Tri mita o putovanju iza Sunca

Knjiga Tri mita o putovanju iza Sunca izašla je iz štampe 1. maja 2016. godine. Ona označava početak mog samoorganizovanog izdavaštva.

Knjiga je tek u završnim fazama stvaranja promišljena kao jedna smisaona i estetska celina sa ovim nazivom.

Prvo je napisana knjiga „Pisma Persefoni“ (2009-2011) a onda i knjiga „Herbarijum“ (2011). Obe su godinama bile u plavoj kutiji dok sam im se samo povremeno vraćala, unoseći u njih ispravke. U tom periodu sam isključivo bila posvećena pisanju eseja i radu na mom drugom delu, sajtu A.A.A, koje je, takođe, čedo mog samoorganizovanog izdavaštva, ali u digitalnom obliku.

Onda sam ponovo počela da putujem. Bilo je to tokom marta 2015. godine. Sećam se trenutka. Bila sam u Drezdenu, u jednom kafeu, i mislila sam da ako sada umrem ništa neće ostati iza mene. Da mi je delo necelovito, da sam mnogo radila ali da je to samo skup nekih dalekih zvezda koje niko nikad neće povezati u sazvežđe, u neku smisaonu simboličku celinu u koju će moći da učitava značenja. Onda su počele da mi glavom prolaze slike i reči, predeli i predmeti od kojih bih sklapala celinu. To je značilo rođenje treće knjige, „Dedalove sobe“ (2015-2016).

Sredinom rada na njoj shvatila sam da su te tri knjige – „Pisma Persefoni“, „Herbarijum“, „Dedalove sobe“ – tri različite etape istog puta i da odražavaju moju stalnu fascinaciju dvema temama: grčkim mitovima i putovanjem.

Sve tri knjige ponovo pričaju po jedan grčki mit – o Persefoni („Pisma Persefoni“), o kentauru Hironu („Herbarijum“), o lavirintu („Dedalove sobe“). Ono što ih razlikuje jeste forma. Pisma, fragmenti, fusnote, grafikoni, tekst oblikovan kao sobe koje su jedna naspram druge. Potopuno prazne stranice kao zvučno i značenjski relevantne za tok radnje. Iako poetska po tonu, ova knjiga nije zbirka poezije već postžanrovska fikcija.

Forma ima veze sa načinom na koji pisac vidi svet a taj način viđenja sveta uslovljen je perspektivom pojedinca u vremenu i prostoru. On, poput Leonardovog Vitruvijevog čoveka, upravlja svoje telo i sebe spram obruča unutar kojih je. Ja sam htela da razorim obruče stvarnosti unutar kojih sam živela i zato sam napisala eskapističko delo, suštinski različito od vremena i prostora unutar kojih sam delovala, a koji su me mučili, koji mi nisu bili naklonjeni, koje nisam mogla da prihvatim ili da im se prilagodim.

Ova knjiga traži od čitaoca da napusti tradicijom uslovljeno očekivanje – radnju, kauzalnost, razumevanje i smisao. Ovde su slike, atmosfera, utisci, emocije važniji. Takođe, ovde je i veliko težište na čitaocu: on nije isključen iz stvaralačkog procesa. On delu (do)daje i dovršava ton.

U eri slema, banalizacije slobodnog stiha i banalizacije romana autofikcijom, u eri levičarstva i desničarstva, lukrativnog parazitiranju na temi ratova ’90, jugoslovenstva i nacionalne autoviktimizacije, kvazifeminizma i svih oblika dnevnog pseudoknjiževnog politikantstva, ovo delo u potpunosti odskače, i tu ne mislim na kvalitet već na temu. Mesto u kome je nastalo uronjeno je, još uvek, u narative jučerašnjeg sveta, te tako Tri mita o putovanju iza Sunca maši kontekst i tek ima da sačeka svoje objektivno vrednovanje i prepoznavanje u savremenoj srpskoj književnosti.

