Bodlerov bestijarij, tu izmaštanu faunu maštarija, čine šakali, keruše, panteri, majmuni, kraguji, škorpije i guje. Tu su još i mačke, albatrosi, sove i jedan ukaljani labud pokraj Luvra koji beži iz kaveza. Ova poetska menažerija skiči, zavija, sikće, tuji iz stranica Cveća zla, te estetske i misaone vodilje svih zaljubljenika u romantizam i dekadenciju, Pariz i melanholiju. U njoj čak i buđ ima šarma, a vlaga, umesto vonja, evocira sepiu pariskog haustora kuda pesnik, doteran kao dendi, mora da je prolazio.

Za ovu priliku ja sam izdvojila Bodlerove pesme koje sadrže fascinaciju životinjom, ističući njenu simboličku vrednost, ali ne zanemarijući paradoks – njeno svakodnevno stradalništvo. U pismu Viktoru Igou Bodler naglašava „kako prizor životinje koja pati upućuje duh prema svim bićima koje volimo, koja su odsutna i koja pate.“ Bilo je, neki će reći, u tome projekcije, učitavanja sopstvenog emocionalnog stanja u životinjino. Ipak, on ih je primećivao, same, prljave, iznemogle, u smogu i blatu modernog grada, ne prolazeći pasivno.

Čitaocu

Zabluda, greh, glupost i tvrdičenje plove
po duhovima našim i tela naša kinje,
krmimo milu grižu savesti ko svinje,
ko prosjaci što svoje buve i vaši tove.

Tvrdoglava u grehu, duša nam mlako žali;
naplaćujemo skupo kad bilo šta priznamo,
i opet blatnim putem veselo koračamo
ko da smo svaku mrlju jeftinom suzom sprali.

Zahvaljujući onom vičnom alhemičaru,
Satani Trismegistu, što duh nam opčinjeni
na jastuku zla dugo uljuljkuje i pleni,
čvrst metal naše volje pline u prah i paru.

Konce koji nas kreću Đavo spušta i diže!
Pronalazimo draži u svemu što je gadno;
bez groze silazimo niz mračno grotlo smradno
i svakoga smo dana za korak Paklu bliže.

Kao razvratnik koji grize u bednom žaru
grudi precvaloj drolji, od muka razrivene,
krademo prolazeći slasti nedopuštene,
pa ih cedimo snažno kao narandžu staru.

Poput gustoga roja crva što drobom mili,
jato demona naših mozgom bančeći gmazi,
i dok dišemo vazduh, Smrt nam u pluća slazi
ko nevidljiva reka koja potmulo cvili.

Nasilje, otrov, kama i požar još ispleli
nisu ukrase preko nacrta banalnoga
naših sudbina bednih, al’ to je samo stoga
što u dnu duše, avaj! nismo dovoljno smeli.

Al’ tu gde su šakali, keruše i panteri,
majmuni i kraguji i škorpije i guje,
čudovišta što kevću, urlaju, grokću, zuje,
tu gde nam puze gnusni poroci ko zveri,

ima jedan još većma ružan, prljav, zao!
I mada niti topće niti galami drsko,
celu bi zemlju rado u paramparčad smrsko
i zevnuvši najednom sav svet bi progutao;

zove se Čama! – Dok je nevoljne suze prate,
nargile ona puši i sneva gubilište –
ti znaš, o čitaoče, to nežno čudovište
– dvolični čitaoče – nalik na mene, – brate!

Preveo Branimir Živojinović

Pesma Čitaocu objavljena je 1. juna 1855. u Reviji dva sveta (Revue des Deux mondes).

Uvodna pesma zbirke Cveće zla može se smatrati nekom vrstom prologa pesničke drame. To je drama podeljenog i pobeđenog čoveka koji je hteo dobro a izabrao je zlo. U ovom prologu, pored glavnog junaka, čoveka koji je u sukobu sa samim sobom, pojavljuje se personalizovana Čama, Dosada, tu su neizbežni par Greh i pokretač marioneta, Satana.

