Ako se ljubav hrani muzikom
Svirajte još; tu hranu dajte meni
U preobiljuVilijam Šekspir – „Bogojavljenska noć“ (I, 1)
Barok nedeljom je nova serija objava na ovom mestu. Nedelja je težak dan, dosadan i deprimirajuć. Iako tokom čitave nedelje pojedinac mašta o vikendu (dokaz robovlasničkog odnosa koji vlada u društvenom ekonomskom poretku), nedelja mu je teška, duga, a naročito se takvom čini tokom zime. Rutina banalnih dnevnih obaveza čišćenja kuće, domaćih zadataka, gubljenja vremena na internetu i, još gore, vremena provedenog na akcijama u hipermarketima, čini da nedelja kao dan bude omrznut jer posle svih tih „neodložnih obaveza“ sledi saznanje: sutra moram na posao.
Ja kažem NE. Nedeljom se sluša barokna muzika.
Barok: dragulj muzike, arhitekture, skulpture, pozorišta i slikarstva. Ova objava sadrži kompozicije različitih formi koje su nastajale tokom 17. i u prvoj polovini 18. veka. Gradovi koje ističem prvobitno vezujemo za Italiju, za Napulj (Pergolezi), Rim (Alegri, Skarlati), Veneciju (Albinoni, Vivaldi).
Treba, ipak, naglasiti da mnogi smatraju da je Johan Sebastijan Bah najveći barokni kompozitor. Njegova Pasija po Mateji je oratorij napisan 1727. Pisac libreta služio se Luterovim prevodom Jevanđelja po Mateji (poglavlje 26 i 27). Delo je prvi put izvedeno na Veliki petak 1727. godine u Lajpcigu.
Italijanski sveštenik Gregorio Alegri (1582-1652) je vršio službu u Sikstinskoj kapeli u Rimu. Njegovo najpoznatije delo je Miserere koju je napisao samo za upotrebu u povodom važnijih praznika kao što je Božić. Ova kompozicija savremenog slušaoca transcendira u jednu potpuno novu dimenziju osećajnosti.
Jedna od najinteresantnijih pojava barokne muzike je italijanski kompozitor Alesandro Skarlati (1660-1725). Preporučujem njegove Sonate koje je interpretirao Ivo Pogorelić. Skarlati je radio u Rimu na dvoru švedske kraljice Kristine, proveo je život između Rima i Napulja u službi dvora i crkve. Napisao je oko 115 opera i 700 kantata za kamerni orkestar.
Izdvojila bih još jednog italijanskog kompozitora čije note nedvosmisleno evociraju tavanice italijanskih crkvi 17. i 18. veka. Đovani Batista Pergolezi (1710-1736), uprkos svom kratkom životu (smrt od tuberkuloze u 26. godini) komponovao je jedno od najlepših dela u istoriji klasične muzike.
Tomazo Albinoni (1671-1751) je najpoznatiji po delu Adađo koje nije sačuvano u celosti već je skup određenih rukopisnih fragmenata sastavio italijanski muzikolog i kompozitor, Remo Đazoto 1945. godine. Adađo je komponovan za orgulje i gudačke instrumente. Delo evocira more nepregledne i nepodnošljive tuge.
U približno isto vreme kada i Albinonijev Adađo, komponovan je i Koncert za mandolinu Antonija Vivaldija. Vivaldi kompnuje ovo delo 1725, iste godine kada i Četiri godišnja doba, koncert za violinu o kome sam već pisala, poredeći ga sa hronološki nešto ranijim Arčimboldovim portretima. Ova brza, razigrana i vesela kompozicija nosi u sebi nešto od živosti narodnog duha toga vremena.
Arija Alto Giove (u prevodu Jupiter) je iz opere Polifem italijanskog baroknog kompozitora Nikole Porpore, najpoznatijeg po tome što je bio izvanredan učitelj mnogih kastrata, među kojima je najčuveniji bio Farineli. Hajdn je, takođe, bio Porporin učenik. Značajno ime klasične muzike koje je ostalo u senci svojih učenika. Njegovo delo, na sreću, tu senku zaborava osporava. Poslušajte!
Engleski kompozitor Henri Persel rođen je 1659. godine u Engleskoj, gde se formirao kao umetnik, uglavnom crpeći italijanski i francuski uticaj za svoja dela. Njegova opera Didona i Eneja prvi put je izvedena 1688. godine u Londonu. Persel je bio inspirisan četvrtim poglavljem Vergilijevog epa Eneida, ljubavnom pričom Eneje, budućeg osnivača Rima, i Didone, kraljice Kartagine. Libreto za operu napisao je Naum Tejt.
Slikar Evaristo Bahenis, čija je slika sa detaljima priložena na početku, rođen je 1617. godine. Živeo je i radio u Bergamu. Bio je posvećen žanru mrtve prirode, ali ne prikazima hrane ili memento mori predmeta, već muzičkih instrumenata. Kremona je bila značajan centar za izradu istih, otuda njegovo prisustvo i u tom gradu kroz poznanstvo sa različitim izrađivačima violina i drugih instrumenata. Bartolomeo Betera i Kristoforo Munari slikari su na koje je uticao i koji su stvarali dela tematski slična njegovim.
Na upravo ovakve primere, vizuelne i muzičke, mislim kada naglašavam u kojoj meri su dogme katoličke, protestantske i anglikanske crkve uticale na umetnički razvoj Evrope. Pitanje se može učiniti retorskim. Ja ga, pak, ostavljam otvorenim: da li bi bilo barokne umetnosti u ovom obliku i ovolikom obimu da nije bilo Tridentskog koncila, rađanja protestantizma i reakcije katoličke crkve koju zovemo kontrareformacija?
Barok je i stilski i hronološki pojam. Bi li se stil sam iz sebe razvijao da ga spoljašnji činioci, društveni i religijski, nisu pokrenuli? Da li se umetnost iznutra, iz sebe, menja, ili je potrebno i načelo institucije (crkve, dvora, liceja) kako bi umetnici odredili stil i pravac svoga stvaralaštva?
Citat: Vilijam Šekspir, Bogojavljenska noć, preveo Velimir Živojinović
Slike: Evaristo Baschenis, Mrtva priroda sa muzičkim instrumentima, 1670.
Izvor slika: Salamon Gallery
A . A . A 