Putnik Hitklif

Orkanski visovi, jedini roman Emili Bronte, mnogi nazivaju gotskom poemom. Poema je duža pesma sa razvijenom fabulom u kojoj su događaji prožeti lirskim elementma. Gotskim ovo delo čine prostori, prirodno okruženje, atmosfera i raspoloženja junaka. Dugo već, po rečima Vladislave Gordić-Petković, ovaj roman ima zavidnu čitalačku i kritičku reputaciju zahvaljujući „gotovo neodrživoj poziciji na tromeđi tragedije osvete, bajke i građanskog romana“. Dvojnost, kao jedna od glavnih odlika dela, ogleda se kroz predstavljanje mitske simbolike u konkretnom, jasno definisanom socijalnom i klasnom okviru koji je ram za sliku sukoba dobra i zla, ljubavi i mržnje, ali i dva različita zapleta – prvog koji podrazumeva beskompromisno poistovećivanje sa voljenim bićem i drugog koji se odnosi na narednu generaciju koja je odabrala put zrelosti i prihvatanja razlika.

U romanu je izražena opozicija između kolridžovskog i vordsvortovskog viđenja prirode. Ona se ogleda u razlici koja postoji između idilične slike prirode i prirode sablasnog, divljeg, neprijateljskog izgleda. Razlika između dva suprotstavljena načina na koji se pejzaž poimao u engleskoj tradiciji ogleda se i u izgledu imanja dve porodice, Ernšovih i Lintonovih. Kolridžovska slika prirode koja preovlađuje na imanju Ernšovih suprotstavljena je slici prirode koja dominira mirnim, uređenim vrtom Lintonovih, „Treškros Greindžom“.

U pitanju je opozicija istinske i stvorene prirode, opozicija ogromnog, izolovanog imanja koje nema ograde i strogo uređenog i omeđenog vrta. Veličine imanja svedoče o snazi i količini emocija koje će junake prožimati. To je semantički potencijal slike prirode u ovom delu. Dve suprotstavljene prirode nisu pomirljive – Ketrin Ernšo umire. Ogromnost svoga imanja ona nosi sa sobom, a ono podrazumeva ogromnost i divljinu emocija, ali i Hitklifa, njenog dvojnika, duhovnog, emocionalnog i intelektualnog blizanca sa kojim je stopljena u sliku sveta kojom je od rođenja okružena. Vrt Lintonovih je uzak za titanizam njenih emocija. Hitklif, negativni junak ovog dela, jeste kasni bajronovski antiheroj, osvetnik bez porekla. Mračni, surovi likovi romana slika su mračne i surove prirode kojom su okruženi. Atmosfera zlovolje, ukletosti i beznadežne samoće vije se nad imanjem Ernšovih.

Romantizam tematizuje incest, zabranjenu ljubav koja se kao takva čini još privlačnijom ukletim herojima, samoizgnanicima i prestupnicima. U romantizmu, kada je motiv incesta u pitanju, nikada nije reč o seksualnom spajanju, već o duhovnom zajedništvu. Dva bića se identifikuju, jedno u drugom vide i vole sebe. Hitklif i Ketrin čine jedno biće, solipsističko i divlje. Oni su deca svoga podneblja, samodovoljni i neobuzdani, baš kao i vetrovi kojima su okruženi.

Volim zemlju po kojoj gazi, vazduh koji diše, volim sve što on dodiruje i svaku reč koju izgovori. Volim kako izgleda u svim raspoloženjima, volim sve što radi, volim ga celog.

Centralna tema romana je strasna uzajamna ljubav i privlačnost između Ketrin Ernšo i Hitklifa koji poreklo vodi od Cigana. Upravo ta biografska činjenica sugeriše njegova kasnija kretanja, lutalaštvo, nemiran i strastan duh. Tema Cigana i njihovih već navedenih odlika biće privlačna umetnicima romantizma. Kroz nju će afirmisati temu putovanja koje zadobija lutalačke i besciljne obrise, oslobođene forme kakvu je prethodna generacija umetnika u vidi velikog obrazovnog putovanja po Italiji poštovala. Takođe, u njoj će posredno afirmisati odnos prema društvu, antisocijalni impuls, neukrotivost prirode koju civilizacija talno pokušava da savlada kroz disciplinovanje pojedinca.

