Dve priložene fotografije Egona Šilea zanimljive su zbog specifičnog položaja dlanova koji on na njima zauzima. Teatralne poze zajedničke su mnogim njegovim fotografijama i autoportretima. Položaj ruku kao da je inspirisan ekspresionističkim plesom ili kao da ga kroz fotografski prikaz ostvaruje. Intenzitet duha očitava se u metamorfozi tela, kroz pokret i kroz uzdah.

Performativno i teatralno, Šile sebe predstavlja kao dendija. Oduvek je imao osećaj za tekstilne odlike haljina svojih portretisanih, a tako je i sada, kada prikazuje svoju odeću. Nešto nalik na oreol vidimo oko njegove glave, paunova pera na grudima, položaj dlanova sadrži izvesnu rečitost koja upućuje na vizantijsku ikonologiju. O svemu tome govorio je kustos Albertine, Klaus Albreht Šreder u videu koji dole prilažem.

Šile ne izgleda izmučeno i anksiozno, nije nag, što je čest slučaj sa njegovim autoportretima, već izgleda ponosno i zavodnički podignute brade a blago spuštenih kapaka koji daju njegovom licu izgled blaziranog dendija. Usne su mu namazane crvenim karminom, obrve precizno iscrtane. Tako zamišljamo, recimo, engleskog slikara i pisca, dekadenta, Obrija Berdslija.

Položaj njegovih prstiju je u obliku latiničnog slova V. Hrist Pantokrator na vizantijskim ikonama upravo sa takvim položajem dlanova simbolički saopštava o spasenju. Šile ne smatra sebe Spasiteljem, kako kaže kustos muzeja Albertina, već smatra da umetnost može doprineti spasenju. I ne čovečanstva koliko pojedinačnog ljudskog života, darujući mu smisao pa, samim tim, i sreću u nekom obliku.

Šile je uspeo da stvori vlastiti vizuelni jezik. Portreti, autoportreti, pejzaži, mrtve prirode, aktovi, erotske scene. Ipak, unutar svakog žanra bi, osim psiholoških stanja, koja je tako verno umeto da predstavi posredstvom linije i teksture, naglasio oči i odeću portretisanih. Bomski šik Beča s početka 20. veka dobro se očitava na haljinama i ogrtačima koje junaci njegovog doba nose.

Šile je bio anti-junak „jučerašnjeg sveta“. Međutim, istom tom svetu podario je konačan obris pred njegov raspad. Prikazujući sebe, prikazujući druge, a onda i međusobnu interakciju, on se dotakao tema strasti, duhovnosti i seksualnosti koje ga čine junakom našega doba, nekom vrstom pop zvezde u rangu Žana-Mišela Baskijata i Četa Bejkera, on je enfant terrible čijem šarmu podležemo, uprkos neprijatnosti koje neki njegovi radovi u nama pokreću.

Slike: Autoportret u odelu sa paunovim perjem, 1911; Anton Josef Trčka, Dve fotografije Egona Šilea, 1914; Moa, 1911; Edit Šile u haljini na pruge, 1915.