U prirodi su svi romantičarski pesnici našli svoje prvobitno nadahnuće. Ona im nije bila sve, ali bez nje oni ne bi bili ništa; jer, posredstvom prirode su dospeli do onih trenutaka zanosa u kojima im se vid pretvarao u viziju, proničući, kako su mislili, u tajne svemira. – Moris Baura
Zašto je Ikar, pored mitske figure Prometeja, jedan od heroja literature doba romantizma? Na ovo pitanje konkretan odgovor pokušao je da pruži Moris Šroder u svojoj knjizi iz 1961. godine, Ikar – Slika umetnika u francuskom romantizmu (Maurice Z. Shoder – The Image of the Artist in French Romanticism). U jednom od prikaza knjige napisano je sledeće:
Ovo je studija o slici umetnika, centralna za romantičarsko uverenje o stvaralaštvu kao najvažnijoj ljudskoj delatnosti, od kasnog 18. veka do dekadencije krajem 19. veka. Autoportreti Igoa, Balzaka, Vinjija, Flobera i Bodlera primeri su ovog romantičarskog koncepta. Mit o Ikaru – prvo ističući uspon a kasnije pad parnasovskog koncepta – predstavlja romantičarski napor da predstavi ličnost umetnika spoljašnjem svetu. Od Igoa do dekadenata, koji se smatraju poslednjim poglavljem pokreta, pojavljuje se kontinuiran proces povlačenja umetnika iz sveta u magične tokove jezika.
Vredi osvrnuti se, kada govorimo o ovoj temi, i na odlomak iz dela Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana Borislava Pekića kako bi se fenomen bolje razumeo, fenomen koji ne pratimo samo hronološki, već i tematski, stilski, tipološki:
Najzad, Ikarus je, doduše, izvojevao slobodu, ali je pritom umro, ipak ga je mutna voda odnela, ako je posle pada išta od njega ostalo. Priča bi, u stvari, trebalo da kaže: bunite se, iako to nema smisla, bunite se, iako će vas ta pobuna usmrtiti, istrebiti, uništiti, bunite se radi same pobune, radi očuvanja prometejskog duha. Sub specie aeternitatis.
Anri Matis, Mark Šagal, Vlaho Bukovac, Kosara Bokšan, Dušan Otašević, Piter Brojgel, Herbert Drejper, Vilijam Karlos Vilijams, Vistan Hjuz Oden, Stiven Spender, En Sekston, Edvard Fild, Mjuriel Rukiser, Borislav Pekić i, najzad, Karl Gustav Jung pisali su o Ikaru odnosno o letenju, i stvarali su dela inspirisana mitskim mladićem koji se oholo peo sve više i više, ka suncu, uprkos upozorenjima svoga oca. Pad je bio očekivan, bol neizbežna. Od leta iz realno postojeće lavirintske građevine, do pada u more, u beskrajno prostranstvo koje kao takvo isto predstavlja lavirint, simbol nesvesnog i samozaborava.
U romantizmu, kretanje naviše, ka duhu, evocira filozofski koncept uzvišenog, kako su ga definisali Berk i Kant, i planine nad kojima lete Helderlinovi orlovi ili Šelijeve ševe. Romantizam voli još i labudove, albatrose, gavarane i slavuje. Ptica je važan simbol romantičarske poezije.
Sa zemlje hitro se dižeš
k’o požar se razgaraš,
i uvis daleko stižeš,
plav bezdan krilom paraš,
pa pevajući kružiš, kružeći pesmu stvaraš.Kad sunce, što oblak grli,
s bleskom na zapad mine,
čitavo biće ti hrli,
u grimiz koji sine,
k’o bestelesna radost kad prvi put se vine.Šeli – Ševi (odlomak)
Karl Gustav Jung je u svojoj knjizi Psihologija i alhemija pisao o snu koji evocira mit o Ikaru. Snivatelj, lekar, pilot i nepoznata žena lete avionom. Odjednom, kugla za kroket razbija ogledalo koje je neophodno navigacijsko sredstvo i avion se ruši. San nam saopštava da se ne sme leteti iznad duge već se treba ići ispod nje. Onaj ko leti iznad nje, pada. Čovek se ne bi smeo uzdizati iznad zemlje odnosno iznat krute stvarnosti i izmicati joj blistavom fantazijom ili intuicijom. Samo bogovi mogu preko duginog mosta; smrtnici hodaju po zemlji i podložni su njenim zakonima.
Povezanost čoveka sa zemljom ne znači da se ne može rasti. Naprotiv, zemlja je conditio sine qua non toga rasta. Nijedno se visoko stablo nije odreklo svoga korena jer ono ne raste samo naviše već i naniže. Pitanje kuda idemo je važno ali je i važno ko ide i gde? Međutim, taj „ko“ uvek vodi prema „odakle“, smatra Jung. Za trajno posedovanje visine potrebna je veličina uz koju se svako lako može uzoholiti. Teško je i test za vrlinu pogoditi sredinu. Potraga za transcedencijom, uprkos svemu, ne jenjava. Kako individualna tako i kolektivna. Ona je, možda, inherentna samom mehanizmu prirode. Pored drveta, koje raste uvis, ne zanemarujući koren, tako se i mravlje kolonije kreću, iz zemlje u visinu. Na kraju dana: važno je kretanje kroz rad i svetlost.
Citati: Moris Baura, Romantičarska imaginacija, prevela Ana Arp; Borislav Pekić, Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana; Persi Biš Šeli, Ševi, prevela Ranka Kuić; Karl Gustav Jung, Psihologija i alhemija, prevela Štefanija Halambek
Slike: Herbert Drejper, Ikarov pad, 1898; Kosara Bokšan, Ikarov pad, 1970; Bogdanka Poznanović, Lavirint, 1980; Vlaho Bukovac, Ikar na hridi, 1897.
A . A . A 