U romanu Orkanski visovi osećanja junaka su poput brzih i uzburkanih vrtloga vetra koji se pominje u naslovu. Vetrovi sugerišu dinamiku, promenu i neukrotivu silu. Junaci su poput pustih, paganskih, druidskih predela po kojima caruju u besciljnoj, lutalačkoj igri divlji vazdušni vrtlozi, darujući im energiju koja ih pokreće i uništava. U lirovskom predelu, pod sivim, tamnim nebom, nema života. Predeo oko imanja Ernšovih je pun kamenja i šiblja. O tu prazninu odzvanjaju titanski jauci vetrova. Surovost, brutalnost, nasilje emocija junaka odgovaraju takvim predelima. U tome je sva simbolika prirode onako kako je ona predstavljena u ovoj knjizi.

Sam naziv romana zvuči snažno, poetski i sugestivno. Pejsaž Orkanskih visova čine pusta brda i uzvišice, kameniti predeli sa ponekim drvetom koje je poput okamenjene Menade. Nasuprot imanju Ernšovih nalazi se imanje Lintonovih. Izgled prirodnog okruženja u kojima dve porodice žive ima značenjsku funkciju kojom se karakteriše sam status porodice i odnos prema spoljnom svetu. Imanje Lintonovih je poput ljupkog rokoko vrta. Vrt nije priroda, vrt je umetničko delo napravljeno od pripitomljenih oblika prirode. Priroda je čoveku dozvolila da se na jednom malom prostoru poigra kroz oblike sa njenim izvorno grubim formama. Kroz sliku vrta čovek je za sebe stvorio mikro prirodu i pseudo prirodu, ona je kao takva bezbedna i pitoma, ne može ga ugroziti.

Hitklif je ukleti bajronovski ljubavnik. Osvetnik, zao i superiorno inteligentan. Izneveren, posle Ketrinine udaje za Edgara Lintona, napušta predeo u kome je odrastao polazi na putovanja o kojima čitaoci ne bivaju detaljnije obavešteni. Njegove aktivnosti, kao i zemlje po kojima je putovao, ostaju nam nepoznanica, baš kao što je i njegovo poreklo. On je usvojeno dete koje je otac porodice jedne večeri, vrativši se sa puta, samo doneo u kuću.

Pored incesta, roman tematizuje i motiv dvojnika. Kamil Palja navodi da su Hitklif i Ketrin dvojnici koji se razlikuju jedino po polu.

Ne umem to da izrazim, ali svakako i ti kao i svi ostali, osećaš da postoji ili bi trebalo da postoji tvoje postojanje izvan tebe. Kakva bi bila korist od toga što sam stvorena ako sam sva sadržana ovde? Moje velike nesreće na ovom svetu su i Hitklifove nesreće, a svaku sam osećala od početka; on je moja velika misao u životu. Kad bi sve ostalo nestalo a on ostao, ja bih još uvek postojala, a kad bi on bio uništen a svi drugi ostali, svet bi mi postao sasvim tuđ, činilo bi mi se da nisam deo njega. Moja ljubav prema Lintonu je kao lišće u šumi – vreme će ju izmeniti, svesna sam toga, kao što zima menja drveće. Moja ljubav prema Hitklifu liči na večite stene ispod površine; izvor malo vidljive radosti ali neophodne. Neli, ja sam Hitklif. Uvek, uvek mislim na njega, ne kao na neko zadovoljstvo, jer ni ja nisam uvek zadovoljstvo sama sebi, već kao na svoje sopstveno biće. Zato nemoj više da govoriš o našem razdvajanju, to je neizvodljivo..

Ketrin svuda sa sobom nosi divljinu i surovost podneblja na kome je odrastala i stoga je vrt Lintonovih njoj nedovoljan. Na harmoničnost i uređenost, njena narav, divlja i neobuzdana, nije navikla. Njena priroda odupire se formi. Surovost i okrutnost nisu samo Hitklifove osobine već podjednako i njene. Rusoistički senzibilitet biva nadjačan romantičarskim mazohizmom – autodestrukcija je princip po kome deluju dvoje ljubavnika. Agresija dvoje junaka ogleda se i u načinu na koji su umrli. I Ketrin i Hitklif umiru pod nejasnim okolnostima. Zapravo, oboje izvršavaju samoubistvo – htonske sile prirode same sebe proždiru. Tu dolazimo do motiva uroborosa.

