Vrtoglavica. Potezi, boje, ritmovi, melodije, pulsacije, podrhtavanja, zamršenost, fikcija. Pojava jednog drugačijeg tela: nadahnutog, rafiniranih čula.
Umetnost Lane del Rej odlikuje akumulacija slika, simulakrum, spektakl i iluzija fiksirane persone. Slušajući njenu izrazito sinematičnu muziku, posmatrajući buklete njenih ploča i vizuelno kodiranje kroz spotove i druge medije vidimo da je njena ideja bila da predstavi autentičnost kao iluziju. Persona je fabrikovana, što je već po sebi pleonazam jer persona na latinskom znači maska, ona je uloga koju pojedinac za sebe stvara ili preuzima delujući u javnom prostoru. Ličnost je proizišla iz pojma maske tako da ona ovde biva dodatno destabilizovana postupkom reinvencije i stalne de-konstrukcije koja je uvek u referentnom odnosu sa ikonama američke pop kulture, kao i njenim opštim mestima u pogledu oblačenja, ponašanja i samoprezentacije. Postoji velika sličnost između Lane del Rej i Sindi Šerman, s tim što je Lana u prednosti, jer muzika dozvoljava, u odnosu na fotografiju, više prostora za izražavanje teatralnosti. Sindi Šerman uznemirava dok Lana godi našim čulima i potvrđuje stereotipe koje u svesti već posedujemo.
U okviru serije objava Barok nedeljom želela sam da predstavim skulpture u kapeli San Severo u Napulju; freske Đulija Romana u Holu giganata u Mantovi; Bomarco, park čudovišta za razmišljanje grofa Orsinija; mrtve prirode sa voćem u pejzažu napuljskog panovskog podneva; Karavađove putene Dionise dok im telo drhti a usne gore; kabinete kurioziteta iza teških crvenih zavesa od čohe; bube i druge insekte Džona Dona; mape, globuse i nautičke instrumente u holandskom slikarstvu; crkve potpuno belih zidova; Surbaranove svetice; Vermera i Velaskeza kako stvaraju optičku iluziju u svojim ateljeima; ženske portrete sa maskama. Ipak, sve sam ih ostavila po strani, smatrajući da je Lana del Rej apsolutni označitelj baroka našeg doba. Ona nije povratak baroku, ona je povratak baroka, jer je utisak naknadnog dejstva baroknih ideja u njenom delu očigledan. Ona mi omogućava da sve nabrojane barokne umetnike vidim ponovo, da slušajući nju vratim se Pergoleziju, da posmatrajući nju vidim sve što se suprotstavlja redu, simetriji, stabilnosti i meri. Ona to čini svesno i sa predumišljajem. Sa lukavstvom i strategijom.
Ovde nas prošlost zanima u meri u kojoj je uočavamo u sadašnjosti. Barok je u samom središtu savremenog stvaralaštva. Njegova dekadentna i spektakularna priroda, iako vizuelno radikalno drugačija od istorijskog baroka, prisutna je u mnogim delima naših savremenika, posebno iz domena popularne kulture. Kada je reč o savremenom proučavanju umetnosti više nije moguće ostati unutar jednog specijalizovanog diskursa. Različite umetnosti utiču jedna na drugu, međusobno se podstiču, izazivaju i objašnjavaju. Nemoguće je govoriti o muzici Lane del Rej a ne razmišljati o vezama koje ona ostvaruje sa fotografijom, filmom i književnošću. Progres u umetnosti je diskutabilan. Možda je Hegel sa svojom trijadom teza-antiteza-sinteza zapravo na najbolji način objasnio kretanje i dešavanje njenog evolutivnog pomaka. Umetnička dela vode dijalog izvan istorijskih uslova njihovog nastajanja. Ovde smo na tom tragu.
Ne podnosim jeremijade o krizi i poraz kulture. Opasno je biti u nesporazumu sa sopstvenim vremenom. To nikako ne isključuje kritički pristup određenim fenomenima ali važno je imati na umu da se bez njih sopstveno vreme ne može razumeti a vreme je veliki vajar naših života, ono nas u velikoj meri određuje. U tom smislu svaka nihilistička precrtavanja savremene umetnosti nisu pokušaj njenog obuhvatanja u tatalitetu. Pesimistički govori na suprotnom su polu kruga marljivog praćenja umetnosti naše epohe. Naša epoha je, zapravo, veliki stvaralački trenutak. Adorno je žalio zbog utapanja visoke kulture u zabavu i analizirao je posledice otuđenja koje je prouzrokovala kulturna industrija. Ipak, treba biti obazriv prema isuviše purističkoj poziciji. Novo vreme – novi ljudi – nova dela. Odnosi „visokog“ i „niskog“ su oduvek bili složeni. Oni se poimaju kao da između njih postoji pregrada i kao da se oni, „visoko“ i „nisko“, „elitno“ i „popularno“ ne dodiruju. Naivno bi bilo zastupati tako isključiv stav.
