Gle ovu buvu, i gle u njoj
Kako je malo onog što mi odreče;
Mene je sisala prvo, sad siše tebe,
I u ovoj se buvi naše dve krvi mešaju:
Priznaj: to se ne može zvati
Grehom, il sramom, il gubitkom devičanstva,
No ipak ona uživa pre no što se udvara,
I najedena se nadima od jedne krvi što od dve posta,
A to je, avaj, više no što bismo mi uradili.Ej, stani, tri života u jednoj buvi poštedi,
Gde smo gotovo, čak više nego venčani:
Ova buva je ti i ja, i ona je
Naš bračni krevet i bračni hram;
Mada gunđaju roditelji, i ti, spojeni smo
I zatvoreni u ovi živim zidovima smolca.
Mada te navika čini sklonom da me ubiješ,
Nek se samoubistvo tome ne doda,
Ni svetogrđe, tri greha u trostrukom ubistvu.Surova i preka, da li posle
Narumeni svoj nokat u krvi nevinosti?
U čemu bi ova buva mogla biti kriva
Do u onoj kapi što od tebe usisa?
Ipak ti trijumfuješ i kažeš da
Ne nalaziš ni sebe ni mene slabijim sada;
Tačno je to; nauči onda da su strahovi lažni;
Upravo toliko časti, kad mi se daš,
Upropastićeš se, koliko ti je smrt ove buve života oduzela.Džon Don, Buva, preveo Dušan Puvačić
Barok voli mikroskope i teleskope. Ono što je majušno i nevidljivo da učini vidljivim. Ono što je daleko da približi. Baroku su drage iluzije, poređenja, nepovezive analogije i metonimije. Insekti podjednako koliko i mehuri sapunice, nautički instrumenti podjednako koliko i školjke, ptice koliko i ruže, muve koliko i sveci, anđeli sa isturenim zadnjicama koliko i krst izrađen od drveta ruže.
Jedna od baroknih fascinacija čije poreklo seže od renesanse i otrkića prekomorskih kontinenata jeste interesovanje za svet prirode i njenih bića kao dela Božije kreacije i promišljanja kosmičke raznovrsnosti. Umetnici počinju da slikaju insekte, biljke, zglavkare, neobična, odurna, čudna bića, da bivaju fascinirani prepariranim životinjama, ne vodeći puno računa o životinjama, njihovoj patnji i umiranju, koliko o estetskoj formi i naučnom razumevanju polifonije sveta.
Bio je to barok njihovog očaja.
U pesmi Buva Džon Don koristi složenu i neobičnu stilsku figuru da bi opisao čin seksualnog spajanja. Pesma je verovatno nastala u poslednjoj deceniji 16. veka ali je objavljena posthumno, oko 1630. godine. Buva je ujela ljubavnike i njihova krv u njoj se meša, postajući jedno. Tako su oni spojeni i pre realne fizičke kopulacije koja ne bi trebalo da za ženskog aktera priče predstavlja moralni problem jer je njena krv u buvi već spojena sa muškarčevom, koji je i kazivač u pesmi. Ovo je samo jedan od načina na koji se motiv insekta koristio u baroknoj umetnosti kao i u umetnosti doba baroka. Moramo razlikovati stilsku od hronološke odrednice. Teme barokne osećajnosti postojale su i pre istorijskog baroka: pokret, preobražaj, igra, odsjaj i opsena, umetnost paradoksalnih dosetki, elipsi i konotacija, hiper ukrasi, nered u skladu, izobličenje lica.
Jedna od slika koja prati ovaj tekst pripada Albrehtu Direru. On među prvima daje životinjama dostojanstvo kakvo zaslužuju: jer, baš kao u Donovoj pesmi, buba je nešto što po navici, ni ne razmišljajući, ljudi zgaze ili odgurnu. Direr na izvanredan način predstavlja njenu anatomiju. Isto će učiniti i sa sovom, krilom ptice, njuškom teleta, zecom. Veliko interesovanje za životinje tokom renesanse, na sličan način kao i Direr, pokazuje i Leonardo da Vinči. Sredinom 17. stoleća rođena je i nemačka umetnica Maria Sibila Merian poznata po izvanrednim crtežima egzotičnih biljaka i insekata koja stvara uz njoj slične umetnike toga doba, Jorisa Hoefnagela, Rahelu Rojš, Jana van Kasela, Ota Marseusa van Šrika.
