Samo je duhovno stvarno. Koliko je smeha izazvala ova Hegelova rečenica. Kao da se radilo o filozofskom ludilu, o vicu, o idealističkoj hiper-ironiji.
Ipak, to je rečenica koju je proizveo Hegelov duh. Od duha je postala stvarnost, ideje postaju realnost: Helderlinova kula – duh u kamenu, zgrade u kojima su misli, kao vetar, kao dašak, kao pneuma; zidovi puni knjiga, cele prostorije do vrha pune Hegela, Šelinga, Helderlina, veliki broj fusnota, s pogledom na aleju platana i na reku Nekar.
I mesto na kojem je Helderlin sreo preplanula lica starih Grka, nedaleko od obale Smirne, sve do Nirnberga, i stolara Cimera. Ovde je vreme stalo, ne samo tokom noći. I ako se noću začuju koraci u sokacima, uvek se čuju drugačije: duhovi prošlosti, šapat i senke.
Kula je uočljiva arhitektonska pojava a, ipak, čini se da ona simbolizuje sve ono odsutno, neku gigantsku usamljenost koja se da osetiti vrelog letnjeg podneva, baš kao na nekoj de Kirikovoj slici. Jedan unheimlich do u beskraj.
Francuski helderlinovac Žan Laplanš je isticao da u centru Helderlinove poezije neprestano stoji ono što je odsutno: odsustvo bogova, odsustvo smisla, odsustvo svetlosti, odsustvo lepog. Na primer, njegova pesma Hiron, uprkos nazivu, za centralnu ličnost ima onog koji je odsutan, Herakla.
Kula nas provocira pitanjem – da li je to u šta gledamo zapravo ono što vidimo? Helderlinov svet je možda bio jedna de Kirikova slika: beskrajno dugo, čudno osunčano popodne, život praznih trgova sa nemim antičkim kipovima. I maskama koje nam se unose u lice.
Kula je neptunijanski simbol. Nekada su u njima zatvarali lude, razbojnike i političke protivnike. Katkad su ih romantičari slikali opustele, porušene, sa granama izraslim između kamenja. Helderlinova je izgorela u jednom trenutku. Ova danas koju možemo videti na Nekaru verna je rekonstrukcija.
Citat: Karl-Hajnc Ot, Helderlinovi duhovi, preveo Nikola B. Cvetković, Ultimatum, Beograd, 2021.
Slike: Đorđo de Kiriko, Crvena kula, 1913; Trg Italija, 1964.
A . A . A 