Weltschmertz je nemačka reč koja se prevodi kao svetski bol. U doba romantizma to je bio naziv za rasprostranjeno osećanje patnje zbog saznanja da svet u kome živimo nije najbolji od svih zamislivih svetova, kako je to Lajbnic tvrdio, već da je najgori. Reč podstiče da u sećanje prizovemo i Hegelovo razdvajanje subjektivnog i objektivnog sveta, pojedinca i kolektiva van njega oličenog u porodici, školi, društvu, crkvi, državi, zakonu. Po Hegelu, sazrevanje se događa onda kada dođe do uklapanja pojedinca u objektivni svet, u prihvatanje njegovih pravila, u „pomirenje“. Naravno, nikada nikakvog „pomirenja“ nije moglo biti. Zato romantičari nisu voleli Hegela, a ni on njih. Hegel je, ispada, bio veći idealista. Dolazilo bi jedino do pristajanja, kompromisa, predaje i, ređe, pregovora, ali nikada ni do kakvog pomirenja pojedinca i sveta ne bi moglo doći. Neophodan nam je drugačiji i novi jezički aparat da bismo tu antropološku konstantu predstavili. Hegelov savremenik, Fridrih Šlegel, je to, čini se, bolje izrazio u jednom fragmentu kada je napisao da tamo gde čovek ne ograniči sebe, ograničiće ga svet. To zvuči istinitije.

Instalaciju We Walked the Earth koja je ove godine predstavljala Dansku na Venecijanskom bijenalu kreirao je, uz pomoć mnogobrojnih saradnika, danski savremeni umetnik Ufe Isoloto. On je danski paviljon zamislio kao štalu dva kentaura u futurističkom i transhumanističkom scenariju gde je sve jedna traumatična i nedorečena anticipacija o kraju sveta. Umetnik bira da kao aktere događaja predstavi kentaure, bića koja su simbioza čoveka i životinje. To nam već nešto govori: vreme prirode se kretalo od stvaralačkog potencijala mita do realno moguće metamorfoze čoveka u životinju i životinje u čoveka. Čini se da su dva kentaura ostala sama na svetu. I da im kao takvima nije dobro. Nema sveta van njih koji bi ih ograničio ali, vidimo, individualizam i subjektivizam ovde nisu dovoljni i ne mogu biti od pomoći, život nezavisno od vanjskih okolnosti podrazumeva dramu koju nije moguće prevazići nadom. Budućnost je ostala bez budućnosti. Muški kentaur je oduzeo sebi život a ženski je u procesu porođaja (nije jasno da li je umrla na polovini porođaja ili porođaj traje dok ona gleda u obešenog kentaura). Štala u kojoj su je neodržavana i zapuštena. Neobični predmeti, oštećeni zidovi, zapuštena bašta, čitava predstava je jedna totalna instalacija koja u svoj fikcionalni prostor poziva posmatrača da ju narativno dovrši. Mogle bi se priče napisati na osnovu ove instalacije i svaka bi, sa podjednakim jemstvom na istinitost, bila drugačija.

I kao što je Ulvenov svet, kako piše Marko Vuković, prevodilac, pun „straha, nadstvarnog, prolaznog, praznine, smrti, ruina, fosila, kostura, lobanja, krhotina, raspadanja, vremena ili doživljava vremena, tragova“, tako je i štala u kojoj su kentauri prebivali prožeta misterioznim, amorfnim, nedorečenim predmetima koji nam, samo u tragovima, mogu nešto nagovestiti o njihovoj dotadašnjoj svakodnevici, ali ne i o razlogu razdvajanja i tragičnog kraja. Kentaurka posmatra, sa zemlje, telo koje visi u vazduhu.

Tvoja ljubav
dve glave ima.

Jedna
vrišti.

Njihov dom deluje zapušteno i prazno, to je mesto koje se može opisati baš onim rečima koje prevodilac koristi da opiše Ulvenove zbirke. U pitanju je „zona tišine“ kroz koju se posetioci kreću „zadržanog daha“. Da li je izgled tog doma i njegova spoljašnja zapuštenost samo odraz unutrašnje zapuštenosti kentaura? Je li postojala ljubav između dvoje kentaura i zašto nije bila dovoljno snažna da jednog ohrabri i pruži mu, kroz ljubav i zajedništvo, veru u smisao postojanja?

U Mocartovoj muzici
naziru se
tamne fleke,
znaci bolesti

koji prerastaju u
crna usta, poluotvorena

ali bez
pesme.

Pastirica
s čipkastom kragnom
priprema se
za
urlik

Iako je Mocart poslužio kao povod, mi ćemo ga ovde pomenuti po liniji pastorale koja uvek izneveri očekivanja i svet ljupkosti razotkrije urlikom. Šta se desilo sa (mogućim) pastoralnim svetom dvoje kentaura? Kraj ove porodice otvara pitanje budućnosti i nadu svodi na metafizičku spekulaciju. Ona više nije inherentno i instinktivno osećanje živih bića.

Nama ostaje da se pitamo je li ovakav scenario, začete pa naglo prekinute porodice, bio neminovan? Opet se moramo vratiti na objektivni svet, na ono što je van njih, koje kao da im nije dalo razloga za drugačiji kraj.

U pitanju su skulpture čiji su donji delovi tela načinjeni od konjske kože. Nijedna životinja nije morala da bude ubijena zbog ove instalacije. U tome je i bio jedan od ciljeva umetnika: da ukaže na krhku vezu između bića u celokupnom sistemu prirode. Mogućnosti za njihov konačan nestanak su realne. Životinje je, zbog bolesti i starosti, eutanazirao njihov odgajivač i kožu je ustupio umetniku.

Tur Ulven je živeo samo četrdeset dve godine. Izvšio je samoubistvo, dao je jedan intervju u životu, pisao je snažne pesme koje čitaoca čvrsto zagrle ali ga ne puštaju dugo pa taj zagrljaj postane neprijatan steg. Smatrao je da u životu bol nema oblik ali da ga u literaturi dobije („in real life, suffering is formless. In good literature suffering takes shape. That is the most crucial factor. Why is it we can look at a painting that depicts human suffering and still manage to feel some sort of pleasure? It is the form. The work of art gives the illusion of words amid chaos“). Možda je to smisao patnje: ona traži da iz haotične mase emocija, duha i energije koju čovek nosi u sebi preraste u oblik koji u umetnosti pronalazi svoje konačno – da li i jedino? – smisaono odredište.

Na sajtu Danske umetničke fondacije, koje je i producirala ovaj rad, o instalaciji We Walked the Earth, najzad, piše nešto sa čim bi valjalo završiti ovaj tekst koji pretenduje da ostane otvoren i da ponudi čitaocu mogućnost za razmišljanje i samostalan tragalački zaključak, što i jeste cilj svakog velikog umetničkog dela, a ovde navedena to, svakako, jesu: Who do we become when the world we know no longer exists? Do we seek refuge in who we were, or do we look for escape routes in what we might become?

Citati: Tur Ulven, Zvezda u kosturu, preveo Marko Vuković, Treći trg, Srebrno drvo, Beograd, 2020.

Fotografije: Uffe Isolotto, We Walked the Earth, Pavilion of Denmark, Biennale Arte, 2022 © Ugo Carmeni (Danish Arts Foundation)

Preporuke: La Biennale