Čoveka možeš spoznati po stepenu na koji se uzdigla muzika u njegovoj duši. Ali, pošto me zanimaju samo oni preplavljeni muzikom, ograđujem se od spoznaje ljudi.
Ima muzičkih duša koje nemaju muzičko vaspitanje i kulturu. To znači da se rađamo sa mnoštvom treperenja, čiju vrednost uspostavljaju naša tugovanja. Nosimo u sebi muziku koju nismo nikada u životu čuli, ali koja leži u dubini našeg pamćenja.
Sve muzikalno u nama je stvar sećanja. Sigurno smo sve to slušali dok smo još bili bezimeni. Ne postoji muzika bez uspomene na raj i bez pada. – Emil Sioran
Pamćenje i sećanje nisu isto. Pamćenje je racionalno, kauzalno, naučeno. Sećanje je arhetipsko. Sećanja su, stoga, pouzdanija, iako se možda događaji koji su deo sećanja nikada nisu dogodili.
Mi muziku ne pamtimo, mi se muzike sećamo. I ne sećamo se nje, ona je pokretač, sila koja pomera lavinu impresija i emocija koje već postoje u nama.
Kad već pominjem sećanje, i dovodim ga u vezu sa muzikom, moje seže do dna bele zavese, čiji se rubovi blago kreću, sasvim neprimetno. Da su ta kretanja živa bića, ni mačke ga ne bi primetile.
Muzički programi u salonu princeze de Polinjak održavani su čitavih pedeset godina. Na prvom koncertu, u maju 1888, izvedena su Foreova, Šabrijeova i D’Indijeva dela, pri čemu su svirali i dirigovali Fore, Šabrije i D’Indi. Na poslednjem koncertu, 3. jula 1939, izvedena su dela Baha, Mocarta i Dina Lipatija, a svirali su Klara Haskil i Lipati, s okestrom kojim je dirigovao Šarl Munš.
Spisak gostiju salona blista kao pozlaćena kornjača ukrašena dragim kamenjem. Prisutni kompozitori: Vagner, Stravinski, Prokofjev, Šoson, Fore, D’Indi, Ori, Milo.
Dirigenti: Klemperer, Bičam, Markevič, Munš.
Slikari u modi: Boldini, Bonat, Karlos-Duran, Elu, Klaren, Foran.
Pisci: Idit Vorton, Prust, Kolet, Valeri, Kokto, Pjer Lui, Žilijen Grin, Fransoa Morijak, Rozamond Leman.
Istaknute ličnosti: gospođa Žana Lanven, Djagiljev, Bakst, ledi Violet Kjunard i Vajolet Trefjusis.
Prošlo je tu i na desetine Polinjaka i Rotšilda, velike vojvode Rusije, i drugi prinčevi i princeze, markizi i markize, vojvode i vojvotkinje, grofovi i grofice, vikonti i vikontese, kao i baroni i baronice – više njih no što je moguće izbrojati.
Vinareta Singer je bila bogata Amerikanka koja je postala princeza de Polinjak u svojoj dvadeset osmoj godini. Preselila se u Pariz i tu je imala, tokom više decenija, svoj čuveni salon o kome je pisao Džulijan Barns u knjizi Čovek u crvenom kaputu. Njen brak je bio društveno-finansijski aranžman koji je, neočekivano, završio u istinskoj ljudskoj i prijateljskoj naklonosti.
Vinareta Singer, odnosno princeza de Polinjak, i njen muž bili su diskretni, ali u određenim krugovima dobro poznati homoseksualci. Polinjak je imao ime, Vinareta novac. Venčali su se 1893, kada je mladoženji bilo pedeset devet a mladoj dvadeset osam godina. Osnovni smisao njenog života bili su muzički koncerti koje je organizovala u svojim salonima i koji su, vratimo li se na spisak, zaista impozantni.
Glinkine kompozicije su, pak, evokacija iskustva koje vraća tom pradavnom sećanju, zavesi na hladnoj svetlosti ranog proleća. Glinkine kompozicje su, za mene, sve ono što ne piše u mnogobrojnim značajnim i korisnim enciklopedijama o muzici. Valjalo bi sve to negde citirati, ali kakve to veze ima sa samom muzikom? Neće objasniti ni zvuk ni ono što proističe iz muzike ka meni. Beskraj koji teče u kapima.
Slike: Džejms Meknil Visler, Umetnik u svom ateljeu, 1865; Džon Singer Sardžent, Sestre Vindham, 1899.
Citat: Džulijan Barns, Čovek u crvenom kaputu, preveo Zoran Paunović, Geopoetika, Beograd, 2020.
Preporuka: Muzika (ljudi, instrumenti, dela) I-II, priredio Norber Difurk, Vuk Karadžić, Beograd, 1982.
A . A . A 