Treba početi od imenovanja koje često zbunjuje. Carmina Burana znači Pesme iz Bajerna. Bajern je drugi naziv za Bavarsku i jedan od manastira u pomenutoj južnoj nemačkoj regiji gde su sredinom 19. veka otkrivene pesme profanog sadržaja (narodne pesme koje stoje nasuprot dvorskoj poeziji srednjeg veka i renesanse), pisane i izvođene u 11, 12. i 13. veku. One su zapisane na latinskom, staronemačkom i starofrancuskom ali je moguće da su izvođene i na još nekom narodnom jeziku. Latinski je bio zajednički jezik, uglavnom dvora i crkve, i svedoči o zajedničkoj istoriji evropske kulture, o čemu je najbolje pisao Ernst Robert Kurcijus u knjizi Evropska književnost i latinski srednji vek.
Srednjevekovni studenti i vagabundi, lutalice i putnici izvodili su ove pesme, uz pratnju nekog instrumenta, najčešće na trgu, ili pod vešalima koje je, kasnije, opisao Fransoa de Vijon u svojoj poeziji, po tavernama, na livadama, tokom karnevala koji se dešavao uvek pre velikog posta, na pijacama, u pauzama između dva izvođenja predstave neke lutajuće pozorišne trupe. Srednji vek, vibrantna atmosfera gradova toga doba, bio je uzbudljiv period i vrelo narodne kulture koja je bila drugačija u odnosu na latinsku kulturu srednjeg veka kakva nam stiže iz manastirskih skriptorijuma i biblioteka. Dvorska i narodna kultura tek kada se sagledaju zajedno pružaju savremenom posmatraču jasnu sliku o dobu koje je, posredstvom ove scenske kantate, kako glasi njen formalni okvir, predstavio nemački kompozitor Karl Orf.
Scenska kantata je delo otpevano na sceni i u njoj su prisutni podjednako muzički i dramski elementi. Takođe, pojedini muzikolozi ovo delo nazivaju i oratorijum koji je izveden prvi put u Frankfurtu 1937. godine. Orf je zamislio muzičku trilogiju koju je naslovio Trionfi. Prvi deo je Carmina Burana, drugi deo Catulli Carmina, treći Trionfo di Afrodite. Ovaj oratorijum sadrži dvadeset četiri pesme koje je iz manuskripta odabrao Orf i koji je na tekst dodao sopstvene note i orkestraciju. Sam manuskript pronađen u pomenutom manastiru sadrži dvesta pedeset četiri pesme, sačinjen je 1230. godine na sto devetnaest strana.
Najpoznatija pesma, O Fortuna, posvećena je Fortuni, Sreći to jest Sudbini koja okreće točak na kome su ljudi i, simbolički, njihove sudbine. Fortuna okreće točak ćudljivo i nepredvidivo. To nas vraća na doživljaj sveta srednjevekovnog čoveka, doživljaj koji on simbolički transponuje kroz vizuelne ili poetske forme. U knjizi Jesen srednjeg veka, tokom poglavlja „Čežnja za lepšim životom“, Johan Hojzinga je pisao:
Stvari koje od života mogu da stvaraju zadovoljstvo ostaju iste. Danas kao i ranije to su: lektira, muzika, likovna umetnost, putovanje, uživanje u prirodi, sport, moda, društvena sujeta (viteški redovi, počasna zvanja, skupovi) i zanos čula.
Narodne svečanosti srednjeg veka, za razliku od crkvenih i dvorskih, imale su svoje specifične odlike, teatarske oblike neposrednosti, nagon za ulepšavanjem i slavljenjem života upravo iz razloga koje im je teška svakodnevica nametala. Svest o promenljivosti sudbine, o Fortuni čiji točak ima nepredvidive obrte, neprestano je oblikovao čovekov odnos prema svakodnevici. Koliko slave dolazak proleća, toliko srednjevekovne pesme koje je Orf muzički obradio, sadrže i sve ono što točak sreće podrazumeva. Tuga može lako preći u radost, nada u očajanje, polet u rezignaciju. Ples povodom slavlja vrlo brzo, zahvaljujući Fortuninom točku, može postati danse macabre, mrtvački ples pod vešalima, baš kao na kasnijim Brojgelovim slikama.
