Za V. L.
Kazuj, robe, odakle si, iz plemena kojega si?
Ja se zovem El Muhamed, iz plemena starih Azra
što za ljubav život gube, i umiru kada ljube!
Leto zna da razori čoveka. Možda zato što su dani toliko dugi i čovek ne zna šta će sa sobom. Možda zato što noću ne može da spava. Možda zato što postoje i letnje kataklizme, dani kada mu je vreme potpuno nenaklonjeno, kada je najbolje, ukoliko može, da ostane kod kuće, da spusti roletne i svet posmatra između proreza, iz polutame, iza paravana i zavesa. Slojevi i slojevi dele ga od sunca, a ono se rasipa po sobi kao redak prah. Kažu da je duša besmrtna. Leto poriče taj religijski aksiom.
Ljudi se žale kada ostanu dugo sami. Očajavaju. Možda je manjak moje empatije spram njih uslovljen time što sam pisac i što sam, oduvek, sedela u sobi, zatvorena satima, i pisala, a kada nisam pisala, učila sam, morala sam da završim tri stadijuma studija, koje su se, opet, svodile na čitanje i pisanje, aktivnosti koje zahtevaju da budeš sam, da puno vremena provedeš u tišini. Ali, ja ne podnosim ni odmore: dokon um – đavolje igralište. Ne podnosim sunce, koleričnost, prašinu, znoj. Vrućina iznuruje. Pritisak je nizak, mišići slabi, ruke teške.
Sve devojke Bembašanke
na kapiji stajahu,
Samo moja mila draga
na demirli pendžeru.
A baš tu, u polutami sobe, gde kao morske trave plutaju misli – ne znaju za čim tragaju, napreduju pa uzmiču – ništa nije predvidivo. San šeta oko prozora. Ali nikako da uđe u sobu. Ples trave u moru je, iako spolja harmoničan, samovoljan. Tako je i sa mislima. I onda se, polako, iz dubina, iz korenja podvodnih trava, pojavljuju retke vrste ribe, egzotične, vodenu pustinju srca počnu da obilaze, da ju golicaju, i mame me da pođem za njima, nešto da mi pokažu. Tada, sve biva ostavljeno za posle. Borbe, planovi, sumnje, sve teške galije staju.
Tada utonem u polusan. Ispružim se kao mačka na divan. I onda se začuju instrumenti. Kao da za tren u sobi postane još sparnije, kao da teški mošusni mirisi prožmu zidove i počnu da ih melju. Svi tonovi, kao puder gusti, od misli stvaraju grumenje, pa prah. Strpljenje je teška lekcija. Možda nas tome leto uči. A čežnja je kao suva usta. Tu je negde voda, ali gde, gde? Kako? Kako da doprem do tebe? Kada će doći vetar s mora?
Dok slušaš sevdalinke u tami sobe, i roniš za ribom koja se pred tobom pojavila iz korenja travki, gubiš nekadašnju kraljevsku sigurnost. Dame više nisu iza tebe, a tvoja toaleta je spala. Nago telo ne ume da savlada silu, iscrpljuje se u nesanici i razdražljivoj čežnji. Dok slušamo glas, znamo da nismo pobedili sebe, ni ovoga puta, a ipak sebe bolje poznajemo posle svake pesme. U protivrečju, u tesnacu, u nemoći i senci prolaze podneva.
Aj, kad sam te ljubio, Milice,
lice ti beše rumeno, de,
lice ti beše rumeno, Milice
Aj, iz očiju ti oganj izbijao.
Slika: Karavađo, Marija Magdalena u ekstazi, 1606.
A . A . A 