Centralna tema ove knjige je putovanje iza Sunca. Sva tri junaka, baš kao nekom u scenariju za video igricu, istovremeno kreću na putovanje. Oni simultano putuju pa je tako moguće i čitati knjigu, i baš kao kod simultanosti priloženih krugova, junaci su skupa, ali im se putevi ne prepliću.

Sunce, kao i laviriniti, koji su dospeli do nas posredstvom slike, a ne arhitektonskog objekta, jesu kružnog oblika. To podudaranje bilo je polazište za igru sa vizuelnim elementima koji su na korici knjige. Njihovi različiti rasporedi prave dinamiku i mogu izazivati u umu čitaoca različite utiske i emocije.

„Pisma Persefoni“ je prva knjiga koja je ušla u sastav Tri mita o putovanju iza Sunca.

Knjiga „Pisma Persefoni“ započeta je januara 2009. godine i direktna inspiracija za nju bila je jedna njiva, jedno plavište, jedno prazno gnezdo i jedan napušteni voćnjak. Te slike prirode su se oštro urezale u mene da su trenutno pokrenule niz utisaka, poetski intoniranih reči i sećanja.

Bio je to niz fragmentarnih i poetski intoniranih obraćanja boginji Persefoni. Obraćanja su u drugom licu te tako knjigu odlikuje dualnost koja je specifična za odnos pesnika i boga.

I

U hladno praskozorje decembarsko
odumirućim glasom inja
treperile strunu horizonta
tvoje su oči neme.

II

Nebo bilo je sivo kao krilo ptice
koje sa zemlje si podigla.

III

Dok njiva inje
po sebi je taložila
glas odnekud ti si čula
kao pticu pratila ga
raširenih ruku za njime se okretala

IV

To grane utopljene odjekivale su
elegije napuštenih voćnjaka
praznih gnezda po njima popadalih.

V

Po njima i po poljima
nedoglednim, punim inja
koje i po tebi padalo je
prateći glasa trag

VI

I kroz sva tvoja jutra
kroz sva tvoja doba
on ti je odapinjao
da decembar uvek će biti tu
i da praskozorja njegova
mirisom će nerazjasna sećanja
dlanu tvom nadnositi.

VII

Još dok si u majčinoj pećini
kičmu krivila krijući se gladna
njeno si meso glodala tiho
a da to nisi ni znala.

Gledala je ona
u mnoge lubenice tada
usta žednih kao bunar
i sa inatom mislila o tebi:

Njenom predatoru

Slike, utisci i asocijacije su u njoj mnogo važnije nego racionalan zahvat pročitanog i kauzalno povezivanje radnje. Sam grčki mit nije kodifikovan knjigom i stoga je redosled događanja sekundaran a pred piscem je beskrajna sloboda interpretacije i formalnog uokviravanja priče.

Knjiga je podeljena u dvanaest pisama koja odgovaraju dvanaest meseci u godini. Svako pismo ima naziv: praskozorje, horizont, panj, grane, kiša, lišće, inje, ratari, ptica, drvo, plavišta, silazak. Junakinja koja joj se obraća piše istoriju njenog putovanja.

„Herbarijum“ je druga knjiga koja je ušla u sastav Tri mita o putovanju iza Sunca.

To je knjiga fragmenata. Njen glavni junak je kentaur Hiron koji, ranjen, leži na jednom plutajućem ostrvu nadomak Sunca. I on želi da stigne iza njega ali ne može da se pokrene iz svog pejzaža priviđenja jer ga bol koju trpi razara.

Težnje, nalik puzavici, suvo drvo snažile su obgrljenim mislima o prošlosti i boji.

Pod njegovom krošnjom sada, sećanja – lišća osušena – polažem između korica, stvaram knjigu o slobodi, putovanju i stvaranju.

Kutiju otvorenu prinosim – knjigu – herbarijum mekih stranica. Da biljke, kao zvezde, u sazvežđe rasporedim.

U tom stanju on piše sećanja na učenike, na predeo kojim je bio okružen, na znanja kojima je težio, a najviše na biljke koje je sakupljao, i kojima je lečio druge, ali sebe nije mogao. Može se lečiti medicinom i veterinom, a može se lečiti umetnošću i filozofijom. Hiron nas uči da reč „lekar“ posmatramo u više pravaca.