Marijini crteži iz oblasti „istorije prirode“ (Natural History) spadaju u dragocena svedočanstva o pokušaju čoveka druge polovine 17. veka da raznovrsnost sveta na novootkrivenim kontinentima razume i klasifikuje, otkrije i katalogizuje, razvrsta i sistematizuje. Da u haosu uspostavi kosmos. Tadašnji čovek koji je svoje fascinacije prenosio od renesanse, preko baroka, do veka prosvećenosti, prirodu i sve njene manifestacije naučno poštuje ali, postavlja se pitanje, da li i suštinski. U to saznavanje bioetika kao da nije zalazila.
Još jedno likovno svedočanstvo o baroknoj fascinaciji insektima, biljkama i drugim prirodnim pojavama je rukopis Veličanstvena kaligrafska dostignuća (u originalu, na latinskom, Mira calligraphiae monumenta), koji je nastajao sredinom 16. veka, i ne na Surinamu, već na dvoru cara Rudolfa II, verovatno u Pragu i Beču. Ilustrator manuskrpta, Holanđanin Joris Hoefnagel i mađarski kaligraf Georg Bočkaj sačinili su ovu knjigu za Rudolfa II, cara Svetog rimskog carstva nemačke narodnosti iz loze Habzburgovaca. Hoefnagel je u jednom periodu svog života radio kao dvorski ilustrator, svojim radom dopunjujući nadaleko čuveni kabinet kurioziteta Rudolfa II.
Knjiga Veličanstvena kaligrafska dostignuća je nastajala između 1561. i 1596. godine. Bočkaj je isprva sačinio tekst oko 1561. da bi tri decenije kasnije Hoefnagel dodao ilustracije voća, povrća, cveća i različitih insekata. Bočkaj je svaku stranu knjige ispunio različitim oblicima slova (fontova), istovremeno pišući o svakom slovnom stilu koji bi se mogao upotrebiti pri štampanju knjiga.
Knjiga hronološki pripada dobu baroka jer nastaje posle Tridentskog koncila (održavanog od 1545. do 1563. godine), a i po samom stilu mnogi elementi ove neobične knjige uklapaju se u karakteristike barokne umetnosti. Čudno i egzotično rastinje, kao i insekti oko biljaka, deo su barokne scenografije, naročito u okviru žanra mrtve prirode, koji je posebno bio specifičan za holandske umetnike 17. veka. Tu je i barokna potreba za mikroskopskim, podjednako koliko i teleskopskim, sagledavanjem sveta. Hoefnagel je dobro uklopio, skoro trideset godina posle Bočkaja, prikaze voća, cveća i insekata, samom obliku teksta, udovoljavajući tako i Rudolfu II i njegovim fascinacijama prirodnim svetom, njegovim neobičnstima koje je kroz kabinete čudesnih predmeta i prirodnih pojava sakupljao i izlagao.
Ne može se prevideti kaligrafsko umeće koje na svakoj stranici menja oblike i postaje samo sebi svrha. Tekst je na latinskom i trebalo bi više vremena provesti nad rukopisom da bi se pročitao i preveo u potpunosti. Stoga, ne zna se još uvek koja je tekstualna vrednost ove knjige. Ipak, njena vizuelna vrednost očarava posmatrača. Ona, uprkos istorijskim prilikama, ratovima, bolestima i verskom fanatizmu svoga doba, kao da te pošasti ne poznaje.
Izvori slika: Albreht Direr; Maria Sibylla Merian; Mira calligraphiae monumenta; Mrtva priroda sa insektima
A . A . A 