Umetnost je linija oko tvojih misli. – Gustav Klimt
Samozadovoljavanje, masturbacija ili onanija je čin prema kome su mnoge kulture imale podeljen odnos i uglavnom tabuiziran, naročito u društvima sa nekada snažnim religijskim uticajima. Umetnost ga je prikazivala, simbolički ga zaodevajući kroz nagoveštaj.
Sama reč onanija potiče od biblijske ličnosti Onana koji se pominje „Knjizi Postanja“ (38). Đura Daničić, prevodilac Starog Zaveta na srpski jezik, njegovo ime prevodi kao Avnan. Evo odlomka koji svedoči o poreklu reči i radnje:
A Juda rečne Avnanu: uđi k ženi brata svojega i oženi se njom na ime bratovo, da podigneš sjeme bratu svojemu.
A Avnan znajući da neće biti njegov porod, kad lijegaše sa ženom brata svojega prosipaše na zemlju, da ne rodi djece bratu svojemu.
Ali Gospodu ne bi milo što činjaše, te ubi i njega.
Onan (Avnan) je trebalo da sa snahom začne porod. Međutim, on to ne čini tako što prosipaše na zemlju. Na taj način udovica njegovog brata nije mogla da ostane trudna. Neki smatraju da je na osnovu ovog odlomka crkva zabranjivala kontraceptivna sredstva, dok su protestanti sam čin samozadovoljavanja smatrali grešnim i neprihvatljivim.
Bečko društvo krajem 19. veka bilo je konzervativno i dvostrukih aršina. Seksualna iskustva muškaraca pre braka uglavnom su se formirala u javnim kućama. Devojke, međutim, ne bi imale privilegiju seksualnog iskustva pre braka, a neke i tokom čitavog života jer bi ostale neudate.
Anarhističke snage fizičkih potreba narušavale su spolja nametnut moral buržoaskog konzervativnog društva. To je bilo posebno primetno u umetničkim krugovima. O tome svedoče dva najpoznatija bečka slikara s početka 20. veka, Gustav Klimt i Egon Šile. Temu samozadovoljavanja možemo zapaziti, na primer, na Bošovom triptihu Vrt uživanja. Tema se kretala pravolinijski kroz istoriju umetnosti ali, čini se, da do ova dva umetnika, a u poeziji do Bodlera, nije bila tako eksplicitno naznačena.
Ovaj narcistički čin u domenu erotskog prvobitno je prikazivan kroz simbolički nagoveštaj. Međutim, na Klimtovim crtežima, koji su u fokusu ove teme, nema nagoveštaja. Slikar je direktan. Lascivnost, pornografija, seksualna sloboda, „male gaze„, možemo uz ove crteže dodavati različite epitete. Ipak, oni nam skreću pažnju na jedan estetski i bezinteresan način, navode nas na razmišljanja o liniji, erosu i pogledu. Pogledi devojaka, njihova gipka tela, raspletena kosa na jastuku, svi ovi oblici oformljeni su mnogobrojnim linijama koje čine rukopis ovog slikara tako jedinstvenim i prepoznatljivim.
Najbolji hroničar Klimtovog doba, doba pred raspad Austrougarske monarhije, bio je njegov savremenik, pisac Štefan Cvajg. On je o ovoj temi pisao u svojoj autobiografiji Jučerašnji svet, u poglavlju naslovljenom „Eros matutinus“. Odlomak koji sledi na najbolji način može ilustrovati temu o kojoj govorimo. Žensko seksualno oslobađanje umetnost je prepoznala i tematizovala. Na ženskim portretima toga doba uočavamo predstavnice građanskih porodica, u haljinama roze boje koja se, stereotipno, vidi kao činilac konstrukta ženstvenosti i nežnosti koju ženstvenost treba da podrazumeva. Nasuprot njima, iz istog perioda, stoje Klimtovi crteži.
Taj „društveni moral“ koji je s jedne strane u poverenju priznavao postojanje seksualnosti i njen prirodni tok, a s druge strane nipošto nije hteo da priznaje javno, bio je čak i dvostruko lažljiv. Jer dok bi mladim muškarcima zažmurio na jedno oko, a drugim ih čak namigujući podsticao da „poteraju kera“, kako se to govorilo u dobrodušno podrugljivom porodičnom žargonu moga vremena, prema ženi bi strašljivo zatvorio oči i pravio se slep.
Da muškarac oseća i sme da oseća nagone, to je čak i konvencija morala ćutke priznati. Ali da i žena može isto tako da im bude potčinjena, da je stvaranju za njegove večite ciljeve potreban i ženski polaritet – priznati to pošteno značilo bi ogrešiti se o „svetinju ženstva“. U predfrojdovsko vreme je, dakle, važilo za aksiom da žensko biće nema nikakvog prohteva dok ga muškarac ne probudi, što je opet, razume se, zvanično dopušteno jedino u braku.