Mit o kentauru Hironu bio je moja dvostruka inspiracija. Prvo sam mu prišla kroz fikciju, napisavši „Herbarijum“. Potom sam mu prišla esejistički, napisavši knjigu o Helderlinovoj pesmi Hiron.

„Dedalove sobe“ je treća knjiga koja je ušla u sastav Tri mita o putovanju iza Sunca.

„Dedalove sobe“ je priča o neimenovanoj putnici koja želi da stigne iza Sunca ali prethodno mora da prođe kroz lavirint, koji u njenom slučaju nije samo građevina. Na tom putu ona piše putopis i on je jezgro ove knjige.

I soba
Bila je puna peska.

II soba
Bila je puna plitke vode.

III soba
Bila je puna zaborava. Polomljeni ćupovi dali su joj boju i svi likovi po njima iscrtani svoje su darove položili – štit i novčiće.

IV soba
Naslage svetlosti, sloj nad slojem.

V soba
Dok prolazili smo kroz ovu sobu, plutali smo.

VI soba
Ovde su korali, u korenu svojih čvorova, čuvali putokaze klupka.

VII soba
Ovde padao je sneg, nežni vitraži pahuljica.

Knjiga je postžanrovska fikcija koja se odlikuje raznorodnim formama, spiskovima, rečima unutar priloženih grafikona, ona nema linearnu narativnost jer su naša putovanja takva.

Posle sve tri knjige, sledi Pogovor, koji je integralni deo knjige i dopuna fikciji. Ovde ga prenosim u celini:

U početku beše pijuk ptice. To je moje najranije sećanje koje je, nakon toliko godina od mog detinjstva, i dalje savršeno bistro i prozirno. Kao voda koja teče. Praskozorje. Nebo je bilo srebrno. Inje, magla, dah, sedefni. Ja nerasanjena. Zvuk ptice (goluba) davao je oblike svemu oko mene. Bilo je svetlo i tamno u isti mah, recimo da je bilo šest izjutra, u decembru, vodili su me u obdanište. Znala sam da ću na osnovu tog utiska, jednom, napisati čitavu knjigu. Toliko je bio jak.

U dvorištu kuće u kojoj smo stanovali postojala su tri drveta, raspoređena tako da čine trougao. Levo je bio jedan stari orah na koji smo se sestra i ja pele ili o čiju bismo se granu, ukrstivši prste, podignuvši noge, klatile i dozivale jedna drugu. Obe smo, kasnije, crne dlanove brisale o odeću. Desno je bilo drvo višnje koje nisam volela. Trava bi porasla oko njega i prilaz bi bio otežan, a i komarci bi nas opkolili dok bismo brale voće čija je tečnost, opet, završavala na našoj odeći. Takođe, ko god je osetio višnjin prut na svojoj koži više nije pomišljao da bude neposlušan. Najzad, na sredini se nalazio jedan mladi, divlji bagrem. Tanko drvo, puno trnja, sa koga sam volela da otkidam lišće i da ga, poput konfeta, bacam sebi na glavu. Umela sam čitav red da srozam vrlo brzo.

Često sam hodala u jednom, skoro iskonskom predelu. Poljski put. Jesen, kiša, blato. Sa leve strane puta nalazila se njiva, sa desne strane, takođe, njiva. Ali, sa te desne strane, posle njive, nalazio se jedan jabučar koji niko nije obrađivao, niti posećivao. Osim mene. U novembru, kada bi mi se prijele jabuke, ja bih odlazila u taj voćnjak i sa zemlje skupljala jabuke koje sam, od kad znam za sebe, volela da jedem u neverovatnim količinama. Trava je bila pokorna pod kišom, žica ograde zarđala, iskrivljena, a i jedan otrovani pacov ležao je danima nadomak. Nikad neposredniji odnos sa onim što je istinska priroda, divlja i, šta više, zla, nisam imala do tada, a ni posle toga. Blato je bilo nepodnošljivo, praznina koju je njiva stvarala, voda koja je, poput zlih čini, umrtvila drveće, plodove popadale po zemlji. Crni krugovi truleži na njihovoj površini.

