Kada bi neko označio na karti sve puteve kojima sam prošao, pa ih povezao linijom, možda bi nastao Minotaur? – Pablo Pikaso
Časopis Minotaur izlazio je u Parizu između 1933. i 1939. godine. U njemu su objavljivana dela umetnika okupljenih oko Andre Bretona i nadrealističkog kruga, tada aktuelnog u francuskoj kulturi. Osnivač magazina bio je Alber Skira, dok su urednici bili Breton i Pjer Mabij (poznata je njegova knjiga Ogledalo čudesnog koja je prevedena kod nas).
Časopis je za svaku naslovnu stranu posebno objavljivao dela tadašnjih najpoznatijih umetnika, od Dalija i Pikasa, do Magrita, Matisa i Ernsta. Takav koncept morao je imati ozbiljnog finansijskog pokrovitelja koga su nadrealisti pronašli u Edvardu Džejmsu, čoveku koga je Rene Magrit jednom prilikom portretisao. To je onaj muškarac koji se posmatra u ogledalu ali umesto svog lica vidi svoja leđa.
Osim likovnih saradnika, u Minotauru su svoja dela objavljivali mnogi književnici toga doba. Neki od njih su bili Pol Elijar, Žak Lakan, Žorž Bataj, Kurt Vejl. Kada su slikari u pitanju, u Minotauru su svoje radove objavljivali Pikaso, Dali, Dišan, Miro, Matis, Magrit, Diego Rivera.
Minotaur je simbol nadrealističkog pokreta jer je u centru svakog lavirinta – simbolu ljudske duše i nesvesnog – upravo on. To je čudovište koje uvek ima drugačije lice a, najčešće, naše sopstveno, i prebiva u centru onoga što danas nazivamo nesvesno. Taj pojam, zahvaljujući psihoanalizi, bio je od izuzetne važnosti i za nadrealiste.
Je li Minotaur, zapravo, drugu lice Tezeja, životinjski deo čoveka koji treba pobediti? Svesno koje treba da prevlada nesvesno? Kakav je odnos nadrealista bio prema ovim dihotomijama? Da li je ukazivao na dihotomiju ili je baš favorizovao id? Njihova umetnost nama i danas ostavlja te nedoumice. Treba uzeti u obzir da časopis izlazi u vreme pripreme velike klanice koju imenujemo Drugi svetski rat. Borhes je, baš u to vreme, na sasvim drugom kraju sveta, pišući svoju priču Asterionov dom, Hitlera uporedio sa Minotaurom.
Hitler je prezirao „degenerisane umetnike“ jer je, na kraju krajeva, dobro razumeo da su ga prepoznali. Svoje lice nije mogao da podnese u tom ogledalu. Umetnost uvek ima brži metabolizajm od stvarnosti i u sebi sadrži ono što će tek uslediti. Ta količina destrukcije, antitradicije, afirmacije nesvesnog nije mogla da prođe, na kraju krajeva, bez svoje jasne materijalizacije u vidu nezamislivih horora. U centru lavirinta se uvek nalazi nešto natprirodno, čudoviše Minotaur, u kome se gomilaju krivice i žudnje, strasti, snovi, traume i agonije. Često tu čovek zatiče, zapravo, sebe samog. Zato je u dnu lavirinta učestala predstava ogledala: konačna tajna, spoznaja, bog ili čudovište, to je čovek sam.
Evo spiska slikara čija su se dela našla na naslovnoj strani:
Prvi broj: Pablo Pikaso, 1933.
Drugi broj: Gaston-Luj Ruž, 1933.
Treći i četvrti broj: Andre Deren, 1933.
Peti broj: Fransisko Bores, 1934.
Šesti broj: Marsel Dišan, 1934.
Sedmi broj: Huan Miro, 1935.
Osmi broj: Salvador Dali, 1936.
Deveti broj: Anri Matis, 1936.
Deseti broj: Rene Magrit, 1937.
Jedanaesti broj: Maks Ernst, 1938.
Dvanaesti broj: Andre Mason, 1939.
Trinaesti broj: Diego Rivera, 1939.
Još jedno važno zapažanje: u ovom časopisu uopšte nema žena. Kada gledam fotografije nadrealista, koji su voleli zajedno da poziraju, uvek se pitam, ne ko je na slici, već ko, u stvari, nije na slici. Istorija jedne nacionalne književnosti nije samo istorija objavljenih pisaca već, podjednako, neobjavljenih. Nama, sa ove distance, ukoliko želimo da budemo zaista objektivni, preostaje da se zapitamo: gde su žene? Gde su Dorotea Taning, Leonora Karington, Leonora Fini, Remedios Varo, Dora Mar, Tojen, Klod Kahun, Džejn Graverol, Li Miler, Kej Saž, Itel Kolhun, Meret Openhajm, Frida Kalo, Milena Pavlović Barili?
Naslovne strane: Huan Miro, Rene Magrit; Pablo Pikaso, Salvador Dali; Marsel Dišan, Maks Ernst; Dijego Rivera, Andre Deren; Andre Mason, Fransoa Bores
A . A . A 