U Orkanskim visovima smrt je predstavljena kao košmaran san. To iskustvo svedoči Lokvud, jedan od pripovedača romana. Njega iz sna budi udaranje nečega o prozor. Umesto grane k njemu se kreću ruke Ketrin Ernšo koja mu se javlja u obličju duha. Ona ga moli da je pusti da uđe, govori mu da je izgubljena u pustari. Iako Lokvud njenu ruku ranjava trljajući je o polomljeno staklo, a sve u cilju svoje odbrane, Ketrin ne odustaje, ona jadikuje – već dvadeset godina duša joj je nemirna i besciljno luta.

„Moram nekako zaustaviti to lupanje!“, mrmljao sam, probio pesnicom okno i proturio ruku da dohvatim nametljivu granu, ali umesto grane moji prsti dohvatiše prste jedne male šake hladne kao led! Obuze me užas košmara. Pokušah da trgnem ruku, ali mala šaka ju je čvrsto držalla, a setan glas zajeca: „Pusti me da uđem, pusti me da uđem!“. „Ko je to?“, zapitah, pokušavajući da oslobodim ruku. „Ketrin Linton“, odgovori drhtavi glas (Zašto mi je palo na pamet ime Linton? Pročitao sam Ernšo bar dvadeset puta umesto Linton.) „Došla sam kući, izgubila sam se u pustari!“ Dok je taj glas govorio, nejasno sam nazreo jedno dečije lice kako gleda kroz prozor. Od straha postadoh svirep, a videvši da je uzaludno što pokušavam da se oslobodim tog stvorenja, privukao sam joj ručni zglob na slomljeno okno i trljao njime o staklo sve dok ne poteče krv i ne natopi postelju. Glas je i dalje ječao: „Pusti me da uđem!“

Kamil Palja piše:

Ovaj neprijateljski pejsaž „sumornih vetrova i olujnih severnih oblaka“ je remek-delo ovog romana. Zima na „Orkanskim visovima“ zasenjuje i prevazilazi leto. U tome je najznačajnije odstupanje Bronteove u odnosu na ostala dela razvijenog romantizma u kojima priroda, čak i u svom  najburnijem obliku, obično predstavlja neiscrpan zdenac plodnosti.

Hitklif svojim izgledom podsećana na drvo, na njega ptice žele da slete, duhovito naglašava Neli Din, drugi pripovedač romana. Hitklif je personifikacija netaknute prirode koja razdražljivo reaguje na svaki spoljni upad. Hitklif je ime u kome su sadržani oblici odgovarajući junakovom karakteru: heath – pustara, cliff – litica.

U tekstu Alegorija pogrešnog čitanja Vladislava Gordić-Petković je pisala:

Demonski ljubavnik i nemilosrdni osvetnik Hitklif opstaje zahvaljujući čitaočevom predubeđenju da se bogatstvo ljudske prirode može iskazati u krajnje neočekivanim, razornim protivrečnostima. Sintetišući u njemu bajronovskog ukletog heroja i šekspirovskog podmuklog negativca, Bronteova stvara majstora demonske akcije i demonske retorike. Mnogo bliži tragičkoj prekomerenosti nego romanesknoj uverljivosti, ovako koncipiran junak uspeva da nas uveri u nemoguće i neodrživo – u moć ljubavi da ukine sva ostala osećanja i da kao protivtežu obožavanja jednog bića stvori mržnju prema celom svetu.

Uroboros – simbol romantičarskog junaka – jeste zmija koja grize vlastiti rep simbolizujući na taj način zatvoren razvojni ciklus. Taj simbol predstavlja samooplodnju, večno ponavljanje i spajanje dva suprotna principa: neba i zemlje, dobra i zla, dana i noći. Zmija u ovom slučaju može biti Hitklif. Htonska sila. Krug je Ketrin. Nebeska. I obrnuto.

Korišćena literatura:

Emili Bronte, Orkanski visovi, prevela Zora Minderović, Narodna knjiga, Beograd, 1973.

Kamil Palja, Seksualne persone – umetnost i dekadencija od Nefertite do Emili Dikinson, prevela Aleksandra Čabraja, Cepter, Beograd, 2001.

Vladislava Gordić-Petković, „Alegorija pogrešnog čitanja“, u: Politika, april 2005.

Slike: Karl Gustav Karus, Ogoljeno drvo, 1820.

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.