Pesništvo će postati novo ako se uvuče među snove, ako traga za neznanim devičanstvom u dnu izmaglice, zvukom uskladištenim na obodu tišine.
Ovako je pisao Žorž Rodenbah u poemi Omeđeni životi 1896, četiri godine pošto je objavio svoje najpoznatije delo, roman Taj mrtvi Briž. U ovom fragmentu naziremo odlike celine njegove poetike, simbolizam u poeziji, što je u prozi dekadencija.
Svi dekadentni pisci, kod kojih se stilske odlike njihove književnosti retko preklapaju sa životnim, stvarali su s kraja veka (fin de siècle), ali su svoje uzore videli u umetnicima koji su bili nešto stariji od njih, najpre u Edgaru Alanu Pou, zatim i u Šarlu Bodleru.
Četvorica najznačajnijih umetnika dekadentne književnosti su Šarl Bodler, Žoris-Karl Uismans, Žorž Rodenbah i Tomas Man. Njihova dela koja su za ovaj kontekst važna su zbirka Cveće zla Šarla Bodlera (1857), roman Nasuprot Žorisa Karla Uismansa (1884), roman Taj mrtvi Briž Žorža Rodenbaha (1892) i novela Smrt u Veneciji Tomasa Mana (1912).
Rodenbah spada u četvorku koja je obeležila dekadentnu literaturu, davši joj nove oblike, nijanse, stil, kao i glavnog junaka. Taj junak je književni potomak Roderika Ašera. On je građanskog porekla ali zgrožen odlikama građanskih konvencija. On je esteta i larpurlartista. Flaner, blaziran, „pervertiranog“ odnosa prema prirodi i lepom. Setimo se nesrećne Dezesentove kornjače.
U izuzetnoj i zanimljivoj istoriji svetske književnosti ništa se, ili vrlo retko, dešava samo od sebe. Veze su postojane a modifikovane obrisima sopstvenog vremena i iskustva, privatne situacije, susreta i lektira. Tako, nepravedno bi bilo ne pomenuti i roman Oskara Vajlda Slika Dorijana Greja (1890).
Taj roman stoji kao danas najpoznatije delo ove vrste literature. Vajld kombinuje različite elemente pomenutih romana, napisanih do trenutka kada je njegovo delo bilo objavljeno, dakle, pozajmljuje motive iz francuske književnosti i samo ih, dodatno, dekoriše.
Žorž Rodenbah je rođen 1855. godine u Belgiji. Detinjstvo je proveo u Ganu (Gentu), mladost u Briselu, a od 1888. preselio se u Pariz gde je bio posvećen advokaturi i književnosti. Poznanstvo sa pesnikom Emilom Ferharenom uticalo je na razvoj njegovog stila, baš kao i sa Stefanom Malarmeom, čije je soaree posećivao. Neke od njegovih najpoznatijih pesničkih zbirki su Le Regne du Silence (1891) i Les vies enclosee (1896). Autor je i romana L’ art en Exil (1889), Taj mrtvi Briž (1892), La vocation (1895), Le carillonneur (1897). Taj mrtvi Briž je prvi roman ilustrovan fotografijama, one su neodvojivi deo njegovog sadržaja i značenja, te tako on ima značajnu formalnu odliku u istoriji romana.
Rodenbah temu grada uvodi na velika vrata u modernu književnost (odnosno u njen prozni izraz, u prvi plan ističući Briž, u stihu je to pre njega učinio Šarl Bodler, ovekovečivši Pariz), temu koju će, kasnije, proslaviti Tomas Man (Venecija), Virdžinija Vulf (London), Andrej Beli (Moskva, Petrograd), Džems Džojs (Dablin, Trst, Cirih). Za sve moderne pisce grad je mesto od izuzetne važnosti. Pisac predočava Grad kao ličnost. On, tako personifikovan, sa svojom voljom, utiče na glavnog junaka, oblikuje ga i usmerava, te je povezan sa događajima u knjizi na neraskidiv način. Ovo delo, njegova glavna nit koja crpi uticaje književnosti Edgara Alana Poa – opsednutost muškarca voljenom pokojnicom i očajnička potraga za likom iste u drugoj devojci – poslužila je kao inspiracija Alfredu Hičkoku za film Vrtoglavica.