Ali pošto je vazduh – pogotovu u Beču – i u ta moralna vremena bio pun opasnih erotičnih zaraznih materija, devojka iz dobre kuće morala je od rođenja pa do dana kada će sa svojim mužem napustiti venčani oltar živeti u potpuno sterilizovanoj atmosferi. Da bi mlade devojke bile zaštićene, nisu ih ostavljali same ni za trenutak. Uzimali su im guvernantu, koja je morala voditi brigu da bez nadzora ne učine, sakloni bože, ni jedan jedini korak pred kućna vrata, vodili su ih u školu, na časove plesa i muzike, i isto tako ih odatle dovodili. Proveravana je svaka knjiga koju bi čitale, a pre svega, da bi se odvratile od mogućih opasnih misli, mlade devojke su se neprekidno upošljavale. Morale su da vežbaju klavir, da uče pevanje, crtanje, strane jezike, istoriju umetnosti i istoriju književnosti, izgrađivale su se i preizgrađivale.
Ali u isto vreme, dok se nastojalo da postanu obrazovano i društveno vaspitane kako se samo zamisliti može, brižno se pazilo da u pogledu svih prirodnih stvari ostanu u neznanju koje mi danas ne možemo ni pojmiti. Mlada devojka iz dobre familije nije smela imati nikakvu predstavu o tome kako izgleda muško telo, ni znati kako deca dolaze na svet, jer taj anđeo je, razume se, trebalo da stupi u brak ne samo telesno nedirnut, nego i društveno potpuno „čist“. Tada je u pogledu mladih devojaka pojam „dobro vaspitana“ bio potpuno identičan sa pojmom „nesposobna za život“; i ta je nesposobnost za život ženama onog vremena ponekad ostajala za čitav vek.
Štefan Cvajg opisuje vreme pre i posle Prvog svetskog rata čiji je kraj, ujedno, označio i raspad Austrougarske carevine. Pre kraja uvek prethodi doba društvene dekadencije koju umetnost simbolički pretoči u muziku, slike i reči. Cvajgovi i Klimtovi savremenici bili su arhitekte Jozef Hofman i Oto Vagner, pisci Robert Muzil i Herman Broh, kompozitori Maler, Šenberg i Brams, mislioci poput Sigmunda Frojda, Ota Vajningera i Egona Fridela, slikari Oskar Kokoška i Egon Šile. Svi oni su o ovoj temi, ili o do tada već ustaljenim društvenim konstruktima, progovarali drugačije.
U dugoj i složenoj istoriji zapadne kuture, koja je crpla različite uticaje, među kojima su najznačajniji antički grčki i judeo-hrišćanski, telo se posmatralo sa kritičke distance, kroz sram i neprijatnost. Dugo je postojala tendencija shvatanja čoveka koja razdvaja, koja od njega ne čini celinu, već ga deli na telo i duh. Platon je smatrao da je telo zatvor duše, njen oklop, njena školjka. I sama čula su se, u tom negirajućem intenzitetu, kroz mnogo vekova, delila na viša i niža. Viša bi bila vid i sluh, niža miris, ukus i dodir. Tabuizacija samozadovoljavanja, a naročito ženskog samozadovoljavanja, ima korene u ovakvom razumevanju čoveka. Kroćenjem čula on bi krotio „životinjstvo“ u sebi. Treba li naglašavati koliko su svi ovi pokušaji bili bez rezultata?
Aristokratija je u vreme Francuske revolucije znala da vreme ne radi za nju, pa je, odbijajući da se suoči sa vremenom, afirmisala lascivno, raskalašno i intimno, što vidimo u Bušeovom i Fragonarovom slikarstvu. Seksualna dekadencija je bila jedino što joj je još preostalo od privilegija jer građanstvo je, za razliku od aristokratije, moralo da telo i njegove zahteve prevazilazi i potiskuje. Isto se dešavalo i pri kraju carstva o kome govorimo povodom Klimtove umetnosti. Za nju bi se moglo pomisliti da nije pred nama kao rezultat ženske emancipacije od strane muškarca već, suprotno, kao rezultat objektivizacije žene, svođenja njenog raskalašnog ponašanja na muški pogled i njegovo zadovoljstvo. Sve je u tački gledišta. Iako su ovi crteži relativno nepozanti širem krugu Klimtovih poštovalaca, iako imaju više jedan status dnevničkog zapisa, i polaze iz sfere intimnog, oni stoje kao važan doprinos umetnosti s početka 20. veka, koja nikada nije sama iz sebe nastajala, koja je uvek bila odraz promena razumevanja odnosa u društvu i svetu. Zato su ovi crteži, i tema koju podrazumevaju, važni.
Citat: Štefan Cvajg, Jučerašnji svet, preveo Aleksandar Tišma, Službeni glasnik, Beograd, 2009.
A . A . A 