Njen život je bio nalik visokobudžetnoj filmskoj naraciji, a i podudarao se sa usponom sedme umetnosti, vajmarskog filma i holivudskih klasika. Aktivan stvaralački period ona provodi u Parizu tokom dvadesetih i tridesetih godina 20. veka kada puno slika, putuje, upoznaje evropsku avangardu, boemiju i aristokratiju, čiji će društveni uticaj znati da preokrene u sopstvenu korist slikajući njihove portrete. Bogat društveni život i mnogobrojne erotske veze koje je održavala sa oba pola obeležile su umetnost lepe Poljakinje, Tamare de Lempicke.

Slikarka engrovski visokostilizovanih portreta, stvorila je dela čija me je lunarno hladna atmosfera oduvek privlačila i koja su me, dok sam ih posmatrala, neodoljivo podsećala na atmosferu romana Agate Kristi, njene savremenice, kao i art deco senzibilitet kojima je prožeta najavna špica svakog filma o Poarou. U njenom opusu prepoznaju se četiri dominantna žanra: autoportret, portret, akt i mrtva priroda. U istoriji umetnosti bilo je mnogo muškaraca koji su slikali naga tela žena ali, do pojave Lempicke, nije zabeleženo da je jedna žena, u tako velikom broju, slikala aktove drugih žena.

Crvene usne, sivi šal, zeleni Bugati, kale, modernistička arhitektura, nokturalna atmosfera metropolisa, geometrijski precizna raspodela predmeta unutar kompozicije. Sve su to detalji koji zavode. Ipak, na kraju bih uvek završavala sa slikom njene ćerke Kizet koje je krasila naslovnu stranu romana Lenjivica Patrika Besona koji je kod nas objavljen kada sam ja bila u osnovnoj školi. To je bio moj prvi susret sa ovom slikarkom i reč lenjivica uvek bi bila sadržana u naborima haljina njenih portretisanih, u njihovim kao badem oblim kapcima i savršeno lakiranim noktima.

Lempicka je bila modna ikona, savremenica Else Skapareli, markize Kasati, Leni Rifenštal, Koko Šanel, Agate Kristi, Marlen Ditrih i Grete Garbo, poznanica italijanskih futurista i francuskih nadrealista, redovni posetilac d’Anuncijevih zabava gde se nadala da će biti predstavljena Djagiljevu jer je tih godina bila, baš kao Šanel, opčinjena Ruskim baletom. Njene fotografske portrete tridesetih godina izrađuje Sesil Biton a trospratnu kuću na levoj obali dizajnira Robert Male-Stivens.

Jednoga dana je u njen atelje na Monparnasu ušao starac koga je pozvala da joj pozira. Iz džepa je izvadio komad više puta presavijanog papira. Na njemu je bila slika skulpture Poljubac. Muškarac koji je u mladosti pozirao Rodenu, u starosti je sedeo pred Lempickom. Po izbijanju rata sa ćerkom prelazi u Ameriku gde umire 1980. godine. U Americi zadobija pažnju Holivuda, međutim, odlučuje da se povuče iz javnog života, iako njene slike nastavljaju da budu sinonim za glamur i dekoracija domova milionera.

Frida Kalo, Džordžija O’Kif i Tamara de Lempicka prve su slikarke koje sam otkrila zahvaljujući izdavačkoj kući Taschen, još na početku srednje škole, i zahvaljujući kojima nisam samo otkrila nove svetove, to se nije dovodilo u pitanje, već i novu mogućnost za stil oblačenja, način života, estetiku oličenu u njihovim kućama. One su nudile mogućnost za drugačiji, slobodniji, hrabriji život. Zajednička ličnost za sve tri bila je Madona, koja je u svojoj kolekciji imala dela Kalo i Lempicke, čije su se slike pojavile čak u dva spota, Open Your Heart i Vogue. Takođe, uticaj nadrealističkih slikarki vidljiv je i u njenom spotu Bedtime Stories.

Slike: Autoportret u zelenom Bugatiju, 1925; Autoportret u Sen Moricu, 1929; Autoportret sa plavim šalom, 1930; Madame D’Ora, Tamara de Lempicka u večernjoj haljini Marsela Rohasa, 1929; Portret nage dame, 1931; Devojka u zelenoj haljini, 1931. | Autorska prava: Tamara de Lempicka Estate, LLC; Izvori slika: The Fashion Commentator; The Museum of Fine Arts Houston

---