Mene je oduvek više zanimalo šta ljudi pokušavaju da sakriju kroz odevanje nego šta pokušavaju da istaknu. Pećinski čovek je skrivao krznenim i kožnim odevanjem svoju tanku kožu u susretu sa okrutnim klimatskim okruženjem. Kako je evoluirao a civilizacije se razvijale, pored fizičke zaštite, odeća je postala metafora: zaštita od naših strahova.
Zelena je meni najmanje draga boja, osim ukoliko nije u pitanju boja zavese na slici Holbajnovih Ambasadora, ali sećam se kada sam u prvom razredu srednje škole u Larusovoj enciklopediji videla ovaj Van Gogov portret. Mnogo mi se dopao, baš zbog zelene boje, kao i teksture samog kaputa, koji deluje kao oklop nekog zglavkara.
Dobro sam zapamtila ovu sliku, i to samo zbog oklopa, ove kore drveta koju, nesavitljivu, umetnik ima na sebi, pridržavajući je, krhko, samo jednim dugmetom. Zelena je, prema hrišćanskoj simbolici, boja nade. Nada je bila njegov kompas, Severnjača u mrkloj noći. Kako mora da ga je boleo život. Ja sam to razumela, ali ne na osnovu odsečenog uva, već ovog tvrdog, zaštitničkog, zelenog kaputa.
Slike: Dva autoportreta Vinsenta van Goga iz 1889. godine
A . A . A 