Godine putovanja Margerit Jursenar

tumblr_pm3lxteRK41uwtcxoo1_500.jpg

Margerit Jursenar među ruševinama Hadrijanove vile u Tivoliju 1924. godine

Margerit Jursenar je bila kosmopolita u najboljem i najplemenitijem značenju te reči. Pripadnica bogate građanske klase i velikog carstva, pod uticajem različitih kultura, posredstvom umetnosti, a zahvaljujućui liberalnom obrazovanju kakvo je sticala sa ocem, bilo u Belgiji, bilo u Francsukoj, bilo na mnogobrojnim putovanjima koje je njen otac, Mišel de Krejankur, osoba avanturističkog duha i neformalnog odnosa prema životu, poduzimao, na bilo kojoj tački planete, od Grčke do Japana, od Amerike do Italije, Margerit se svuda, prirodno i spontano, bezbrižno i ravnodušno, osećala kao kod kuće.

Mnogima te klasne i rodne povlastice, onda i sada, nisu bile dostupne. Nama danas, u potpuno drugačijim okolnostima, ostaje da o ovom načinu života čitamo, maštamo, a možda ga i živimo, na trenutak. Ipak, vreme je bitan vajar naših stremljenja i naše sudbine. Najbolja literatura za upoznavanje sa Margerit Jursenar – osim njenih dela – jeste serija intervju koje je francuski novinar Matje Galej uradio sa književnicom i objavio ih u knjizi Širom otvorenih očiju. Takođe, tu je i nezaobilazna Jursenar: biografija, knjiga koju je potpisala Mišel Goslar.

U nastavku sledi odlomak iz intervjua koji je Margerit Jursenar dala Matjeu Galeju, a koji je objavljen u knjizi Širom otvorenih očiju. Odlomak započinje temu koja se odnosi na njen odnos prema putovanjima da bi u nastavku usledila dva odlomka, citirana iz pomenutih knjiga, lirska, impresionistička, koja se odnose na trenutke i događaje koji su obeležili jedan život, a koji će se, poput niske perli, jedan za drugim, nizati pred očima one koja ih je tako intezivno doživela. U više navrata Margerit Jursenar opisivala je „uskomešani i banalni niz događaja, koji će nesumnjivo biti jedini što će nas odneti Bogu“.

Naslov Godine putovanja Margerit Jursenar aluzija je, očigledna, na Geteov roman Gotine putovanja Vilhelma Majstera i odabran je da bi naglasio obrazovnu matricu putovanja. Ona uvek u tom formirajućem procesu slede posle godine učenja, dopunjuju ih i transformišu. Učenje i putovanje, njihova neodvojiva smena i dijalektika, jesu ono što doprinosi iskustvu u meri dovoljnoj da bude poziv na stvaranje. Učenje i putovanje su, i što je za ovaj kontekst posebno bitno, obeležili stvaralaštvo jednog ljudskog bića koje nam se čini, kao što su Arčimboldovi ljudi od voća, kompozitno i svo, u našem imaginarnom portretu, od prizora koje je videlo. Njihovo nabrajanje sledi u nastavku.

Vi ste po temperamentu dosta avanturističkog duha?

Idem napred, to je sve. Međutim, svako putovanje, svaka avantura (u pravom smislu te reči „ono što dolazi“) udvostručuje se unutrašnjim istraživanjem. Ono što radimo i što mislimo, to je kao unutrašnja i spoljašnja linija jedne vaze: jedna drugu oblikuju.

Da li biste prebacili Vašim savremenicima da previše sede kod kuće?

Jure putevima ali šta vide duž tih puteva? U svakom slučaju klonim se Francuza koji kažu da im je Francuska dovoljna, i Amerikanaca koji kažu da se jedino kod kuće dobro osećaju. Srećom, ta vrsta odumire, a zamenjuje je druga koja loše i na brzinu proputuje dalekim zemljama. Na putovanju, kao i u svemu, potrebne su protivrečne sposobnosti: zanos, stalna pažnja, izvesna lakoća,

Jer pravi putnici su samo oni koji odlaze
Da bi otišli, laki kao baloni – Bodler

želja da se uživa u spoljnjem prizoru stvari, ali i odlučna namera da se ide i s onu stranu tog prizora, da bismo videli stvarnost koja je često skrivena. Svaki putnik je Odisej; dužan je da bude i Protej.

Pojedini veliki umovi nisu uopšte napuštali svoju sobu. Dekartov topli kutak, Montenjeva radna soba..

Oba čoveka koja pominjete dosta su putovala. Dekart je 1618. ratovao u Holandiji, a 1619. posetio je Dansku i Nemačku, a tokom sledeće dve godine ponovio je otprilike isto veliko putovanje po Centralnoj Evropi, zatim boravio skoro dve godine u Italiji, pre nego što se nastanio u Holandiji narednih dvadeset godina, i na kraju je umro u Stokholmu. Da je živeo i razmišljao „u toplom kutku“, kao što kaže legenda koja sve pojednostavljuje, u takvom kutku se (odnosno u sobi u kojoj se nalazila peć) grejao u mnogim mestima severne Evrope. Što se tiče Montenja, povod njegovog sedamnaestomesečnog putovanja po Švajcarskoj, Tirolu i Italiji bili su zdravstveni razlozi, ali je on toliko pohvalno govorio o putovanju, da se morala osetiti njegova radost što se popeo u sedlo.