Pesnik koristi oblik naročito drag renesansnim i baroknim pesnicima, neposredno obraćanje čitaocu, ali to čini na sugestivan način tražeći od čitaoca saučesništvo i više od toga: identifikaciju. U francuskoj poeziji pre Bodlera sličnu identifikaciju uspeo je da postigne samo Vijon.

I po drugim odlikama ova pesma je Cveće zla u malom: neočekivana, šokantna poređenja, brojni teološki izrazi, a iznad svega ono neumitno kretanje naniže, srljanje u ponor.

Stih 10. Trismegist – trostruko veliki. Grci su taj epitet pridevali egipatskom bogu Totu, izumitelju svih umetnosti i nauka, načinivši od njega Hermesa Trismegista. Po alhemičarskoj tradiciji, Hermes Trismegist je otac alhemije i magije.

Stih 13. U pismu Floberu od 26. juna 1860. Bodler piše: „Oduvek me je mučila nemogućnost da shvatim neke iznenadne čovekove postupke ili misli bez pretpostavke da se u to meša neka zla, njemu strana sila.“

Stihovi 29. i 30. Nabrojane životinje personifikuju sedam smrtnih grehova: oholost, tvrdičenje, požudu, gnev, lakomost, zavist i lenjost. Po hrišćanskom učenju, počinjenje smrtnog greha dovodi do gubitka spasenja, odnosno vodi grešnika u pakao.

Sove

Očima punim blede vatre
Sklonjene ispod crnog tisa,
Kao idoli tuđi, s visa
Posmatraju nas sove. Snatre.

Bez pokreta će one tako
Da čekaju trenutke tmurne
Kad suton koso sunce gurne
I obavije zemlju mrakom.

Za mudrog to je primer, koji
Savet mu daje da se boji
Komešanja i buke prazne;

Kad nekog hitra sen opije,
Taj neće umaći od kazne
Što držalo ga mesto nije.

Preveo Nikola Bertolino

Pesma Sove objavljena je 1851. godine u časopisu Le Messager de l’ Assemblee.

U Rečniku simbola Gerbrana i Ševalijea o sovama piše: Zato što se ne izlaže dnevnoj svetlosti, sova je simbol tuge, tame, setne i samotnjačke povučenosti. Sova je u drevnoj Kini smatrana za strašnu životinju za koju se verovalo da je progutala svoju majku. Sova se uvek smatrala okrutnom i zlokobnom životinjom, glasnikom smrti ili vodičem duša kroz kraljevstvo mrtvih. Sova je bila i Atenin znak. Sova, Atenina ptica, simbolizuje misao koja vlada u tami. Ona je noćna ptica i povezana je sa Mesecom, ne može da podnese sunčevu svetlost pa se, prema tome, suprotstavlja orlu koji tu svetlost prima otvorenih očiju. Sova se predstavlja i kao čuvarka mračne zemljine kuće. Pridružena htonskim silama ona je i otelotvorenje noći, kiše i oluja. Taj simbolizam se ponekad vezuje sa smrću i silama nesvesnog.

Mačke

U zrelom kad su dobu, ja znam za jednu sličnost
Ljubavnika vatrenih i strogih učenjaka:
Jednako vole mačke, bića blaga i jaka,
Što poput njih su zimljiva i vole nepomičnost.

One, ti prijatelji i nauke i slasti,
U muku, stravi mraka provodile bi sate,
I Ereb bi ih uzeo za svoje grobne ate,
Kad bi im ponos mogao svom jarmu da podvlasti.

Čine se, dok sanjare, ponosne i daleke,
Kao u dnu samoće ogromne sfinge neke,
U jedan san beskrajni na izgled uronjene;

Od čarobnih iskara bok im se plodni ljeska,
A zlatna zrnca, poput najfinijeg peska,
Ovlaš ozvezdavaju tajnovite im zene.

