Samo onaj može biti umetnik ko ima sopstvenu religiju, originalan pogled na beskrajno. – Fridrih Šlegel

Bio je ophrvan melanholijom. Volim da ga zamišljam, ne kao crnog ili kao belog, iako ta alhemijska transformacija pristaje njegovoj sudbini, već kao indigo labuda. Oholog, tamnog i prozirnog kao dubine jezera. „Plava je boja mojih snova“, naslikao je jednom Huan Miro. Neka plava bude još dublja, zato nek je indigo, ali neka bude mat, kao prah. Labudovi su simboli autentičnosti, lepote, posvećenosti i promene, taj simbol pripada ovom umetniku.

Sa trideset godina komponovao je Četrnaestu klavirsku sonatu koju su nazvali Mesečeva, po jednom od omiljenih motiva preromantičarskog pokreta Sturm und Drang, pod čijim je on bio uticajem. Klavir je instrument romantizma, sinegdoha samog pokreta, krov nad glavom intelektualne, lične i stvaralačke osećajnosti toga doba. A oblik klavira me je oduvek podsećao na telo labuda.

Setimo se slika malog formata koje romantizam i, kasnije, bidermajer kultura vole. Sobe, savršeno građanski uređene, u kojima sede parovi, obično je jedno do otvorenog prozora, drugo za klavirom, daju nam vizuelni okvir za dane koje su zajedno provodili njegove učenice i on. Delikatna intimnost se oseća dok slušamo kompozicije u kamernoj sferi muzičkog romantizma u kojoj su podjednako boravili Šubert, Šopen i Šuman. Slušajući ih mi osećamo žar-pticu entuzijazma, obavijeni smo u oblak-vunu sanjarenja.

Tako sam i ja jednog nedeljnog jutra prolazila ulicom koja, iako je u centru grada, deluje zabačeno, i kao da ni po danu nema puno posetilaca. Prozor stana u prizemlju bio je otvoren, zavesa se blago kretala, bio je kraj aprila. Cveće, tako retko za Beograd, bilo je na prozoru, a iz sobe se čula Betovenova Deveta simfonija. Jedan impresionistički trenutak, blag, kome sam samo ja u milionskom gradu prisustvovala. Zar to nije bio zlatni rez u vremenu?

Citat: Fridrih Šlegel, Ironija ljubavi, preveo Dragan Stojanović, Cepter, Beograd, 1999.

Slike: Hilma af Klint, Labud 1, 1915; Karl Gustav Karus, Spomenik Geteu, 1835; Rukopis Betovenovog dela Piano Trio in D Major, 1808.