Na klanice niko ne pomišlja zato što su van domašaja oka. Van grada, udaljene, niko to ne vidi, niko to ne čuje, pa kao i da ne postoji. A postoji. To postoji, i svi znamo da su životinje mučene i ubijane najokrutnijim metodama, desetine hiljada dnevno, milioni godišnje. Ljudi ne žele da budu podsećani kako im hrana stiže na sto.
Znamo tako malo o neljudskom bolu. Ni ne pomišljamo na njega, gluvi smo kao kamenje. Zašto nema saosećanja? Kako smo uspeli da zaboravimo na greh? Na pojam greha. Greh prema tim bićima, greh prema Prirodi, greh prema Bogu. I životinje su božija stvorenja, kako se toga niko ne seti?
Krajem 2017. godine bila sam u jednom selu u Crnoj Gori i razgovarala sa dečakom koji je pomagao ocu oko klanja. Na selu nema mesta za osetljive duše, one stradaju mnogo pre petla na panju, otrovane mačke ili psa na lancu kome zaborave da daju vodu dva dana, ali kako je moguće da dete ovako razmišlja: ja ga pitam zar mu ne smeta da gleda ubistvo i kako mu nije žao svinje koja skiči, koja se kobelja, koja očajnički želi da živi. Dete mi ravnodušno odgovara:
Zašto da mi bude žao? Tako je Bog rekao.
Sva brda sa mrkim šumama su se oko mene zavrtela u tom trenutku. Sve mi je delovalo kao da gledam kroz vodu a magla oko nas postala je još gušća. Obeshrabreno sam nastavila dalje osećajući da nema smisla da bilo šta kažem detetu. Istovremeno, osećala sam da imam dve glave. Jedna je vrištala.
Setila sam se nekoliko pesama koje se tiču ove teme i početka romana Gubilište Čingiza Ajtmatova, scene kada lovci jure trudnu vučicu koja se u agoniji krije a onda, u sred tog iživljavanja, ljudskog lova iz zabave, dobije trudove. Setila sam se omota ploče Pozivi u stranu grupe KOIKOI. Prvo, nikad ne zapamtim dobro naziv albuma, uvek mislim da se zove Pogledi u stranu. Drugo, uvek se zapitam gde li je sada ono goveče sa omota koje ne gleda u stranu već nas, ljude, gleda pravo u oči.
Setila sam se i Trirovog filma Antihrist u kome su tri simbola u vidu srne, vrane i lisice oznake za tugu, bol i patnju (grief, pain, suffering). Nije slučajno što su tuga, bol i patnja date kroz životinjska obličja i što su to veze ka Hristu, ka iskupljenju kroz bol i patnju.
Toliko bića pati na ovom svetu a mi ni ne znamo da ona postoje, mi ni ne pomišljamo kroz kakvu ona agoniju prolaze, mi ni ne mislimo, ili mislimo, ali ne možemo da pomognemo. Iako ova tema emotivno iscrpljuje, istovremeno, čovek mora pokušati da joj priđe etički. Ovo što se sa životinjama radi, kao da su roba, u ime novca i kapitala, prešlo je svaku etičku i moralnu granicu. Dnevno se na svetu ubije oko dvesta miliona životinja (u ovaj broj nije uračunata riba). To je sedamdeset tri milijarde godišnje.
Ako je energija večna, i neuništiva, ako ona samo prelazi iz jednog oblika u drugi, gde onda ode tolika bol?
Milosti!
TADEUŠ RUŽEVIČ: ZA SRCE
Video sam
specijalistu kuvara
zavukao bi ruku
u njušku
i kroz dušnik
ugurao je u unutrašnjost
ovce
i tamo živo
hvatao srce
stiskao prste
na srcu
čupao srce
jednim trzajem
da
to je bio specijalista
VASKO POPA: SVINJA
Tek kad je čula
Besni nož u grlu
Crvena zavesa
Objasnila joj igru
I bilo joj je žao
Što se istrgla
Iz naručja kaljuge
I što je večerom s polja
Tako radosno jurila
Jurila kapiji žutoj
OLIVERA ĐURĐEVIĆ: VAJAR
Nikad nije uspeo
Ni u dubokoj starosti
A pokušavao je
Da napravi:
od gline
od kamena,
od gipsa,
od drveta,
od plastelina,
od brašna.