Preveo Nikola Bertolino

Od svih životinja Bodler je najviše voelo mačke. U Cveću zla tri pesme su posvećene mačkama, a u čitavom Bodlerovom delu ima dosta poređenja sa mačkama. Bodler voli mačke zbog njihove tajanstvenosti, zbog njihovog odbijanja da potpuno pripadnu. Slika žene stapa se sa slikom mačke, Bodlerova ljubav je jednosmerna: ko voli ne može biti voljen. Otuda prividno paradoksalna situacija: bezdušnost, odnosno patnja, uslov su za ljubav.

Labud

I

Tvoj lik, Andromaho, u duh mi se vraća!
Rečica, zrcalo gde ne sjaše ništa
Sem ogromne boli, boli tvoga udovišta,
Varljivi Simois, bujan od tvog plača.

Dok sam karuselom išao, probudi
Bogata sećanja moja iznenada,
Staroga Pariza nema (oblik grada
Menja se, vaj! brže nego srce ljudi);

Samo duhom vidim taj logor baraka,
Gomile stubova, kapitele, stene
Kako se pod kišnim lokvama zelene,
Travnjak, i s pločnika čuda svakojaka.

Tu menažerija nekad beše.
Tu, jednom, u času kad još nije ništa
Budno osim Rada, kad iznad smetlišta
Kroz zrak, nem i leden, crn uragan pleše.

Ja videh labuda. Po pločniku, punom
Rupa, iz kaveza bežeći zacelo,
Vukao je teški trup i perje belo.
Kraj bezvodnog jarka, s otvorenim kljunom

I s jezerom rodnim u srcu turobnom,
Ptica je lupala krila u prašini,
Preklinjući: „Grmi, grome! Kišo, lini!“
Vidim to nesrećno, mitsko biće kobno

Gde, poput junaka Ovidijevoga,
K nebu, što se hladno, ironično plavi,
Žednu glavu diže i vrat vijugavi,
Kao da bi htelo da optuži boga!

II

Pariz se menja ali moja melanholija
Ista je! Predgrađa, skele, zdanja snena,
To su sve simboli mog dubljeg sveta,
A moja sećanja teža su od stena.

Tako pred tim Luvrom progoni me slika:
Moj labud, s krilima što prašinu mlate,
Poput uzvišeno smešnog izgnanika,
Žrtve svirepog sna! pa mislim na te,

Andromaho, na te što pade u šake
Ohologa Pira, poput prostog plena,
Što se, vaj! zanosiš iznad prazne rake,
Hektoru udova, Helenosu žena!

Mislim na crnkinju sušičavu, svelu,
Što iz našeg blata, okom punih snova
Traži za zidinom magluština vrelu,
Ponosnu Afriku, stabla kokosova

Mislim na nestalog što se naći neće
Nikada! Na svakog što se suzom poji,
Na siročad što se suši kao cveće,
Na sve koje patnja ko vučica doji!

Tako, kad u duhu mom, toj šumi gustoj,
Davna Uspomena trubi poput roga,
Mislim na mornare na ostrvu pustom,
Na bića poklekla, slaba.. i još mnoga!

Preveo Nikola Bertolino

Pesma Labud prvi put je objavljena 22. januara 1860. godine u Ćaskanju.

Ovu pesmu Šarl Bodler uputio je Viktoru Igou u pismu od 7. decembra 1859. u kome, između ostalog kaže:

Evo stihova koje sam napisao za vas i misleći na vas. Nemojte ih gledati strogim, već roditeljskim očima. Za mene je bilo važno da brzo iskažem kakve sve sugestije može da sadrži jedan događaj, jedna slika, i kako prizor životinje koja pati upućuje duh prema svim bićima koje volimo, koja su odsutna i koja pate.

Igo mu je odgovorio pismom od 18. decembra 1859. godine:

Kao i sve što činite, gospodine, vaš Labud predstavlja ideju. Kao i sve prave ideje, on ima dubinu. Taj labud u prašini ima pod sobom više ambisa nego labud na bezmerno dubokoj vodi jezera. Ti ambisi se naziru u vašim stihovima punim drhtaja.