Lana svoju muziku izvodi barokno, a to je posebno uočljivo na albumu Honeymoon, koji je u ovom kontekstu najreprezentativniji. Njenu muziku nazivaju barokni pop ali ja ovde ne mislim na to, već na iluziju koju ona stvara, kako ono blisko čini dalekim, i ono daleko bliskim. Njene persone idealan su primer iluzije koju stvara barokna tavanica. Njena pojavljivanja kao da poentiraju stihom koji nas vraća u doba oproštajnica: Lies can buy eternity. Savršena harmonija spektakla i simulakruma postignuta je korišćenjem stereotipa i toposa američke kulture, priča i likova u književnosti, slikarstvu, filmu, modi. Ali, njen postupak građenja iluzije nije nevin. Ona te elemente vraća iz prošlosti u sadašnjost, ali sa dozom pomeranja, ironije, kroz humor, preterivanje, pojačavanje ili razotkrivanje umetničkog umeća kao takvog. Ona pokazuje da je sve privid i tu dobro razotkriva samu paradigmu baroka. Ona ne stvara iluziju već postupke stvaranja iluzije. Ono što ona predstavlja već pripada redu predstava, ono što se nalazi sa druge strane fikcije je fikcija. Mi verujemo u te predstave, mi verujemo u te laži koje su istinitije od istine. Barok je deo sveta kontrareformacije, on je image overload. On želi pagansko idolopoklonstvo. Mi mu ga dajemo.
Njene heroine izazivaju divljenje: padaju u vatru, podrhtavaju, pune su nemira, oduševljenja, uzbuđenja, identitet im se stalno razgrađuje i, na kraju, eksplodira u bujici koju je sam izazvao. One ritmički pulsiraju, neumerene su, ophrvane vrtoglavicom, one su sve Sveta Agneza u ekstazi. Naše uživanje nije čulno kada ih posmatramo, ono je intelektualno, prouzrokovano je igrom oblika, kodova, stilova, prouzrokovano je umetničkom veštinom. Zato je umetnost jedna od najsnažnijih dimenzija erotizma. Seksualnost je prirodna, erotizam je igra, svečanost, umetnost pretvaranja, zavođenja, dekora i režije. Lana nas uči da je bliska veza između umetnosti uživanja i uživanja u umetnosti. Veza je uvek prisutna, mada često prikrivena, i na nju barok najdirektnije pokazuje.
Barok otkriva svet u kome je maska istinitija od lica koje skriva. Naličje dekora je drugi dekor. Lana vezuje, kao rimski vojnik konopcem ruke svetica, uživanje i umeće. I Lanino proleće miriše na sve što nikad nije došlo. Stoga, vezu uživanja i umeća ona obavija purpurnom slatkom vunom nostalgije, dahom vrelih letnjih večeri, dosade, melanholije i eskapizma. Ceo njen album Honeymoon evokacija je Holivuda Glorije Svanson i Barbare Stenvik. Zločini i gresi, oštri kontrasti svetlosti i senke, sparne noći, to je Bahovo muzičko obilje, samo u Laninom aranžmanu. Strasti kao stradanje, kao pokreti, metamorfoze uzdaha, igra odsjaja i opsena, dok heroina sama u vili čeka svog dragog ili leži sa njim između nabora posteljine kao između nabora od mermera baroknih svetaca u crkvama prepunim kala, sveća i skulptura Marije, majke Božije.
When I’m down on my knees
You’re how I pray
Muzika Lane del Rej je sinematični paradoks virtuelnog i realnog. Stoga, ona prevazilazi datosti muzike i postaje šira iluzija, skoro barokna opera osećajnosti. Iako izgubljena u mleku dionizijske voluptivnosti i zanosa ona apolonijski razdvaja jasne granice – njen svet je čulno opipljiv i konkretan iako, istovremeno, zavodljiv i nekonzistentan. Čitajući, odvojeno od muzike, tekstove njenih pesama, ništa od ovde napisanog ne bi se dalo prepoznati. Kada ih, zajedno sa muzikom, i načinom njene interpretacije slušamo, svet se, poput orijentalnog tepiha otvara pred nama, na kome ćemo, najzad, poleteti. Lana je slaba pesnikinja ali je, u celini gledano, izuzetna umetnica lirskog teatra. Ona muziku koristi kao medijum za stvaranje i, još važnije, dočaravanje šire slike sveta. Njena muzika je izrazito vizuelna i hiper ukrasi, kao u baroknim crkvama, često potpuno usisaju u sebe suštinu teksta koji se pred nama gubi. Ona množi ukrase u njihovoj nefunkcionalnosti. Njena muzika sadrži obilje štukature. Slušajući Honeymoon, ali i pre tog albuma, Born to Die i Paradise vidimo sjaj zlata, draperije i boje koje osvajaju prostor vile u Majamiju kao nekad što su crkve u Rimu. Vidimo zavodničke poze izvajanih anđela u sobi sa pogledom na okean. Čujemo profanost opere i sakralnost oratorijuma, osećajnost glasova, silinu hora, dah koji pokreće oblik i prenosi se u nabore skulptura na stepeništu. Čujemo ponovljene i pojačane drhtaje koji nastaju od implozije srca. Vidimo ogledala rasuta po holovima i vitku damu u beloj haljini koja silazi niz stepenice.