Putovanje je iskustvo, kao što je iskustvo ostajanje u nekom kutku zemlje, kao što je to i prijateljstvo, posmatranje, ljubav, rad, bolest, pa i baštovanstvo i kuvanje. Zašto praviti diskriminaciju među njima?

*

Nekoliko šetnji pored mora,
naga devojčica pred ogledalom,
naleti loše muzike u hotelskom hodniku,
krevet,
nekoliko vozova čija brzina zamagljuje predele,
Venecija u zoru,
Amsterdam na kiši,
Konstantinopolj pri zalasku sunca,
jorgovani u ulici Varen,
samrtnik u krznenom ogrtaču koji baza hodnicima neke klinike,
crvena loža u pozorištu,
mlada žena čije lice postaje sasvim ljubičasto zato što leži ispod ljubičaste lampe,
užareni brežuljci u Grčkoj,
polje narcisa oko Salcburga,
nekoliko sumornih ulica gradova na Severu kojima se moja tuga kretala u utvrđeni sat…
vodoskok u Versaju pod novembarskim nebom,
štala s kamilama, puna životinja koje griskaju krvavocrvene lubenice,
rastanak pred ulazom u metro,
ruka koja drži anemonu,
tihi šum krvi u voljenim arterijama.

ili:

Možda zumbule iz Crnog brda ili ljubičice iz Kentakija u proleće; ili pomorandže koje je moj otac spretno vešao o grane, u jednom vrtu na Jugu; groblje u Švajcarskoj koje se ruši pod ružama; jedno drugo pod snegom i među belim brezama, i još mnoga druga, za koja i ne znam gde su, što uostalom nije ni važno. Dine u Flandriji, kao i kasnije one na ostrvima u Virdžiniji, uz šum mora koji traje još od nastanka sveta; skromnu švajcarsku muzičku kutijicu, koja lagano svira jednu Hajdnovu arijicu, a koju sam uključila uz uzglavlje moje Grejs, jedan sat pre njene smrti, u trenutku kada do nje više nisu dopirali ni reči ni dodiri; ili dugačke bujice leda niz stene Pustog brega, niz koje se, u aprilu, vodaobrušava i ponovo izbija uz izvorski huk. Rt Sunion u zalazak sunca; Olimpiju u podne; seljake na putu za Delfe, kako strankinji, skoro nizašta, nude praporce svoje mazge; misu Vaskrsnuća u jednom eubejskom selu posle noćnog pešačenja u podnožju planine; jutarnj dolazak u Segestu, na konju, tada pustim i kamenitim stazama što su mirisale na majčinu dušicu. Šetnju Versajem jednog popodneva bez sunca, ili onog dana u Korbridžu, u Nortamberlendu, gde sam se, usred polja iskopina zaraslih u travu, prepustila kiši da me natapa, kao kosti rimskih mrtvaca. Mačke koje su, zajedno sa Andreasom Embirikozom, pokupljene u nekom anadolskom selu; „igru anđela“ u snegu; jedno ludo spuštanje toboganom sa vrha tirolskog brežuljka, ispod zvezda punih slutnje. Ili pak, nešto skorije, jedva nataloženo da bi bilo sećanje, zeleno tropsko more, tu i tamo uprljano uljem; trouglasti let divljih galebova na putu za Arktik, osvit sunca o Uskrsu (koje nije znalo da je uskršnje sunce), viđeno ove godine sa stenovitog vrha Pustog brega, a dole još poluzaleđeno jezero, ispucalo pred približavanjem proleća…

Nabacujem nasumice te slike, bez želje da od njih stvaram simbole. A vakako bi trebalo da dodam i poneko voljeno lice, živo ili mrtvo, isprepleteno sa izmišljenim, ili onim stvarnim, istorijskim licima.

Ili možda ništa od toga, već samo veliku plavo-belu prazninu koju, u poslednjem Mišiminom romanu, završenom nekoliko sati pre smrti, posmatra osamdesetogodišnji Honda, sudija pronicljivog pogleda, koji je istovremeno, u najružnijem smislu te reči, voajer. Plamteća praznina, kao letnje nebo, koja proždire stvari i u poređenju sa kojom je sve ostalo samo defile senki.

Citati:

Mišel Goslar, Jursenar: biografija, prevela Jelena Stakić, Karpos, Loznica, 2013.

Margaret Jursenar, Širom otvorenih očiju (razgovori sa Matjeom Galejem), preveo Stanko Džeferdanović, Politika, Beograd, 2004.