenuta onda kada stranac, kada nepoznata osoba dođe u jedno izolovano mesto.
Melani Danijels, devojka sa kavezom za ptice, u braon bundi i zelenom kostimu, uputila se kolima ka zalivu Bodega. Tamo će ponovo videti Miča, muškarca koga je prethodno srela u savršeno uređenoj i estetizovanoj prodavnici ptica. Ukoliko uporedimo ptice s početka i ptice s kraja filma jasno vidimo raspon koji obuhvata prikaz prirode i njenih pojava. Jasno se uočava razlika između tankog leda civilizacije koji je hiperestetizovan ispod koga je beskonačan okean okrutne prirode u čijem okrilju za čoveka (kao da) nema mesta.
Tipi Hedren je prava Hičkokova heroina. Ona je ovaplotila junakinju istovremeno zavodljivu, naivnu, vedru i, prema Kamili Palji, opasnu. Lepotica koja ugrožava druge, i koja se dovodi u vezu sa silama prirode, romantičarski je impuls koji struji kroz Hičkokovo delo, kako smatra američka kritičarka.
U svom tehnički najzahtevnijem filmu Ptice (1963), Hičkok se direktno poziva na temu destruktivne i grabljive prirode koja je oduvek bila prisutna u njegovom stvaralaštvu kroz interesovanje za zločin.
Smeštam ga u glavnu struju engleskog romantizma koji proizilazi iz sirove slike prirode i Kolridžovih fatalnih žena. Preplavljena utiscima, film sam videla kao perverznu odu ženskom seksualnom glamuru koji je Hičkok prikazivao u svim njegovim zavodljivim fazama, od krhke izveštačenosti do razoružavajuće ranjivosti.
Ovo je samo jedan od mogućih načina čitanja filma. Drugi je na potpuno suprotnoj strani. Vidimo brutalno nasilje prirode nad devojkom. Ništa nije u njenoj moći i pitamo se kako ta fatalnost može biti superiorna kada je, zapravo, ona ta koja na kraju tako okrutno strada.
U nastavku slede Hičkokovi crteži kombinovani sa fotografijama iz filma. Reditelj je svaki kadar, vidimo to kada uporedimo crtež i fotografiju, prvobitno detaljno isplanirao.
Preporuka: Camille Paglia (video); John Abrams | Izvor slika: Culturedarm
A . A . A 