Jarko sunce odskočilo,
sele, žetva je,
haj, haj, haj!
Ustaj, ne spavaj!
Tradicionalna umetnost i avangarda imaju mnogo toga zajedničkog. Pod tradicionalnom umetnošću podrazumevamo folklorne forme, naivnu umetnost čije geometrijske oblike kolektivno nesvesno jednog naroda koristi u različitim oblicima svog stvaralaštva koje se, ukoliko postane muzejski eksponat, imenuje kao „primenjena umetnost“. Ćilimi, grnčarija, heklani stolnjaci, rezbarije na muzičkim instrumentima.
Osloboditi sliku konkretnog prikaza i dati joj samo ono što joj je od početka svojstveno, boju, bio je cilj ruskog avangardnog umetnika Kazimira Maljeviča. Taj proces je u njegovom slučaju tekao postepeno i crni kvadrat nije njegova prva slika. Pre nje, slikar je prolazio putem figuracije koje se postepeno oslobađao. Jedan od njegovih ranih ciklusa, upravo onaj koji je bio prelaz, bio je u vezi sa seljacima u polju.
Nova umetnost kod Maljeviča uvek je u sprezi sa novim vremenom i novim čovekom toga vremena. Stoga, ideološki kontekst Maljevičevog stvaralaštva ne treba prevideti. I po upotrebi predmetne prikazanosti i po upotrebi tri boje: crne, crvene, bele. Nema ideologije koja ih nije, zajedno ili odvojeno, koristila, bivajući svesna snažnog vizuelnog i psihološkog utiska koji njihova kombinacija ostvaruje na posmatrača .
Tri boje, posebno ukoliko su u efektnom kontrastu, i posebno ukoliko svaka pojedinačno ima snažnu simboliku, koja je starija od svakog slikarstva i svake ideologije, dodatno se učvšćuju u psihi posmatrača. Posle pronađenih boja, slikar je prešao na forme. Njih je dugo tražio, a boje je, tražeći ih, redukovao. Muziku, poput Kandinskog, koji je sličan eksperiment preduzeo, nije stvorio, već više niz odvojenih tresaka.
Zašto sam u odnos poređenja postavila delo umetnika koga smatram najznačajnijim slikarem 20. veka (po inovaciji, po uticaju, po razvijenoj filozofskoj i estetičkoj misli) u kontrast sa šarama i uobičajenim geometrijskim oblicima koji se mogu naći na ćilimima, prekrivačima, korpama, pletenim džemperima, stolnjacima i ostalim narodnim rukotvorinama koje vezujemo za stvaralaštvo žena? Zato jer sam slušala Mokranjca.
Mokranjac je za srpsku muziku ono što je Jovan Cvijić za geografiju. Moralo se putovati da bi se prikupilo i oformilo ono što je ušlo u korpus Rukoveti, koje sam sklona da uporedim, sa jedne strane, sa Šubertom, a sa druge sa Maljevičem i mogućim pesmama njegovih seljaka. Šubert je tu kao primer romantičarskog odnosa prema narodnom stvaralaštvu koje je, zahvaljujući kompozitoru, dobilo svoj umetnički oblik.
Mokranjčeve Rukoveti sastoje se od šesnaest narodnih pesama, sa različitih delova Balkana, koje su deo folklorne tradicije, i pevane su različitim povodima. Kompozitor ih je sastavio i rasporedio između 1883. i 1909. godine. Glasovi hora, posebno tekstovi pesama, oduvek su me asocirali na slike Kazimira Maljeviča, iako sam pomenula da je Mokranjčevo delo pomalo zakasneli odjek romantičarskih tendencija umetnosti.
U kakvoj su vezi, osim po temi, Mokranjac i Maljevič? U mom ličnom doživljaju, glasovi se preklapaju geometrijiski, poput boja na haljinama i keceljama seljanki. Zamišljam da su i one morale pevati neke od pesama kao one koje je kompozitor zabeležio. Za mene je umetnost nadovezivanje i čitalac, posmatrač, slušalac, konačno oformljuje dela u svom umu po principu analogija.
Narodno stvaralaštvo redukuje, a ponekad se može učiniti i zaumnim. Hlebnjikov, ruski avangardni pesnik, a posebno Momčilo Nastasijević, svojim stvaralaštvom, pored Maljeviča, u 20. veku pokazuju snažnu vezu folklora i novih umetničkih tendencija. Naivnom umetniku forme koje ćemo nazvati „avangardnim“ oduvek su poznate. One su njegovo prvobitno slovo.
Utiske koje sam imala čitajući Nastasijevića i Hlebnjikova, slušajući Mokranjca, istražujući misao i slikarstvo Kazimira Maljeviča, jednog krajnje osobenog slikara prethodnog veka, pred vama su u formi likovnih i muzičkih priloga. Analogije prate moj pristup umetnosti i razlistavaju svetove kojima prisutupam.
Slike: Srpske narodne šare u sto motiva, prikupio V. Stevanović, 1936; Kazimir Maljevič, Radnica, 1933; Muškarac u suprematističkom pejzažu, 1930; Žena sa grabuljom, 1930; Seljanka, 1930; Glava seljaka, 1929; Glava seljaka, 1929;
A . A . A 