Ona tri mačeta
Koje je kao dečak
Bacio u dubok vir.
Raspored šara
Nije zapamtio.
ENES HALILOVIĆ: TESNAC
gledao sam
niz polje lisica juri zeca.
on odmiče, krivuda među klekama;
lovci podižu puške, oni će pucati.
osetih tada to vreme:
od smrti prema smrti bežati.
DARKO CVIJETIĆ: JEŽENE KOŽICE
U daščanom svinjcu tri se svinjčeta zabili u ćošak cijelcatu noć
Ne daju četvrtom da im priđe –
Znaju odnekud da će on biti klan, ne daju mu k sebi
Boje ga se, grizu ga i tjeraju
On očajan ide od zida do zida, od ćoška
Do ćoška ali uzalud, uvijek se trojica udružuju protiv njega
Sviće i između dasaka probija se proljetna svjetlost
Pred kućom pale vatre i kotlove s vodom griju razbuđeni ljudi
Prilaze i iz ćoška svinjca vade tri svinjčeta –
Kolju ih, polove, kače na kuke, razutrobljuju
Onaj što je ostao
Onaj što su ga cijelu noć progonili
Trese se sam – vidi između dasaka –
Netko od ljudi pjevuši
Golovrate noževe briše keceljom mlada majka
Mačor se izvlači iz ostavljene zadružne čizme
Obilazi kantu s vrućim crijevima
ALEKSANDRA JOVIČIĆ: KADA SU UMIRALI PSI
Jednom su ubijali pse
mirno, kao da to nije ništa.
Ulica je mirisala na smog,
a ja sam drhtala na svom prozoru
posmatrajući krvoproliće.
Jednom su ubijali pse,
a ja sam tek nemo stajala
misleći da tako treba.
U glavi su odzvanjale majčine reči:
Ne moraš baš u sve da se mešaš.
Jednom su ubijali pse,
jednom sam odlučila da poslušam glasove
i zatvorila prozorsko okno
cvokoćući od zime.
TUR ULVEN: BEZ NAZIVA
I
Tri otvora
u glavi. Usta
i oči.
Čuješ zavijanje.
Duva kroz meso.
II
Možda si samo pojačalo
sirovog daha životinja
za klanje
i sloja za slojem
pokopanih
carstva nebeskih
III
Pojeli su te
i pustili
da živiš.
IV
Ishabana je stara
biblija, čupava
po rubovima. Koža
životinje,
žrtvene,
zaklane
zarad slova.
V
Ptice: ponekad smo vazdušnom puškom gađali
drozdove i pamtim svetle, pegave trbuščiće,
kandže što su u grču grabile vazduh, uski
kljun sjajnožute boje. A kad bi odležali
godinu u zemlji, iskopali bismo lepi, krhki kostur,
daščice u grudnom košu, butnu kost koja liči
na sitne ljudske koščice, i lobanju, tako tanku
da je bila skoro providna kad bismo je za kljun
držali spram letnje svetlosti pa bi crveni
odsjaj divljih ruža (kao tinjajući oganj
u tmurnom danu) ili samo beličasto
sunce stajalo umesto ptičijih misli.
Prevodi: Petar Vujičić (Tadeuš Ružević), Marko Vuković (Tur Ulven)
Slike: Fransisko Surbaran, Agnus Dei, 1640; Džordž Morland, Svinje, oko 1800; Omot albuma Pozivi u stranu grupe KOI KOI (fotografija Nemanje Kneževića); Kadar iz filma Antihrist Larsa fon Trira; August Fridrih Albreht Šenk, Bol, 1878.
A . A . A 