Ova elegična pesma posvećena je izgnanicima, poraženima, ona je žal za starim Parizom koji na pesnikove oči nestaje. To je vreme velikog urbanističkog preobražaja Pariza.

Zanimljivo je da je čitava pesma izgrađena od dva glavna elementa: viđenog prizora labuda na pločniku i grčkog mita od Andromahi, tačnije Vergilijeve varijante ove priče (u trećoj knjizi Eneide, trojanska zarobljenica, Hektorova udovica, postaje supruga Helenova; u čežnji za rodnim krajem ona jednom potoku daje ime Simois sećajući se reke iz svog zavičaja).

Albatros

Često, zbog zabave, ljudi s broda love
Albatrose, silne ptice s Okeana,
Lenje saputnike koji nebom plove
Nad lađom što klizi niz prostranstva slana.

Kad ga na pod stave, uhvaćen i svladan,
Car azura tada raširi kraj tela,
U svom batrganju nespretan i jadan,
Ko ogromna vesla, duga krila bela.

Taj krilati putnik kako je sad bedan!
Tako lep maločas, sad se smešno valja;
Po kljunu ga svojom lulom dira jedan,
Drugi hrama, glumi krilatog bogalja!

Pesnik sliči caru oluja i bura
Što se strelcu smeje sa oblačnog svoda;
Na tle prognan, gde ga svet s porugom gura,
Od džinovskih krila ne može da hoda.

Preveo Nikola Bertolino

Pesma pod rednim brojem dva u svim izdanjima zbirke Cveće zla. Prvi put objavljena u Francuskoj reviji 10. aprila 1859.

Na osnovu više svedočanstava može se zaključiti da je Bodler ovu pesmu sastavio 1841. za vreme svog putovanja u Indiju, a prepravio i dopunio 1858. ili 1859. Međutim, nije isključeno da je Bodler našao podsticaj za ovu svoju čuvenu pesmu u literaturi. Nemački autor Geres u svojoj Mistici, koja se pojavila 1854. u francuskom prevodu piše povodom ljudi koji se izdvajaju: „Više navikli da lete nego da hodaju, oni se uskoro osećaju kao da ih nešto baca tamo-amo, postaju slični pticama u oluji koje nosi razbesnela stihija.“

Posle engleske poezije, u kojoj je albatros, zahvaljujući Kolridžovoj pesmi Stari mornar (1798) već imao značenje simbola, sa Bodlerom se i francuska poezija obogaćuje ovim simbolom neshvaćene i ismejane veličine. Iako se albatros javio u francuskoj poeziji pre Bodlera, Bodler ga je prvi načinio višeznačnim simbolom: svrgnuti kralj i smešna nakaza.

Komentari uz pesme: dr Radivoje Konstantinović

Izvori: Šarl Bodler, Cveće zla, preveo Nikola Bertolino, BIGZ, Beograd, 1974; Šarl Bodler, Cveće zla, preveli Branimir Živojinović, Nikola Bertolino, Borislav Radović, Narodna knjiga, Beograd, 1979.

Citat uz pesmu Sove: Alen Gerbran, Žan Ševalije, Rečnik simbola, preveli Pavle Sekeruš i drugi, Kiša, Stylos Art, Novi Sad, 2009.

Citat s početka teksta: Luj Aragon, Seljak iz Pariza, preveo Nikola Bertolino, Prosveta, Beograd, 1964.

Slike: Franz de Hamilton, Egzotična flora i fauna, 1710; Otto Marseus van Schrieck, Šumska flora i fauna sa insektima, gmizavcima i egzotičnim rastinjem, 1660.

Crteži: Hendrick Goltzius, Faeton, 1588; Baldassarre Tommaso Peruzzi, Atlas,1481–1536; Anjolo Broncino, Ljubomora, 1545; Mikelanđelo, San, 1533; Eduar Mane, Bodlerov portret, 1862-67.