Srednji vek je i doba nasilja, straha, sujeverja, javnih sakaćenja, kuge, gladi, stalnih ratova u kojima plaćeničke vojske pljačkaju, ubijaju i siluju po selima. Bila je potrebna profana svečanost, afirmacija lepote življenja koja bi bila van dvorskih ili crkvenih okvira. Putujući sveštenici i studenti na između 11. i 12. veka pišu pesme posvećene vinu, telesnoj ljubavi, svakodnevnim radostima, proleću. Među njima bilo je onih iz Francuske, Nemačke, Španije, Italije i Engleske. Svi su želeli jedno dugo buđenje i bujanje koje bi trajalo stolećima. Čini se, iz današnje perspektive, tako je i bilo. Rođena je renesansa. Na nju prvi taktovi pesme Primo vere: Veris leta facies nedvosmisleno asociraju. Kao na Botičelijevoj slici punoj cveća, samo bez mitskih junaka. Sneg se polako topi, bilje se izdižu, uskoro će gracije i Merkur ući u vrt. Njeni stihovi glase:
Proleća veseli lik
svetu se približava
studen i surovost zimska
već pobeđena beži
u odori šarenoj
Flora sad gospodari,
slatkozvučnom pesmom
šume je proslavljaju.U krilu Flore opružen
Feb se ponovo smeje
već okružen šarenim
cvećem ovim Zefir duše
nekrarskim mirisom.
Potrčimo nadmećući se
za nagradu ljubavi!Svojom pesmom prati
slatka Filomena
šarenog cveća pune
smeju se vesele livade,
jato ptica leti
kroz dražesti šume,
hor devica donosi
već bezbroj radosti
U Jugoslaviji se najinteresantnije izvođenje ovog dela dogodilo u pozorištu KPGT (akronim od Kazalište, Pozorište, Gledališče, Teatar) uz soliste Svetlanu Bojčević, Predraga Protića, Slobodana Stankovića i akademski hor „Branko Krsmanović“. Dirignet je bila Darinka Matić-Marović. Opera mundi Carmina Burana izvedena je 31. decembra 1984. godine, režirali su je Ljubiša Ristić, Nada Kokotović i Paolo Mađeli. Muzički zapis u formi kompakt diska sa ovog izvođenja još uvek je moguće kupiti u RTS prodavnici ploča na Zelenom vencu, a i izuzetno interesantan katalog, koji je dizajnirao Matjaž Vipotnik, moguće je pronaći na sajtovima za prodaju antikvarnih knjiga.
Listajući katalog možemo pokušati, jer generacijski ne pripadamo vremenu izvođenja ove predstave, da odgonetnemo šta je bio naum tvoraca predstave (ovde ne govorimo o muzičkom izvođenju već o dramskom izvođenju koje je pokrenuto srednjevekovnim pesmama i Orfovim delom). Naslovna strana kataloga, priložena u tekstu, je indikativna. Ikonični renesansni lik, Leonardov Vitruvijev čovek, simbol proporcije, iskoračio je iz obruča kruga, kvadrata i zvezde. Međutim, zvezda nije crvena, ona je crna. Leva ruka Leonardovog Čoveka nije u ravni horizonta, ona je podignuta, ona gori. Crveni plamen zahvata levu stranu njegovog tela.
Katalog nam donosi pesme na latinskom, zatim, u njihovom prevodu i, kao dodatak, pesme današnjih trubadura o radu, fabrici, Crvenom trgu, svetom hramu kapitala u Čikagu i industrijskim strašilima Severne Italije. Jedna od pesama glasi:
Ja sam vam gazda. Ovo je moje.
Ja sam ovde gazda. Vi ste moji.
Pastoralna slika sveta severne Italije biva uzurpirana dalekovodima i poriče se kapitalističkim načinom proizvodnje automobila. Ne znamo ko su autori tih pridodatih, savremenih pesama, mada su u katalogu, kao „saradnici na tekstu“ potpisani Svetozar Cvetković i Paolo Mađeli. Katalog, osim pesama, sadrži fotografije koje nije jednostavno povezati u smisaonu celinu i dovesti ih u vezu sa protorenesansnim osećanjem sveta Pesama iz Bajerna. Tu su fotografije Merilin Monro koje je načinio, neposredno pred njenu smrt, Bert Stern. Do njih je mutna fotografija Žakline Kenedi koja u Šanel kostimu beži iz kabrioleta, preko produženog gepeka, u trenutku atentata na njenog supruga. Zatim, tu je Titova fotografija prilikom jednog govora, fotografija sa Crvenog trga prilikom obeležavanja jubileja revolucije, fotografije sa protesta 1968. U ovom izuzetno dizajniranom katalogu levica je tako pop!
Izvor fotografija: KPGT
A . A . A 