A sada ovaj Grad u većoj meri ima lice Verenice. Iga je zateklo, pa i prilično osvojilo, to mistično lice Grada.
Brojna zvona, i koja nisu posustajala, kada bi se, u njegovim napadima potištenosti koja je navraćala, ponovo namerio da izlazi po sumraku, kako bi nasumice lutao duž kejova.
Ono što mu je pričinjavalo bol, bila je ta neprestana zvonjava – pogrebna zvona, ona bogosluženja za pokoj duše, njih tridesetak; zvonjenje za jutrenje i večernje – svaki dan ljuljuškajući svoje crne kadionice što se ne vide i iz kojih se dizao, kao nekakav dim od zvuka.
Ah! Ta neprekidna zvona Briža, ta velika služba za mrtve, bez prestanka jedna psalmodija u vazduhu! Kao što mu je od nje dolazila jedna odvratnost prema životu, jasan smisao sveprisutne taštine, i najava smrti što dolazi putem…
Duž tih praznih ulica, pa sve dalje i dalje, živnuo bi jedan fenjer, poneka se retka silueta prostrla, žene iz naroda, u dugim ogrtačima, crnim i kao bronzana zvona, ljuljuškajući se kao i ona. I, uporedo, i zvona su i ogrtači, izgledali kao da se kotrljaju prema crkvama, prevalivši isti taj put.
Ig se osećao kao da ga neko neprimetan savetuje. I sledio je baš taj trag. Bio ga je ponovo obuzeo žar za lutanjem. Kao i na samom početku, on se vratio staroj ljubavi da se svako veče zadrži u nišama Svetoga Spasioca, duž crnih mramora, prenaglašenog broda sa koga bi neki put popadala muzika koja se prelivala i zavijorila bi se.
Ova bi se muzika raširila, i kroz cevi isticala na podne ploče; a upravo je ona bila ta, reklo bi se, koja je plavila, i zatirala prašnjave natpise po nadgrobnom kamenju i bakarnim pločnicima, kojima je svud unaokolo, bazilika bila posejana. Moglo je da se kaže, kako se tu bukvalno gazilo po smrti!
Ali, među ciljevima svojih hodočašća kroz grad, Ig je prevashodno obožavao bolnicu Svetog Jovana, u kojoj je živeo božanski Memling, i u njoj ostavio nenametljiva remek dela, kako bi tu, tokom vekova, iskazivala svežinu njegovih snova. I Ig je odlazio tamo u nadi za ozdravljenjem, da svoju mrežnjaču u groznici istrlja tim belim zidovima. Velikim Katehizisom Spokoja!
Naposletku Ig stiže do svetilišta umetnosti u kome su ta jedinstvena ulja, među kojima zrači slavna škrinja svete Ursule u maloj gotskoj kapeli, i na kojoj se, na po tri ploče od drveta sa svake strane, odvija pripovest o jedanaest hiljada devica; dok su u emajliranom metalu krova, na medaljonima finim kao minijature, stajali Anđeli muzičari sa violinama u boji njihove kose, i harfama, u obliku njihovih krila.
Istovremeno mu je njegovo najranije, toliko pobožno detinjstvo, naviralo, i, sa njim, jedna nostalgija za nevinošću. On se osećao pomalo grešnim u očima Boga, jednako kao i pred licem smrti. Sam pojam greha se nanovo pojavljivao, isplivao je. Ponajviše od jedne nedeljne večeri, kada je slučajno ušao u katedralu da bi odslušao službu i orgulje, a prisustvovao kraju jedne propovedi.
Citat: Žorž Rodenbah, Taj mrtvi Briž, preveo Miroslav Alaga Bogdanović, IP Filip Višnjić, Beograd, 2011.
Slike: Lucien Lévy-Dhurmer, Portret Žorža Rodenbaha, 1895; Vintage izdanja knjiga Taj mrtvi Briž i Smrt u Veneciji; Matthijs Maris, 1880-1892. | Izvor: Musée d’Orsay; Art History Project
A . A . A 