Iskonski predeo imao je i drugačije oblike. Plavišta. Često sam hodala pored reke koja je potopila drveće nadomak nje i koje je, takođe, delovalo začarano. Poput nagih mladića Sunca, zarobljenih da nemi provode u vodi dane i noći, koja je bila do njihovog pupka, tako je izgledalo to divlje, vodom natopljeno, ogolelo i ispucalo drveće. Kao da je jedino inje imalo sažaljenja. I poneka zvezda, oštra kao igla.

U jednoj od mojih soba nalazio se veliki trokrilni prozor koji je odavao jednu tajnu: napušteno gnezdo na raskoraku dve grane. Često sam, sedeći na krevetu, i posmatrajući to drvo, razmišljala, ne zašto su ga ptice napustile, već zašto neke druge nisu u njemu našle svoje mesto. Svako jutro, po buđenju, pogledala bih kroz prozor i prvo što bih ugledala bilo je prazno gnezdo. Taj prizor bio je dokaz ironije bogova, uperene protiv mene. To je bila osuda.

Tokom mog odrastanja umetnost je bila prisutna, doduše retko. Ja dugo nisam znala da je umetnost, njeno stvaranje, podjednako koliko i njeno proučavanje, od presudnog značaja za moje biće. Dugo, zaista dugo, nisam osvestila jednu krajnje očiglednu činjenicu, koju sam svakodnevno potvrđivala svojim radom: da sam pisac. Ja sam imala kutije i fascikle pune ispisanih listova, mnoštvo svesaka, a da mi ni jednog trenutka nije palo na pamet da ja radim nešto posebno, da ja uopšte nešto radim.

Umetnost nije bila od presudnog značaja za ovu knjigu. Ipak, bilo je nekih dela koja, baš poput ovih, upravo opisanih doživljaja prirode, jesu svojevrstan trag, kao kad grančicom mašete po snegu. Pas u kasu, na crnoj pozadini, omeđen geometrijom, na ogromnom platnu Vladimira Veličkovića. Pesma Majdan grupe Block Out. Vrtovi u poeziji Vilijama Blejka. Knjiga Ervina Rodea Psyche. Kult duše i vera u besmrtnost kod Grka. Oda Hiron Fridriha Helderlina. Jedan rajski pejsaž, moj egzistencijalni zavičaj, koji sam videla, negde, a za koji znam da sam ga posetila, nekada. Sunce na zalasku. Pesma Set the Controls for the Heart of the Sun grupe Pink Floyd (gong o koji Rodžer Voters udara). Ep o Gilgamešu, veličanstvena slika ljudi-škorpiona pred kapijama Sunca. Atlas između Herkulovih stubova, usnulih Hesperida i protežućeg Sunca, pridržava nebo.

Knjiga Tri mita o putovanju iza Sunca nije isprva planirana kao trilogija, niti je planirana da se u štampanom izdanju pojavi pod tim nazivom. Neke stvari nametale su se same od sebe, tokom pisanja. Ipak, njen konačni raspored, konačna forma, u potpunosti su odgovarajući. Godina u kojoj je započeta knjiga Pisma Persefoni, više u mislima nego na papiru, bila je 2007. Ipak, najstariji, doduše, tek retki redovi koji su u ovoj ovoj knjizi, potiču iz jednog nacrta koji je sastavljen tek januara 2009. Gledano u celosti, knjiga je nastajala do poslednjeg dana pred slanje rukopisa u štampu. Pisana je dugo, ima nekoliko verzija, a konačna je nastala metodom brisanja. Njeno pisanje svodilo se isključivo na uklanjanje prvobitne građe: knjiga je, u početku, bila duplo duža. U neku ruku, smatram, ponovna iščitavanja, uz krajnje nesentimentalan odnos prema građi jeste jedan od najboljih načina da napišete knjigu u kojoj ćete reći sve što ste želeli, iako niste napisali sve što ste želeli. Takođe, smatrala sam da neću dobro napisati tu knjigu dok ne prestanem da se (u potpunosti) interesujem za nju.