Duh je oslobođen boce dvorova i crkvi i svojim formalnim i idejinm alternativama kruži nad popularnim pojavama našeg vremena. Fotografija, način pevanja, instrumenti, odevanje, lirika, sve je u funkciji iluzije koja priziva sledeće reference: Glorija Svanson, Barbara Stenvik, melanholija, palme, vile u senci, noir atmosfera beskrajno dugih podneva i večeri bez smisla. I, najzad, ono bez čega život nema puno smisla – slava.
I’ve got nothing much to live for
Ever since I found my fame
Ako je njen album Born to Die imao ikonografiju koja dovodio u istu značenjsku, psihološku i vizuelnu ravan Silviju Plat i Merilin Monro, ovaj album je više glamur Holivuda četrdesetih, a ja bih ga uporedila i sa romanom Čudesni oblaci Fransoaz Sagan. Ono što je stalna tema Laninih narativa su toksični odnosi. Na njima kao da se insistira. Ona toj celokupnoj drami daje jednu erotsku dimenziju. Njih je američki san-mit pun ali Lanin barok nas izvodi iz romantične psihologije iako se čini da je njome prepunjen. Lana insistira, ne na bezuslovnoj predaji, već na strategiji zavođenja, i na igri. Ona ističe da je pojava važnija od svakog intelektualnog rumorenja, a da je dubina uvek varljiv utisak i da je, u krajnjoj instanci, dubina uzvišena ali dosadna. Kazuje nam da je nesporazum između polova neizbežan i da je potrebno znati igrati se njime, u njemu uživati, izvan svake iluzije sklada. Lana je za uživanje u umetničkoj veštini, u maskama, u režiji i prividu. Nema nikakve potrebe za psihilogijom. Sve je hiper-teatralizacija.
Za izražavanje Laninih baroknih strategija tehnološke promene odlučujuće su uticale. Tipičan barokni instument 20. veka je televizor. Televizija daje prednost spoljašnjosti, nije u stanju da svedoči o dubini ili o unutrašnjem životu. Sve što prikaže ona učini nestvarnim a ne dokumentarnim. Televizija je umetnost privida. I tu se vraćamo na iluziju autentične persone. Postoji maska ali nema lica.
Na kraju, ali ne i po važnosti, želim da istaknem da ovaj tekst, kao i sva zapažanja, analogije i zaključci, ne bi bili mogući bez izuzetne knjige Povratak baroka koju je napisao francuski teoretičar i kritičar kulture, Gi Skarpeta. Ovaj tekst, zajedno sa još jednim tekstom o umetnosti Lane del Rej, godinama je bio u mojim nacrtima i u planu za objavljivanje ali sam osećala više utiske i slike kojima je nedostajalo jasno vezivno tkivo. Godinama je ovaj tekst čekao na svoj red a onda sam uronila u izuzetan Skarpetin stil koji mi je još na nov način otkrio, ne samo teoriju baroka, već i umetnost Tijepola zbog koga sam poželela da na svom sledećem putovanju odem u Udine, grad nadomak Trsta, i vidim njegove izvanredne slike.
Treba naglasiti da je Skarpeta pisao ovu knjigu mnogo pre pojave Lane del Rej i da on nju uopšte nije imao na umu. Međutim, ono što bi on pisao o baroku, pominjući druga muzička, likovna ili arhitekstonska dela, ja bih automatski transponovala na stvaralaštvo Lane del Rej i kockice bi se savršeno poklapale, što se i uklapa u Skarpetin stav da umetnička dela međusobno komuniciraju izvan istorijskih uslova njihovog nastajanja. Stoga, ovaj esej, za kratko vreme napisan, iako godinama promišljan, uz višesatno slušanje Laninih albuma, podjednako pripada i Skarpeti jer je on, ovom izvanrednom knjigom, dao vazduh u pluća mom tekstu. Bez njega to bi bila samo lutka. Ovako je živo biće.
Korišćena literatura: Gi Skarpeta, Povratak baroka, preveo Pavle Sekeruš, Svetovi, Novi Sad, 2003.
Citirani stihovi Lane del Rej: „Lies can buy eternity“ – Music To Watch Boys To; „When I’m down on my knees, You’re how I pray“ – Religion; „I’ve got nothing much to live for, Ever since I found my fame“ – God Knows I Tried
Slike: Vilijam Adolf Bužero, Nimfe i Satir, 1873; Biblis, 1884; Đanlorenco Bernini, Ekstaza Svete Tereze, 1652.
Moodboard: Man Rej, Usne ljubavnika, 1934; Barbara Stenvik u noar klasiku Double Indemnity Bilija Vajldera iz 1944; Jayne Wrightsman, američka socialite udata za naftnog mogula i kolekcionara umetničkih dela ispred njihove vile na Floridi početkom ’50; Glorija Svanson u noar klasiku Sunset Boulevard Bilija Vajldera iz 1950; Lana del Rej u spotu Music To Watch Boys To kao direktna referenca na Holivudski noar 2015. godine.
A . A . A 