Ona samo želi da bude kraljica benzinske pumpe. Javlja nam sa Neptun avenije da ju uzbuđuju neonska svetla striptiz barova i motel Sirena u kome ona provodi noći tokom kojih traga za onim koga bi mogla da voli, uz kokain i omiljene ploče. Kada bi pronašla svoju polovinu, seli bi u kadilak, i sa vetrom u kosi krenuli put Floride, i vozili bi do prve benzinske pumpe, tog očaravajućeg toposa američkog sna u tehnikoloru.
Love casinos, Indian reservations
But, baby, if you love me, take me to the gas station
U fokusu ovog teksta biće prvi album Lane del Rej koji je ona objavila 2010. godine pod svojim pravim imenom, Lizzy Grant. Mnogi smatraju da je Born to Die njen prvi album ali ja Lizzy fazu ne bih odbacila jer postoji organski kontinuitet između tog albuma i njegovih nastavaka – Born to Die, Paradise i Ultraviolence. Seting se za nijansu menja na albumu Honeymoon, a udvaja sa njim na Lust for Life. Dakle, svi toposi umetnosti kreću od ovog albuma: nostalgija, melanholija, eskapizam, dekadencija, toksični odnosi, droge.
Sinematičnost ovog albuma je nedvosmislena a edvardhoperovsku atmosferu sam mu ja pridodala, po asocijaciji koja mi se nametala dok bih slušala ovaj izrazito vizuelni album, koji u redu svih do sada objavljenih albuma Lande del Rej, meni i mom osećanju sveta deluje najbliže. Drugi album, koji mi je važan, i koji je takođe vizuelno stimulativan, ali u potpuno drugom asocijativnom ključu, jeste Honeymoon. Ako je prvi album oda Njujorku i Nju Džerziju, toliko je Honeymoon vizuelna opera Holivuda Glorije Svanson (Sunset Boulevard, 1950) i Barbare Stenvik (Double Indemnity, 1944), palmi i enterijera u senci koje krase slike Tamare de Lempicke.
Još jedna veza koju ovaj album ostvaruje jeste ona sa serijom Mad Men. Ta veza nije intencionalna već je, ponovo, moja. Ovde je u fokusu Amerika starija nekoliko decenija od same autorke koja se ikonološki, a ikonologija nikada ne završava u slici, ona je mnogo više od vizuelnog, oslanja još i na fotografije Sali Man, Sindi Šerman i Toda Hejnsa, na ikonički film indie žanra Ghost World ili kinematografiju Dejvida Linča.
Sve ove reference neizostavno se oslanjaju na slikarstvo Edvarda Hopera koji je, poput engleskih romantičarskih pesnika koji su ostajali kod kuće umesto da odu u Italiju, prepoznao važnost, simboličnost i mitski potencijal lokalnog.
And you salute me, Miss America
Because I am, I am
Još jedan topos – glamur plaže – prisutan je u svakodnevici i vizuelnom prikazivanju ikona američke kulture poput Merilin Monro i Silvije Plat. Na njih se sjajno nadovezuje platno Edvarda Hopera Kuća pored mora iz 1951, nastala u istoj dekadi kada i fotografije dve pomenute mitske heroine američkog 20. veka.
Amerikana je stvorena a heroina naše objave, sa svim personama koje ona i njene junakinje za sebe prisvajaju neodvojiva je od ovih referenci. Jer, dok slušamo album imamo osećaj da smo ga već čuli, ali prava reč je, videli.
You can be my daddy
Put me in a movie
Album je izdat početkom 2010. godine ali ga je Lana nekoliko meseci po objavljivanju povukla sa tržišta, otkupivši prava od diskografske kuće. Prošlo je dve godine pa je 2012. snimila Born to Die, obećavši da će reizdati svoju prvu ploču, ali se to do sada nije desilo, tako da su sve pesme sa albuma dostupne ali u nezvaničnom obliku. Ima nečeg i u tome što mu dodaje na značenjskoj komponenti.
Oduvek sam bila privučena formom ploče, njenim dizajnom, opremom, fizičkim izgledom predmeta, grafičkim rasporedom sadržaja. Obe komponente, i forma i sadržaj, podjednako bi uticale na moj čitalački odnosno slušalački doživljaj. U formi knjige odnosno ploče nije samo ono što je književnost odnosno muzika ali jeste neka vrsta imaginativnog sadržaja ili bar nečega što imaginaciju afirmiše. Sveske u službi herbarijuma, ličnih adresara, beležnica, sveske za skice, sveske pesama, putopisa, dnevnika, notnih zapisa, albuma za fotografije, sveske posvećene rok muzičarima koje se sastoje od isečaka iz časopisa, sve te forme za mene bile su polazišta za razmišljanja o njihovom novom, kreativnom i konstruisanom narativnom potencijalu.
Pre nekoliko godina održana je izložba posvećena Edvardu Hoperu koja je za cilj imala uporedno izlaganje njegovih najpoznatijih slika i skica koje su im prethodile. Skice su pronađene u slikarevim sveskama, beležnicama i blokovima. Na taj način bilo je moguće sagledati gradaciju njegovog stvaralačkog postupka: počelo bi se od fragmenata, od zamisli i utiska da bi se stiglo do celine, do završenog i konačno oblikovanog dela. Tako su Hoperove beležnice zadobile jednu sasvim novu funkciju nego što su isprva imale. Od usputnog stvaralačkog dokumenta postale su sui generis dela umetnosti i estetski predmeti po sebi koje doživljavamo i ocenjujemo nezavisno od slika nastalih po njihovom uzoru. Zar se to isto ne može reći i za Laninu umetnost, kao, uostalom, i za stvaralaštvo svih koji su ovde nabrojani? Svi imaju svoj moodboard.
Po sadržaju tih beležnica vidimo da je slikar naročit akcenat stavljao na ljude koje je portretisao. Ljudi na Hoperovim slikama deluju sami, iako su u društvu, deluju zamišljeno, usamljeno i otuđeno. Jedino svetlost, bistar jutarnji zrak kojim su obasjane prostorije u kojima su, ostavlja afirmativan utisak početka. Kada posmatramo slike Edvarda Hopera biva nam jasno koliko su iste uticale na kinematografiju. I na taj način Amerika gradi svoju tradiciju i fotografski izoštrava portret svog mnogostranog lica.
Citirani stihovi Lane del Rej: Queen of Gas Station, Mermaid Motel, Put Me in a Movie
Slike Edvarda Hopera: Letnje veče, 1947; Soba pored mora, 1951; Talasi, 1939; Four Lane Road, 1956; Žena na suncu, 1961; Jutro u Južnoj Karolini, 1955; Različite beležnice Edvarda Hopera;
Moodboards: Sali Man, Immediate Family, 1992 ; Edvard Hoper, Letnje veče, 1947; Sindi Šerman, Bez naziva #96, 1981; Scene iz filma Ghost World; Scena iz filma Blue Velvet | Izvor: thestylerookie.com
A . A . A 