To se nije desilo. Godine su prolazile, knjiga je bila u fioci, ali sam mislila na nju, a i pričala bih drugima o njoj, povremeno. U međuvremenu, započela sam, juna 2011. godine, da pišem novu knjigu. Opet sam imala neku priču, neku impresiju, da smestim u određeni pejsaž, drugačiji bojom i teksturom, no ipak pejsaž: slika prirode je dominirala. Pomislila sam da tu nešto nije u redu, ali sam nastavila da pišem. Ubrzo sam shvatila da su oba dela fragmentarna, da su glas upućen drugom, a da su, u stvari, glas koji odzvanja u sebi. Ono najvažnije: opet je bilo u pitanju ponovno ispisivanje mita.

Grčki mitovi najzahvalnija su literarna građa utoliko što taj religijski sadržaj nije kodifikovan knjigom: postoji beskrajno polje slobode. Mit možete iznova pisati, dopisivati, reinterpretirati i nećete izgubiti ništa od prvobitne postavke, samo ćete joj dati nov oblik, nov kontekst. Sloboda beskrajnog prilagođavanja grčkog mita nije na uštrb tog mita. Mit iznova nastaje svakom novom literarnom obradom, ali (iznova) ostaje nepromenjen. Ja sam želela, bez ambicije na iscrpnost građe ili poređenje sa drugim piscima, da opet napišem tri mita. Ne da ih prepričam, već da ja pružim literaturi moje viđenje mitske postavke. Želela sam da ponovo napišem mit koji ste upravo pročitali, recimo, u Rečniku grčke i rimske mitologije Dragoslava Srejovića i Aleksandrine Cermanović Kuzmanović. Ono što piše u Rečniku, piše i u mojoj knjizi. Postavka je ista, razrada građe je drugačija.

Ja sam oduvek rečnike mitologija poimala kao kataloge beskrajnih sadržaja. Niko nema prava da se žali zbog tema koje su iscrpene. Nikad nije reč o temi, već o načinu na koji se ona oblikuje (rečima ili grafičkim odlikama) u jednom umetničkom delu. Kao u matematičkom zadatku, postoji postavka, postoji i rešenje. Ono između je na umetniku. Ali, u ovom slučaju, učinilo mi se da bi to između bilo isuviše dugo. Zato sam odlučila da uzmem samo jedan deo koji je, istovremeno, ogledalo celine. To ogledalo, u ovom slučaju, bilo je putovanje.

Grčka boginja Persefona vezuje se za kruženje, za bujnost i jalovost prirode. U zavisnosti od njene dvostruke prirode ona je i dole i gore, a to je i samim grafičkim rešenjem unutar ove knjige naznačeno. Priroda kentaura je, takođe, dvostruka. U pitanju je dvooblično stvorenje. Hiron je bio prvi lekar, a lekari su, nekada davno, lečili biljem. Zamislila sam ga kako kaska ka nekom ranjeniku sa knjigom u ruci: herbarijumom. Tu posebnu i lepu knjigu morala sam prilagoditi svojoj poeziji. Tako je herbarijum, knjiga osušenog bilja, postao knjiga poezije. Biljka se oduvek izjednačavala sa pesmom. Biljke su lekovite, biljke su otrovne. Hiron je mogao svima da pomogne, osim sebi.

Kentaur je, kao i Persefona, putnik. Sećanja, priviđenja, branje biljaka, podučavanje učenika beskrajnim jahanjem kroz arhipelag, sve je to u domenu putovanja. Kentaur Hiron bio je učitelj koga je Herakle, njegov učenik, ranio. Kentaur je besmrtan ali je bol izazvan strelom, čiji je vrh natopljen Hidrinim otrovom, toliko jak da on želi da umre, želi da bude žrtvena supstitucija za Prometeja, još jednog učitelja i prijatelja ljudi. Herakle je veza između njih. On mora prvo da oslobodi Prometeja. Dok on putuje ka Kavkazu, Hiron čeka. Trenutak koji moja literarna verzija podrazumeva jeste beskrajno dug. Bol poništava utvrđene koordinate vremena.

