Karlos Fuentes je imao samo trideset i četiri godine kada je napisao ovu gotsku poemu u prozi, kratku knjigu nazvano po imenu glavne junakinje, Aura. Godine naglašavam jer je njegov stil izuzetno zreo i bogat, u pitanju je barok 20. veka koji nije pretenciozan niti je tu da impresionira virtuoznošću, ostajući smisaono šupalj. Naprotiv, jezik je ovde organska puzavica, kompleksan i sadržajan, nalik crnoj visteriji.

Pojedini smatraju da je ovo roman, ja, pak, mislim da je u pitanju gotska priča čiji je jezik poetski, nedorečen, gustog tkanja, poput sparnog popodneva u Meksiko Sitiju, čijoj gustini dodatno doprinosi bogato bilje, i izgledom i mirisom, jednog uskog prilaza vili u centru grada u koju mladi istoričar dolazi, privučen oglasom za posao koji obećava pozamašnu svotu novca, četiri puta veću od one za koju on trenutno radi.

Istoričar se zove Felipe Montero i on želi da napiše sveobuhvatnu istoriju Meksika tako što bi povezao astečku prošlost i španska osvajanja, kompleksnoj prošlosti darujući u sadašnjosti smisaonu nit, u želji da uspostavi jedinstvo svog identiteta. Međutim, on mora da zarađuje za život, te tako privučen oglasom starice, Konsuelo Ljorente, dolazi u njenu vilu, gde će dobiti svoju sobu i gde će moći da radi na sastavljanju memoara. Ona želi da na osnovu pisama, ličnih dokumenata i fotografija, on ispriča priču o njenome suprugu, generalu Ljorenteu, sa kojim je provela najlepše godine života.

Kuća je mračna, iako u njoj odsustvo svetlosti nije potpuno. Prilaz kući je taman, ali prepun biljaka, koje nisu dekorativnog karaktera u ovoj pripovesti, već joj, kao i svetlost, daju magijsku notu, jer čitava priča i deluje kao halucinacija. Ali, čija?

Neobično, priča je ispripovedana iz drugog lica jednine. Taj oblik pripovedanja je vrlo redak a ovde samoj priči daje jedan ritualan i hipnotički ritam. Na primer:

Čitaš taj oglas: ovakva ponuda se ne sreće svakodnevno.
Gledaš na sat pošto popušiš dve cigarete, opružen na krevetu.
Koračaš, ovog puta sa gađenjem, prema toj škrinji oko koje se kote miševi.
Te iste noći čitaš požutele papire, ispisane izbledelim mastilom.
Ti gledaš za sobom, zaslepljuje te bljesak treperavog oreola predmeta pobožnosti.

Važno je obratiti pažnju na glagolsko vreme: čitaš, gledaš, koračaš – u pitanju je sadašnje vreme tokom kojeg pripovdeač kao da se simultano kreće sa svojom lutkom na koncu, junakom, ili kao da ga prati kroz lavirintske hodnike vile, uređene u starinskom stilu, detaljno opisanih salona, i soba punih crnih raspeća.

Pripovedač bi otkrio nešto o sebi, neku nadmoć nad vremenom i ljudima kada bi pripovedao u prošlosti: „išao si, bio si, hodao si“. On bi znao početak i kraj. Ovako, pripovedač kao da istovremeno sa junakom korača kroz radnju, te ispada da je on još jedan junak ove pripovesti ili, pak, da je Felipe Montero, možda, homo duplex. Da sam o sebi pripoveda.

Za gotske pripovesti prostori odnosno kuće su od izuzetnog značaja. Ovde, ona je prepunjena mlečnom iskričavom svetlošću koja dolazi iz rupa koje su progrizli miševi. Junak čuje zavijanje mačaka kojih nema, one se ne pojavljuju. Tu je i batler koji se uvek postara za junakove stvari iako ga on nijednom nije video. Stanar vile je i kunić sa crvenim očima, koji se zove Saga, a koji jede šargarepu na krevetu svoje gospodarice. Ona ističe da je za svaku posvećenost potrebna samoća ali da samoća, više od posvećenosti, priziva u čoveku iskušenja.

Pored prisutnih u odsustvu, mačaka i batlera, tu je starica sa svojim kunićem i, najvažnije, Aura, devojka koja se pojavljuje poput svetlosti koja Ružicu vodi ka vretenu, jer i ona Felipea vodi do staričine sobe u kući čija vrata nemaju kvake. Predstavljena kao nećaka starice, Aura kolje jare u kuhinji, dok u svojoj sobi starica pomera ruke kao da mu striže kožu, njihove radnje su uvek simultane. Aura nosi zelenu haljinu i hoda kućom sa zvoncetom i svećnjakom u ruci, i stalno servira isto jelo: bubrege u umaku od luka, cele pržene paradajize i vino, a sto postavlja za četvoro, iako ih je u kući troje.

Felipe je od početka nekocentrisan. Aura ga hipnotički privlači. Oni vode ljubav, taj događaj, iako nije lišen romantike i senzualnosti, predstavljen je kao inicijacijski čin. Prethodno je Felipe u trpezariji pored svog tanjira zatekao lutkicu napunjenu brašnom koju Aura stavlja među butine dok su zajedno na njenom krevetu. Ona ga pita da li će ju voleti uvek, zauvek. On joj odgovara da hoće. Čak i onda kada joj lice bude kao suva šljiva? Čak i tada, on joj odgovara.

Sedi na krevet, Felipe.
Da.
Hajde da se igramo. Ti da ne radiš ništa. Sve prepusti meni.

Posađen na krevetu, pokušavaš da razaznaš odakle dopire ta rasuta opalno-mlečna svetlost, koja ti jedva dopušta da izdvojiš stvari, Aurino prisustvo, od zlataste izmaglice koja ih obavija. Ona će te gledati dok uvis dižeš pogled, dok tražiš izvor te svetlosti. Po glasu znaš da kleči pred tobom: nebo nije ni visoko ni duboko. Ono je istovremeno i nad nama i pod nama.

Skinuće ti cipele, čarape, i pomilovaće tvoje bose noge.

Velika tema ove knjige je magija, ona je sredstvo destabilizacije stvarnosti, te pripovedanja i sveopšteg smisla ove priče.

Aura, naravno, ne postoji. Kao ni mladi istoričar, koji, na kraju, sebe prepoznaje na fotografiji, gledajući u starog Ljorentea. Naša stvarnost je poput luka, poručuje nam Fuentes: ispod tankog sloja stvarnosti uvek je mit; ispod tankog sloja sadašnjosti uvek je prošlost. Što više ljuštiš luk, to po tebe postaje bolnije, oči počinju same da se zatvaraju. Čudnovata biljka, luk. Nju vidim kao simboličku metaforu ove pripovesti, mogla bi biti deo mrtve prirode na nekoj od slika Fride Kalo kojima je ona, isto kao i Fuentes, zapravo, portretisala Meksiko. 

Izvor: Karlos Fuentes, Aura, preveo Branko Anđić, Prosveta, Beograd, 1978.

Slika: Dorotea Taning, Rođendan, 1942. (Philadelphia Museum of Art)