Razrađeniju poetsku verziju mita o kentauru prvi je, posle Pindara, dao Fridrih Helderlin. On je oko 1803. godine napisao odu Hiron koja je poslužila kao polazište za ovu knjigu (ta oda bila je i tema mog master rada odbranjenog na Filološkom fakultetu, dakle, prišla sam joj dvostruko – poetski i esejistički). Tu su bila još i moja amaterska interesovanja za noćno nebo, oblik i raspored sazvežđa, orjentacije pomoću zvezda, pećinske crteže. Želela sam da stvorim jedan pejsaž, sav od priviđenja. Potrebno je setiti se, na primer, kakve su sve halucinacije, stanja svesti i misli mogući kada ste, recimo, bolesni, kad imate visoku temperaturu. Ovde, sada, zamislimo kakva to priviđenja, koja nisu razlučiva od sećanja, može imati neko ko je ranjen, kome otrov gospodari telom, a ko je, ukoliko se Herakle ne vrati, osuđen na kjaroskuro bola i sfumato misli.

Ideja za knjigu Dedalove sobe, njenu formu, sadržaj, protagnoniste, oformila sam u celosti 2011. godine, ali je ona pisana znatno kasnije, od avgusta 2015. do februara 2016. Doduše, neki delovi nastali su između 2011. i 2015. To su fragmenti iz trećeg poglavlja. U tom periodu ja sam imala jednu stvaralačku krizu koja se nije ogledala u činjenici da nisam pisala. Naprotiv, stalno sam nešto pisala i čitala u tom periodu, ali nisam zaista pisala. Oni od čitalaca ove knjige koji su pisci, naročito kao što sam i ja tada bila, pisci vikendom, razumeće o čemu govorim. Ona se odlikuje, kao i prethodne knjige, putovanjem i mitom. Otuda sam odlučila, i pre nego što sam završila Dedalove sobe, da će moja prva knjiga biti trilogija, da je besmisleno svaku objavljivati pojedinačno, iako se one mogu tako čitati.

Uopšte, smatram da će mnogima biti teško da upamte sve ove naslove, podnaslove, mitski kontekst, isprekidane celine. Ali, čitanje je putovanje. Neka putovanja, čak mnogo bliža od predela iza Sunca, umore. Uostalom, mene je uvek zanimao sukob, kako se nešto formira u odnosu na prepreku. Borba snaži duh, tako se postaje pravi, istinski putnik. Zato, olakšanja radi, trebalo bi nešto reći o formama: pisma, dnevnik, putopis. Sve tri afirmišu ja koje je, u suštini, iluzorno. Tek u dvostrukoj sferi postaje svaki glas, večan i blag, piše Rilke u jednom od svojih soneta. Uvek je potreban drugi da bi ja bilo prepoznato kao takvo. Pesnički um stvorio je bogove i zato je taj dvostruki glas u knjizi Pisma Persefoni, zapravo, jedan glas. Na kraju knjige Herbarijum, Hiron piše jednom od svojih učenika, u nadi da će baš on njegovu knjigu pronaći. Ja uvek želi Ti. Putopis i dnevnik mogu biti izjednačeni. Dnevnik je odraz unutrašnje dinamike, putopis je odraz unutrašnje dinamike podstaknute spoljašnjom. No, ovaj putopis neobičan je utoliko što je sam lavirint izjednačen sa nečim što je, simbolički, daleko veće od samog arhitektonskog objekta koji je projektovao Dedal. Putovanje lavirintom tek može osnažiti duh, podjednako koliko i poništiti ga. Dedal to najbolje zna, naročito u onom trenutku dok gleda Ikara kako pada u beskrajno, plavo, ravnodušno, duboko, ospokojavajuće more sna.

Izdavač: A.A.A
Godina izdanja: 2016.
Likovno oblikovanje: Tijana Kojić
Grafikoni i priprema za štampu: Siniša Lekić
Fotografija pisca: Radoš Ružić